0
Svake srede bih s ocem išao u bioskop. Bila je to naša tradicija. Išli bismo i na Vest end, da to nije bilo isuviše fensi za nas. Ali, upijao sam u detinjstvu stare engleske, pa i američke filmove. Obožavao sam da gledam Ričarda Bartona, Pitera O’ Tula, Majkla Kejna. Ili da gledam filmove s Džejmsom Kegnijem. Nekako su ti filmovi imali dušu, danas takvih nema. Mogao bih da pričam čitav dan o svojim omiljenim filmovima, a među nijima su "Bilo jednom u Americi" i "Lorens od Arabije".
UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.
I gledajući te filmove Rej Vinston i sam je poželeo da bude glumac. Tako je bar priznao na današnjem masterklasu u Bosanskom kulturnom centru u okviru 31. Sarajevo film festivala. Još jedan laureat Počasnog srca Sarajeva za doprinos kinematografiji, koje će mu biti uručeno sutra u Narodnom pozorištu Sarajevo, pričao je o tome kako se sprema za ulogu, iskustvima s rediteljima poput Džonatana Glejzera, Martina Skorsezea, ili Stivena Spilberga, o porodici, pa i fudbalu.
Rođen u Londonu u skromnoj porodici, koja veze s umetnošću nije imala, nikako nije bilo jednostavno otisnuti se u svet glume. Suočavao se, priznao je, s mnogo odbijanja:
– To je sastavni deo ovog posla. Kad sam imao 17 godina, rešio sam da odem na audiciju i spremao sam Šekspira. A ja tad nisam umeo ni da pričam, a kamoli da izvodim Šekspirov jezik. I dobio sam ocenu jedan od deset. Za imaginaciju – jebenu jedinicu. Ali, to me je nateralo da zauzmem stav, da kažem – jebite se, da dokažem, ne njima, već sebi da nosim nešto dobro. Tamo odakle dolazim, mi se ne predajemo, već guramo napred. Odbijanje je zato dobra stvar – ocenio je Rej Vinston.
Iako je glumac već pet decenija, i danas se susreće s kritikama, navevši relativno skorašnji primer filma iz Marvelove franšize – „Crna udovica“:
– Sarađujem s neverovatnim rediteljem, dugo smo radili smo na mom liku, snimili sve po planu, aplaudira mi ekipa na setu kad smo završili snimanje, jer sjajno je sve ispalo. I dođem kući, zove me reditelj i kaže mi da nešto ponovo moramo da snimamo. Pitam – Šta? Odgovori – Sve. Uradio sam ulogu najbolje što sam mogao, mislio sam da je fantastično. I neko ti onda kaže da sve mora iz početka. A morao sam da pristanem na to jer sam potpisao ugovor. E to je najgora vrsta odbijanja. Ali, nekako preboliš to…
A od debija u drami „Ološ“ Alana Klarka iz 1979. godine, Rej Vinston je ređao role u filmovima „Kvadrofenija“ Franka Rodama, „Ladybird, Ladybird“ Kena Louča i „Pokojni“, epskom ostvarenju Martina Skorsezea koji je osvojio Oskara. Pamti se Vinston i po nagrađivanim rolama u surovoj biografskoj drami „Ništa u ustima“ Garija Oldmana, i u filmu Džonatana Glejzera „Poslednja pljačka“.
Tu su i role u „Čeljusti“, „Kralju Arturu“, „Provali“, „Indijani Džonsu“, „Meri osvete“, „Riplijevoj igri“, BBC-jevoj adaptaciji „Velikih očekivanja“, pa „Henriju Osmom“ ili naslovnoj u ITV-ovoj seriji „Vincent“, za koju dobio nagradu Emi za najboljeg glumca, a uskoro ćemo ga gledati i u drugoj sezoni serije „Gospoda“ Gaja Ričija na Netfliksu.
A sećajući se tog filma Džonata Glejzera, čiji je naslov u originalu „Sexy Beast“, i saradnje s Benom Kingslijem, otkrio je da je to bilo predivno iskustvo:
– Mnogo sam pio votke i ležao na plaži da bih pocrneo što više. I to u Španiji! Pa možete li da zamislite bolju pripremu za ulogu! Naučio sam mnogo radeći s Benom Kingslijem. On je neverovatan glumac. Bilo je to takvo zadovoljstvo. To je prvi film Džonatana Glejzera i on je genije, ali tada nije znao mnogo, naročito kad je u pitanju rad s glumcima. No, brzo je učio. I postao fenomenalan reditelj. A Ben Kingsli je kasnio na set i stalno smo ga čekali. I iako kasni – razvali. Kada gledate njegov izvedbu Gandija i ono u šta se pretvorio za ovu ulogu, pokazuje vam to koliko je širok njegov glumački dijapazon – pun hvale bio je Vinston.
