"Neću da se ulizujem Holivudu": Nova.rs u Sarajevu s Mišelom Frankom

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.

Samo dan nakon što se poklonio publici posle premijerne projekcije novog filma "Snovi", koji je svet prvi put video na ovogodišnjem Berlinalu, Mišel Franko "sastao se" s mladim profesionalcima, studentima, umetnicima na masterklasu u okviru 31. Sarajevo film festivala, pričao o počecima, karijeri, delio savete, slušao probleme... Isti "scenario" ponovio se i na Festivalskom trgu.

Jedan od najproduktivnijih reditelja i scenarista današnjice priznao je na predavanju da nije školovani sineasta:

- Nisam išao u filmsku školu jer je bilo teško upisati se. Bio je to dug i ponižavajući proces, samo je osam učenika prolazilo, a unapred su se znali favoriti. A ja nisam želeo da me neko ponižava, već da postanem reditelj. I počeo sam da radim s 18 godina. Čitao sam knjige o filmovima, počeo da pišem, slao scenarije svuda, od Meksika do Španije, i imao uspeha. Za tri godine snimio sam čak 15 kratkih filmova. Doduše, moram da priznam da samo pet od njih imaju smisla, a drugih deset su negledljivi. Ali tako sam učio. Bio sam samouk - prisetio se Franko.

Shvatio je, nastavio je, da ukoliko želi da snima - mora da ima scenario. I tako je počeo da piše predložak za prvi dugometražni film.

- Nisam imao producenta, i uskočio je moj prijatelj u tu rolu. Ali, bilo je to strašno iskustvo. Pokušavao je sve da uradi na profesionalni način a takav pristup ubija dušu filma. To sam odmah shvatio, jer film je glas jedne osobe. Sarađuješ s mnogo ljudi ali to je tvoj umetnički izraz. Posle tog groznog iskustva rešio sam da ću filmove snimati na svoj način. Od tada do danas uvek radim po redosledu, počinjam da montiram već tokom snimanja i glumci to vole. Voli to Tim Rot, kao i Džesika Čestejn. Radimo na moj, zapravo, zajednički način. Filmovima današnjice nedostaje osobenost, urušava ih sistemski pristup - ocenio je reditelj, dodavši kako uvek sluša glumce.

Ponekad, priznao je, zavidi nekim kolegama koje se u svojim ostvarenjima bave lakim temama:

- Pre desetak godina sam pisao scenario za pilot za televiziju. Napisao sam osam epizoda i sjajno sam se zabavljao pišući i snimajući tu pilot epizodu. To je ona radost koju neke moje kolege osećaju. Na kraju ta serija nikad nije zaživela. Ali, takvih radosti je kod mene malo. Uvek radim tenzične filmove, jer me valjda takve bolne stvari diraju, a ne laka zabava. Ponekad zavidim drugim filmskim stvaraocima, jer se smeju toliko. Ja ne. Prosto, privlače me teške teme.

Vreme leti

Franko nikada ne gleda svoje filmove. Sedeo je tako pre nekoliko godina u Hrvatskoj s kolegom, pio piće, a u isto vreme dešavala se projekcija njegovog filma…

- I opet, iako sam bio opušten, nije mi se dalo da ga gledam. Zato ja stalno idem iz filma u film, jer živim u sadašnjosti, želim da dočaram sadašnji trenutak, ono što me mori u ovom trenu. Odmah posle premijere završio sam s filmom i idem dalje.

Ne samo da piše i režira, već i producira svoje filmove, a čak ih i montira, doduše uz pomoć. I to čini još od svog čuvenog filma "Lusija", koji je dobio nagradu u Kanu, u selekciji Izvestan pogled.

- Izazov je producirati film. Kad mi kažu da je neophodan budžet od milion i po dolar, meni je sto neshvatljivo. Kad sam radio "Lusiju" prijatelj mi je rekao da možemo sve da snimimo za nekoliko stotina hiljada dolara. E onda sam se sam poduhvatio pravljenja budžetskog plana i rekao mu da ćemo snimati devet nedelja hronološkim redom zi da će to koštati 150.000 dolara. Na to mi je rekao da sam lud. Ali, uspeli smo. Što više novca imaš, manje si kreativan. Producenti bacaju novac okolo, a kad nemaš novac razmišljaš kako da se snađeš i radiš bez njega. I to je odličan podsticaj. "Lusiju" sam radio bez produkcionog dizajna, a u "Snovima" sva odeća koju Džesika Čestejn nosi je njena, donela ju je od kuće. Tako se štedi novac. A i tako se fokusiraš na rad s glumcima, a ne na dizajn.

