Glumac Ozren Grabarić: Lepo je biti diktator, makar na sceni

Kultura 15. maj. 202113:29 > 13:32
Podeli:
Ozren Grabarić, Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Ja jesam zaposlen u pozorištu Gavella, ali nikad nisam razumeo filozofiju - mi smo gavelijanci, ili iz ZKM, ili iz JDP, BDP ili Ateljea. Pozorište nema granica, ni nacionalnosti, ni godina, ni rodova, ni polova. Pozornica je jedna daska, otvorena ploča na kojoj su svi dobrodošli, kaže za Nova.rs glumac Ozren Grabarić, kojeg ćemo gledati u predstavi "Demokratija" Josifa Brodskog u režiji Veljka Mićunovića.

Premijera je večeras 19.30 na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“ u Beogradskom dramskom pozorištu, a reprize su zakazane za 16. i 18 maj. Pored Grabarića, uloge tumače Ivana Nikolić, Gabor Pongo, Tamara Aleksić i Arpad Mesaroš.

– Srećan sam što se otvaraju prostori i imam privilegiju što me zovu, što žele uopšte sa mnom da sarađuju. Stvarno se osećam kao kod kuće u svi tim teatrima – dodaje naš sagovornik, harizmatičan i na sceni i van nje.

Rođen je 1980. u Zagrebu. Nakon školovanja u Barseloni vraća se u rodni grad gde je diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti u klasi Neve Rošić. Prvu glavnu ulogu ostvaruje u Teatru u gostima, u režiji Relje Bašića. Stalni je član Gradskog dramskog kazališta Gavella, ali je odigrao je niz glavnih uloga u raznim pozorištima širom Hrvatske. Dobitnik je najprestižnijih nagrada za svoje glumačke kreacije.

Radio je s renomiranim rediteljima, među kojima su Aleksandar Popovski, Slobodan Unkovski, Eduard Miler, Tomaž Pandur, Mateja Koležnik, Paolo Mađeli, Staša Zurovac, Rene Medvešek… Ulogu u komadu „Hinkeman“ Igora Vuka Torbice u Zagrebačkom kazalištu mladih (KZM) mnogi smatraju da je njegov magnum opus. Docent je na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu na katedri za scenski govor.

Predvodili ste fantastičan ansambl BDP u predstavi „Ružni, prljavi, zli“ Etorea Skole u režiji Lenke Udovički. Za kratko vreme ponovo radite u ovom pozorištu. Šta je toliko privlačno u ovom teatru?

– Sviđa mi se kako su počeli da rade svoj program, doživljavaju pozoriše kao mesto susreta. Mi smo se previše svi zatvorili u svoja mala dvorišta i bez korone, a tek sa njom smo se zaključali. Kao da smo uživali u tome da budemo sve manji i manji, umesto da budemo sve veći i širi. Repertoarska politika BDP, odabir reditelja, tekstova i estetike je nešto što se preispituje na jedan meni veoma zanimljiv način. Pozorište je često ovde kolektiv, što je teško napraviti. I ako se nastavi tako da se mladi koji su došli u BDP odgajaju na taj način, dobićete jednu potpuno drugačiju generaciju glumaca za pet do 10 godina, što neće biti značajno samo za Beograd, nego za ceo region.

Ipak, šta je konkretno bilo presudno da prihvatite saradnju na predstavi „Demokratija“?

– Kao i za komad „Ružni, prljavi i zli“ privuklo me je što je adaptaciju radio Slobodan Obradović. Oduševio sam se njegovom rečenicom, humorom koji je alanfordski, malo drski, provokativan, a iako ima prostote one nisu primitivne, nego promišljene i s razlogom su prisutne. Volim da sarađujem sa mladim rediteljima, a o Veljku sam mnogo toga lepoga čuo. I zaista sam oduševljen njegovim pristupom, ima divnu estetiku i preciznost, kao i kako nas vodi u procesu rada koje je u rangu prosvećenog vođe, koji ume da sluša i čuje.

Da li biste nam to ilustrovali nekim primerom?

