"Bio sam bogat već s 24 godine i shvatio da ne moram da radim ništa. Ali sinulo mi je - ako snimim film, biću još bogatiji": Sorentino otkrio tajne u Sarajevu

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.

Jedan od ovogodišnjih laureata Počasnog srca Sarajeva, italijanski sineasta Paolo Sorentino privukao je toliku pažnju da se za njegovo predavanje danima unazad tražila karta više. Jer, bile su rasprodate odavno, i pre starta Sarajevo film festivala. I u krcatom Bosanskom kulturnom centru Sorentino, sasvim ležeran i odeven sportski, na masterklasu kog je moderirao Ognjen Glavonić vratio se na početke...

- Kada sam imao 18 gledao sam mnogo filmova i shvatio da nisam u stanju da radim bilo šta. Pomislio sam tad da je film verovatno posao koji možeš da radiš, a da ne radiš ništa (smeh). Otišao sam u knjižaru, kupio sam knjigu o pisanju scenarija, onda knjigu o režiranju i otkrio sam da sam u pravu. Da biste uradili film nije potrebno da imate posebne kapacitete, mislio sam tad. Ali kasnije sam shvatio da je, ipak, da biste napravili dobar film neophodan neki kapacitet, dar, talenat...

I počeo je Sorentino kao scenarista, što mu je pružalo sreću.

- Pisao sam dosta za televiziju pre nego što sam se otisnuo u film. U to vreme u Italiji mnogo se radilo za televiziju. S 24 godine shvatio sam da ne moram da radim ništa drugo jer sam već bogat (smeh). Ali, onda sam spoznao da bi režiranje filma moglo da mi pomogne da budem još bogatiji. Znam da je to razočaravajući odgovor za mnoge - šaljivo je kazao Sorentino.

Fudbal i muzika kao posveta ocu

Već u debiju pojavile su se dve teme koje se provlače kroz maltene čitav Sorentinv opus - fudbal i muzika. S obzirom na te stalne lajtmotive Glavonić ga je upitao da li je i sam želeo da bude ili fudbaler ili muzičar?

- Ah, bilo bi lepo biti fudbaler ili muzičar, ali morate da se posvetite tim profesijama, nije to kao film. A ja sam za to isuviše lenj. Ali, to je i posveta mome ocu, jer su fudbal i muzika bile njegove velike pasije.

I već s prvim filmom "One Man Up" iz 2001. debitovao je na Venecijanskom festivalu, a potom i na novoustanovljenom njujorškom Tribeka festivalu. I zanimljiva su bila ta njegova prva festivalska iskustva:

- Kada sam otišao prvi put u Veneciju nisam znao ništa o svetu filma. Imao sam sastanak s 10 novinara, ali nisam dobro razumeo ko su oni, da su novinari i zašto su uopšte tu. Bio je to šok. A do Tribeke sam došao jer me je zvao jedan Italijan, rekavši mi da je Robert de Niro zahtevao da se moj film prikaže na tom festivalu. I, da bilo je to uzbudljivo iskustvo. Ali, meni je daleko uzbudljivije da snimam filmove, nego da se bavim svime onim što prati jedan film. Evo me ovde u Sarajevu, ali mislim da bih možda ovaj trenutak bolje iskoristio da sam snimao. Lakše mi je to da radim, nego da pričam o svojim filmovima. Pa nije zabavno pričati o filmovima, zabavnije je diskutovati o fudbalerima - iskren je bio italijanski sineasta.

https://www.youtube.com/watch?v=bNVnaEtjFzc

Podelio je s publikom i sam proces nastanka scenarija i potom samog filma. Sve kod Sorentina počinje od junaka.

- Kad počnem da pišem, setim se neki ljudi koje sam upoznao u životu, i sve njih spojim, te postanu jedan lik kog bih voleo da predstavim na velikom platnu. A vizuelni aspekt dolazi tek kasnije, tokom traženja lokacija za film.

Brzo radim, želim da idem kući

No, istakao je da ne voli dugo da radi na setu i da je veoma brz. Za to ima dobrani razlog:

- Jedva čekam da idem kući. Otuda brzina, snimam s tri-četiri kamere brzo. I uvek tri ili četiri dana pre planiranog kraja završavam snimanje filma. Zato me producenti vole. Želim kući što pre!

Koliko god njegovi filmovi bili hvaljeni i nagrađivani, nikada nije zadovoljan.