https://www.youtube.com/watch?v=Bpnu86fF6bM

Vratio se Franko i na potrebu da ide iz filma u film, da snima gotovo svake godine novi naslov:

- Moj život pravi filmove. Dosadno mi je ako ne snimam. Uvek imam fantastične glumce koji hoće da rade sa mnom. Volim da pišem scenarija. I zašto onda ne bih snimao. Sada imam dovoljno ideja da snimim bar još pet filmova, pa zašto da ih ne uradim? Biti na setu po hladnoći, ili na ogromnoj vrućini, goreti na suncu je noćna mora, ali ja to volim. Ne bih nikada režirao nešto što nisam napisao, jer šta je onda poenta? Druga stvar - zašto bih snimao filmove sedam godina, da li je vredno izgubiti desetak godina života za jedan film, čemu to? Pa ti si drugačija osoba posle 10 godina. Najvrednija stvar koju imamo u životu je vreme. A vreme leti. Treba ga iskoristiti.

S obzirom da mu konstantno naviru ideje, stalno mu je na umu odakle da krene da bi napravio dobar film:

- Nekada krenem od lika, nekad od situacije, ali svaki put je drugačije. "Snovi" deluju kao ljubavna priča a na kraju se ispostavi da je to daleko od ljubavne storije. A kad sam radio "Memoriju" bio sam zaljubljen, srećan, a opet hteo sam da napišem nešto grozno, iz osvete o čoveku koji je maltretirao devojku u školi. Kad sam sa sestrom podelio tu ideju, rekla mi je da je to grozno, jer ko će to da gleda? A bio sam srećan tada i rešio sam da uradim suprotno, da priču odvedem u neki pozitivniji smer. Džesika Čestejn mi je rekla da, kad je počela da čita scenario, bila je spremna da mi kaže - ne, jer ko će da gleda takvu tešku storiju, ali kada je okrenula stranu, i videla obrt kazala je - da, naravno da ću snimati. Desilo mi se da mi je Tim Rot, u vreme kada sam bio veoma depresivan, posle samo dva sata nakon što je dobio scenario, rekao da hoće da igra u mom filmu. To mi se nikad nije desilo.

Većina filmova je bez duše

Slabo je, iskren je bio, upućen u savremeni film, ne samo u svojoj domovini već i u čitavom svetu.

- Ne znam šta se dešava u filmskom svetu nigde, a kamoli u Meksiku. Snimam stalno, a kad imam vremena radije ću gledati neki Bergmanov film. Trebalo bi da živim više u sadašnjosti, bar što se filma tiče, znam to, ali… No ponosan sam što sam meksički stvaralac, jer imamo dosta različitih filmskih poetika. Velika je to zemlja s dosta izazova, ali filmsko stvaralaštvo je sve plodnije - ocenio je, dodavši da kada gleda film ili čita knjigu želi da bude iznenađen.

- Mrzim ono holivudsko sranje gde je neophodno da "spasimo mačku", i kad publika treba da zna sve što će se desiti. Dođete do pola filma i znate kuda ide, kako će se završiti. Većini je potrebno sigurno iskustvo, filmovi su toliko predvidljivi, a ja želim nešto nepredvidivo, ne želim da se ulizujem, kako to radi Holivud. Dosadno mi je da čitam bestleser o tome kako je život lep. Gde je tu konflikt? Neophodno je ići u komplikovane teritorije. Svaki Bergmanov, Bunjuelov ili Felinijev film će to doneti. Tako i ja tražim drugačije načine da "zabavim" publiku. Da je prodrmam. Manje je više za mene. ne posežem za trikovima, što ih je manje, film će biti bolji. Većina reditelja je na autopilotu, snimaju zato što moraju i rezultat su filmovi bez duše. Gde je danas neki novi Pazolini? Nažalost ništa me skoro, kad govorim o filmovima, nije šokiralo, prodrmalo na pravi način. Studiji sve čine težim. Ali, volim filmove Hanekea, ili Sergeja Loznice, koji je ovde predsednik žirija.

https://www.youtube.com/watch?v=s7A6UUw5Vsk

Sebe naziva čovekom koji voli sve da drži pod kontrolom, naročito kad je njegovo delo u pitanju. Uvek je on taj koji komaduje, drži sve konce u svojim rukama.

- Kad sam počeo kratke filmove snimao sam bez ikakvog novca. Jedan od njih sam snimio za tri dana. Radio sam tako što bih pitao nekog: "Ne moraš da radiš ništa, ali možemo li da snimamo u tvojoj kući". Kad mi je za film bila potrebna scena transplantacije, otišao sam u bolnicu i pitao doktora da li mogu da snimam proceduru stvarne transplantacije. Pristao je i eto imao sam scenu, pride bez ikakvog novca.