– Evo anegdote koja će mi ostati urezana u sećanje. Na jednu od proba je došao njegov kolega Miloš Lolić. Posle toga smo seli da popričamo. Lolić je sat vremena sa nama razgovarao, ali ne napamet, nego je zapisivao tokom probe svoja zapažanja i pozvao se na te beleške. Govorio je pametno, precizno, s ljubavlju i podrškom. Poenta je da je Veljko to sve ne samo čuo već smo sutradan neka od tih zapažnja implementirali u predstavu. Ja to u životu nisam ni video niti doživeo. Da se kolege tako pomažu i podržavaju, poštuju, to je za mene utisak nad utiscima. To je pravo pozorište, mesto gde se naše ega poništavaju u korist veće neke slike, same predstave, nečeg važnog što želimo da kažemo i da to komunicira sa publikom da ona može da prihvati neki kod koji nije u domenu psihološkom realizma koji se najlakše prati preko TV serija. Publici je potrebno precizno dati parametre po kojima ona neće biti izgubljena u praćenju onog što gleda. Često vidim da rediteljski koncept toliko predribla čak i mene koji sam malo više stručan po tom pitanju da jednostavno ne uspem da ispratim o čemu se tu radi. Tako da je to ključna stvar, i ovo što sam video između Veljka i Lolića zaista je jedna divna priča koju sam doživeo. To je uzajamno građenje reditelja koji su nam preko potrebni i to me oduševilo i dalo mi nadu – pa da, biće dobro u pozorištu!

U „Demokratiji“ igrate predsednika Bazila Modestovića. Ko je on?

– Brodski se igra i imenima, Modestović je nekako skroman a zapravo je diktator jedne male neznatne države, kako kaže pisac. Iako je aludirao na Rusiju, nije tu državu lokalizovao i definisao, tako da je to neodređeno, ne tiče se nijedne države konkretno. Kao što je Veljko (Mićunović) rekao, tiče se cele Evrope, Amerike, celog sveta. Tema ovog komada je provokativna.

Ozren Grabarić, Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Kako je biti diktator makar i na sceni?

– Lepo, lepo, vrlo lepo (smeh). Samo što problem dolazi brzo, već na početku predstave jer u njegovu državu treba da se implementira demokratija. Publika prati predsednika, šeficu kabineta i ministre, koji pokušavaju to da urade, i da li će ona pobediti njih ili oni nju.

Da li je demokratija utopija?

– Da, jeste, nažalost. Problem je jer ona ima zamku koja podrazumeva individualnu odgovornost svih nas i mora se bazirati na informisanosti, a ne dezinfomisanosti. Na proveri informacija, na obrazovanosti, osvešćavanju pojedinca. Uvek govorim da su ključne stvari za razvoj jednog društva obrazovanje i kultura, to su dve najvažnije poluge za jedno društvo koje ne donose profit sledeći dan. Ali, ulaganje u njih u smislu sistematskog promišljanja edukacije i kulture za 20 godina bi imali društvo koje bi galopiralo i u ekonomskom smislu.

Pre neki dan ste gostovali sa BDP na festivalu „Naši dani“ u Srpskom narodnom pozorištu. Znamo da je predstava „Prljavi, ružni i zli“ oduševila publiku, a koji su vaši utisci?

– U Novom Sadu je bilo uzbudljivo. Došlo je mnogo kolega koje nisam dugo video, jer sam radio tamo i „Šekspira u Kremlju“ i „Odiseja“, to su bile sve koprodukcije sa SNP. Bilo je zanimljivo setiti se pravog puta do garderobe i scene kroz taj lavirint od hodnika. Kao i beogradska, i novosadska publika je tako zahvalna, vidi se da nose pozorište u sebi, ima neku strastvenost prema teatru i zaljubljenost prema profesiji glumca. Ovde još postoji svojevrstan kult prema glumačkim personama kod publike i to stvarno prija.

Vaša matična kuća kazalište Gavella je nedavno nastradala u zemljotresu. Kakva je solidarnost, da li igrate repertoar na drugim scenama?

– Mnogi projekti u Gavelli su odloženi zbog toga, tako da je pozorište zatvoreno. Pozvale su nas neke alternativne scene, kulturni centri, ugošćuju nas da igramo predstave. Kultura je najviše nastradala posebno u Zagrebu, i korona i zemljotres, i malo je depresivna atmosfera, bar je ja tako doživljavam. Nadam se da će sa izborima doći neki novi talas optimizma i obnove i da ćemo učestovati u kreiranju srećnijeg Zagreba. Još postoji nada.

Gde ćemo vas gledati van ove priče „442 do Beograda“?

– Dosta putujem na toj relaciji Zagreb – Beograd, igram u BDP i istovremeno imam predavanja na Akademiji, i sve drugo u svom gradu. Ne smeta mi, volim da vozim, jedno su granice problem zbog ove situacije i testova. Radim sa Snježanom Tribuson jedan sitkom, pandan recimo vašem „Crnom Gruji“, jako zanimljiv scenario o nekoj hrvatskoj kneževini, snimaću u novembru film sa Goranom Kulenovićem „Smrt djevojčice sa žigicama“ po romanu Zorana Ferića. Uzbudljiv ostrvski triler. Čekaju me i neki mali projekti koji su u razvoju. Teško je unapred planirati.

Komentari

Vaš komentar