Od silnih ostvarenja koja su iza njega izdvaja jedno – „Proposition“ Džona Hilkouta po scenariju Nika Kejva:
– To je moja omiljena uloga. Igrali su Deni Hjuston, Gaj Pirs, Džon Hurt, Emili Votson, koja je verovatno jedna od najboljih glumica iz moje zemlje. Ta atmosfera na setu, u Australiji, u divljini bila je neverovatna. Kad je film premijerno prikazan shvatio sam da smo napravili nešto drugačije, poput australijskog vesterna. Veoma sam ponosan na taj film. Obično imate dobrog ili lošeg lika, a ovde je to nedefinisano. Ja jesam dobar momak, koji ponekad može da bude i monstrum, i brutalan. Obično se misli da je taj film bio presudan za moju internacionalnu karijeru, ali to je ipak – „Sexy Beast“. Imao sam sreće da dobijem takve uloge, da radim s takvim ljudima. Ponekad u ovom poslu radiš samo da bi platio stanarinu. Ponekad filmovi ne ispadnu onako kako se svi nadamo, ali tako je. Čak i ako propadnu, nema veze, nešto si naučio iz tog iskustva. To je nažalost priroda ovog posla.
U Americi je snimao filmove kakvi su „Riplijeva igra“, „Hladna planina“, ili „Pokojni“ Martina Skorsezea s Leonardom Dikaprijom.
– Skorsezea sam upoznao u londonskom hotelu Dorčester u nedelju. Trebalo je da idem na tradicionalnu nedeljnu večeru, a umesto toga seo sam s Marvijem, tako ga zovem, pričali smo i dobio sam ulogu. Radio sam i sa Spilbergom u „Indijani Džons“. Neverovatno je kako Spilberg snima svaki film drugačije. Skorseze je isti. Način na koji koristi kameru iz kadra u kadar je fantastična.
Osim u ostvarenju „Proposiiton“, neke od najdražih mu uloga odigrao je u filmovima „44 Inch Chest“ ili „Tracker“.
– Volim „44 Inch Chest“, gde sam opet igrao s Hurtom, koga obožavam kao glumca. Komercijalno film nije uradio ništa, ali to je ljubavna priča o čoveku koji previše voli, a dijalozi su fenomenalni. Možda je to, ipak, moja omiljena uloga. A drugi film smo snimali na Novom Zelandu. Ne znam da li je neko od vas bio tamo, ali ako ima Boga, mislim da mu nikada nisam bio bliže nego tamo, na Novom Zelandu.
Prisetio se i saradnje na animiranom filmu „Beowulf“ Roberta Zemekisa, u kom su, pored njega, glasove junacima pozajmili Entoni Hopkins, Džon Malkovič, Brendan Glison, Anđelina Džoli…
– Taj film je nešto potpuno drugačije od svega što sam u karijeri radio. Kao da teatar uđe u bioskop. Dakle, nemate scenografiju, nemate kostime, samo probate, probate, probate. Ceo film snimite za šest nedelja, i tek kad završite snimanje, sve se doslika, odnosno animira. Bilo je to sjano iskustvo. Pa probate s Džonom Malkovičem, koji je sjajan. Šta tek da kažem za Entonija Hopkinsa… A Anđelina nije samo lepa, već zna posao. I te kako ga zna. Kad pogledam sve te ljude s kojima sam imao prilike da radim, pa ostvario mi se san. Igrao sam s Bobom Hoskinsom, Tomom Kortnijem, Benom Kingslijem. Sve su to bili moji heroji dok sam kao klinac fanatično išao u bioskop. Velika je to čast. Nažalost, jedino nisam uspeo da radim s Ričardom Bartonom i Piterom O‘ Tulom. Ali, ne može se sve – iskren je bio glumac.