Kao meksičkom reditelju nije mu bilo lako u Americi. No, desio se srećan splet okolnosti.

- Sada imam zdravo samopouzdanje kao reditelj. Ali Tim Rot je bio u žiriju kad sam dobio prvu veliku nagradu u Kanu za "Lusiju". Sedeo sam s Timom, bili smo pijani, i on me je pitao koji je tvoj sledeći film. Kad sam mu rekao da je o medicinskoj sestri koja se brine o pacijentima, i da nemam budžet, rekao mi je da tu medicinsku sestru pretvorim u muškarca, i on će ga igrati. I tako sam došao do budžeta od maltene milion dolara. I imao sam Tima Rota. Tako da sam prvi put radio u Los Anđelesu, uz zaštitu Tima Rota. Imao sam, dakle, dobru poziciju, ali opet neophodno je bilo da pružim dobar rezultat. Svima onima koji žele da idu u Ameriku, kažem da ne idu dok ih ne pozovu ili dok zaista nisu prinuđeni da idu. Najbolje stvari možeš da uradiš u svojoj domovini.

https://www.youtube.com/watch?v=s409qQaYGzs

Još jedna glumačka ličnost bitna za Mišela Franka jeste Džesika Čestejn, s kojom je radio tri filma, među kojima "Memoriju" i "Snove":

- Slično je bilo kao s Timom. Džesika je htela da radi sa mnom. Kada je u Veneciji moj film "Novi poredak" dobio Srebrnog lava, na čelu žirija je bila Kejt Blančet, a Džesika i ona imaju istu agentkinju i tako je došlo do saradnje s Čestejn.

Uprkos velikom opusu i silnim nagradama snimanje filmova je i danas za Franka svojevrsna bitka:

- Snimanje nikada ne prestaje da bude borba, nikada ne postaje lakše, samo moraš da guraš, da radiš dalje. Voleo bih da imam sjajnog producenta koji će mi donositi milione dolara. Ali, film je ličan, osim ako ne radiš nešto što je isključivo namenjeno zabavi. Zato je neophodno da imaš snage. Kad si mlad treba da upitaš sebe da li sam dovoljno hrabar da nastaviš. Znate li koliko mi je njih posle "Lusije" ili "Memorije" predložilo da uradm nešto slično, ali to me ne zanima. Koliko god da si uspešan ništa lakša borba neće biti ni sa desetim filmom - odsečan je Franko.

Društvene mreže su dosadne

Vrlo je disciplinovan kao scenarista i nikada mu se nije desilo da ne zna kako da ispuni praznu stranicu papira. Čita mnogo, uglavnom fikciju i uvek se seti da je ostalo još neko delo Dostojevskog ili Filipa Rota koje nije pročitao. Jer, ako ne čitaš, ne možeš biti scenarista:

- Kao mlad plašio sam se da nikada neću uspeti. Plašim se da ću se naći u takvoj vrsti krize. I zato stalno radim. Ljudi me stalno pitaju zašto ne napravim pauzu. I ja odem na pauzi, ali vrlo brzo mi je dosadno. Ideja za scenario je najlakši deo procesa, ali treba je razviti. Kad mi neko kaže da je sjajno što mogu sebi da priuštim da se zatvorim na dva meseca i pišem, uzvratim da je to noćna mora ponekad. Sam sam, ustajem rano, pišem pet strana dnevno, nikada subotom i nedeljom…

Filmovi koje potpisuje kao kompletan autor nemaju laka rešenja:

- Živimo u brutalnom svetu. Potrebni smo jedni drugima, ali umesto to da shvatimo, posežemo za okrutnošću u svakodnevnom životu. Takođe, svi mi pravimo greške. Uvek povređujemo one koje volimo u životu. Retko to radimo namerno. To su one čudne greške zbog kojih žalimo i posle 10 ili 20 godina. I uvek me zanima da to prenesem na veliko platno. Zašto povređuješ one koje voliš?

https://www.youtube.com/watch?v=4vUJGg9nv08

Mišel Franko živi u svom svetu i ne pristaje na uzuse digitalnog sveta:

- Ne odgovaram na mejlove, i ne zanimaju me društvene mreže. Nemam nalog ni na jednoj. To mi je tako dosadno. Kao reditelj moraš da budeš sebičan i da zaštitiš ono što radiš. To i činim - zaključio je Mišel Franko.

https://www.youtube.com/watch?v=ngvd0AYFI_0