A najbolji glumački savet dobio je radeći na jednoj seriji i to ne od kolege ili reditelja:
– Producent mi je rekao da ne može da vidi ništa u mojim očima dok glumim. I pokušao sam to da razumem. Kažu da kamera ne laže, ali laže, verujte mi. Bilo je potrebno da me neko kritikuje da bih to shvatio. Najbolji savet je, dakle, bila kritika – priznao je Vinston, a naglasio je i kako se od njegovih početaka svet kinematografije mnogo promenio. I to na gore.
– Sve se danas svodi na prodaju karata, sve je biznis. Pa pogledajte šta se dešava u Holivudu s Marvelom i ostalim blokbasterima o superherojima. Oni guše ostale, autorskije filmove. Mislio sam, kad su se pojavile društvene mreže, šta će to meni, to je za mlade ljude. Ali, jebi ga, bio sam prinuđen da otvorim Instagram. To je danas deo posla, neophodnost – objasnio je i otkrio da kada sprema ulogu, voli da se osami.
– Uvek radim sam, nemam mentora čak ni kada treba da dočaram drugačiji akcenat. Prosto, imam dobro uho. Možda ću popričati s rediteljem ili scenaristom, ali volim da se zatvorim i sam prođem kroz sve. Jednom sam pokušao da čitam replike s mojom suprugom i, o moj Bože, bilo je to strašno iskustvo. Jer svi vole da se užive, da izigravaju glumce. Zato volim samoću kad je posao u pitanju. Ako u filmu igram ljubavnika, pripremam se i tako što se derem. A ako igram ludaka, onda volim da sam u miru, tišini, da ćutim. Čudan sam, znam – kroz smeh je rekao Vinston.
Koliko se film promenio svedoči još jedno sećanje Reja Vinstona:
– Jednom sam otišao na kasting u Los Anđelesu. Dama me je upitala šta sam radio do tada. Počeo sam da joj pričam o filmu „War Zone“, a ona počne da zeva (smeh). Na kraju nisam dobio ulogu. Danas je sve drugačije. Moja ćerka je glumica. Kasting direktori ni reditelji više ne upoznaju glumce, sve se radi preko telefona. Ja na to ne mogu da se naviknem. Pa hemija filma ili serije rađa se u odnosu reditelja i glumca. U Engleskoj sada telefonom pričaš o ulozi. To je sranje. A i veoma je opasno, gubimo mnogo. Sedeti s rediteljem u sobi, to je neprocenjivo iskustvo.
Ukazao je i kako ne živi poput neke glumačke zvezde, niti je u privatnom životu okružen kolegama:
– Većina mojih prijatelja su ljudi s kojima sam odrastao. Nisu to ljudi iz posla. To me drži s obe noge na zemlji. Ne volim da pričam o poslu u privatnom životu. Kad završim posao, okrenem se porodici i čaši vina. Ne dišem i ne živim glumu svaki dan. Nikada nisam hteo zato da živim u Holivudu, jer se tu 24 sata dnevno priča o poslu. A i to što sam otac tri ćerke promenilo je moj odnos prema životu – kazao je Vinston, otkrivši da je nedavno završio drugu sezonu „Gospode“ Gaja Ričija za Netfliks, ali i da je počeo da piše:
– Sve je počelo za vreme pandemije kovida. Nije moglo ništa da se radi, pa sam počeo da pišem. I čitav život počeo je da mi se vraća u um. Zastrašujuće je čega sam se sve setio i šta sam sve zapisao. A kako je sve ispalo? Pa, na drugim ljudima je da procene da li je dobro to što sam napisao.
Na konstataciju jednog od poštovalaca iz publike da izgleda odlično, i da je i dalje neverovatno harizmatičan, šaljivo je Rej Vinston odgovorio:
– Znate šta – dobro sam, mada sam popio malo previše vina kada sam stigao u Sarajevo, moram da priznam. I ovo lokalno vino je odlično! Mislim da nisam toliko harizmatičan, već da to ima veze s crnim vinom…
Rej Vinston obožava fudbal, kao uostalom i većina Engleza. Vatreni je navijač Vest hem junajteda, čak je pre nekoliko godina bio i promoter dresova londonskog kluba.
– Uh, bolje da ne pričamo o fudbalu, to mi je trenutno bolna tema. Pa na samom startu sezone smo izgubili. Pobedio nas je Sanderlend sa 2:0. Strašno, u prvoj utakmici. Ma, neću o fudbalu…