- Kad vidim rezulat, uvek je to manje lepo od onoga što je, pre pisanja i snimanja, bilo u mojoj glavi. Uvek sam razočaran na setu. Ono što je u mom mozgu i finalni rezultat su potpuno drugačiji. Nikad ne ispadne kako si zamišljao...

Svoja ostvarenja nazvao je filmovima o osećanjima. Ne zanimaju ga nimalo blokbasteri, filmovi o zombijima i sličnim "čudovištima i katastrofama":

- Pravim filmove o ljudima, o problemima koje imaju, želim da dočaram poetički unutrašnji svet čoveka, i to na osnovu nečeg što se zaista desilo, pa to kultivišem na velikom platnu. A ako nešto ne ide, tu su trikovi. Film je i dobar jer pred sobom imate dosta trikova da biste postigli svoj cilj - svetlo, kameru, glumce, muziku. Možete biti poput mađioničara, ali nema magije, već samo trikova. Kad dočarate osećanja u filmu, učinili ste to zahvaljujući trikovima. Ali znate u čemu je problem? Pa nema knjige o trikovima - požalio se reditelj iz Napulja.

https://www.youtube.com/watch?v=4kctHW0SVHc

Otkrio je i zašto se odlučio da snimi film "Il Divo" za koji mu je kao inspiracija poslužio bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni, s tim što ni danas ne zna ni da li ga je kontroverzni političar ikada pogledao:

- Ponavljam, veoma sam lenja osoba, dakle totalni opozit od Berluskonija. I zanimalo me je da istražim ličnost koja je puna života, entuzijazma, volje. Želeo sam da saznam da li je u pravu što radi toliko različitih stvari, ili što ima toliko žena, ili sam u pravu, pak, ja koji ne radim ništa. Ta suprotnost, razlika između naših ličnosti jeste razlog zbog kog sam snimio film. Uvek me zanimaju ličnosti koje su daleko od mene u svakom smislu.

Maradona je pravio šou

Vratio se ponovo na fudbal i klinačke dane kad je u njegov omiljeni fudbalski klub Napoli stigao omiljen mu fudbaler - Dijego Armando Maradona, vreme koje je delimično dočarao u filmu "Božja ruka".

- Nije za moje formiranje kao reditelja toliko bitna uloga Napolija i fudbala, već Maradona. Kada sam imao 14 godina Maradona je stigao u Napulj. Do tada nisam znao šta je to veliki šou. A Maradona nam je objasnio šta je to grandiozan, neverovatan šou. Tada je počela da raste i moja ljubav spram filma, jer sam spoznao da i tu imate priliku da na scenu postavite veliki šou.

https://www.youtube.com/watch?v=i_1VW_0i6vo

Ako bi bio prinuđen da izabere najdraži naslov iz svoje filmografije, onda i to bio upravo "Il Divo", a kad su drugi sineasti u pitanju bira Federika Felinija.

- Razlog ljubavi prema Feliniju jeste taj što unutar svojih filmova pokazuje da se ljudsko biće neprestano kreće po zemljotresu, da je život zastrašujući, a sve to prožeto je smehom i ironijom. To sve vreme pokušavam da ukradem od Felinija i inkorporiram u svoje filmove. Moj omiljeni Felinijev film je "Osam i po". To je sjajan film, jer nije savršen. Ima jedan momenat u njemu koji traje predugo, želiš da se završi dok ga gledaš. E, zato je briljantan.

Ne samo da ne voli savršenstvo, već ne voli ni scene nasilja u filmovima. Bar ne u svojim:

- Veoma je dosadno snimati scene nasilja, a ja sam lenj da uložim toliki napor. Volim da ih gledam u filmovima drugih reditelja, Skorseze to radi savršeno. A ne bavim se nasiljem u svom opusu i jer ne volim kad u filmovima junak pati previše. Volim filmove iz Diznijeve kuhinje, gde je sve dobro, idilično. Život nije baš skroz očajan, jeste malo, ali ne moramo taj očaj da gledamo na filmu - mišljenja je Sorentino.

Očaj, tuga, nasilje jesu prisutni u svetu oko nas, naročito danas kad besne ratovi…

- Mislim da nema filma koji može da spreči ratove, nasilje. Evo sada nisam u stanju da pričam o ratu u Gazi jer nemam nikakav autoritet, nema reči za takvu situaciju. Filmovi nisu u stanju da izvrše veliki uticaj na sve što se dešava. Žao mi je zbog toga, ali tako je. Ja se slažem sa svima koji kažu da se u Gazi odigrava genocid.

A kad je već pomenuo tugu priznao je da se u Sarajevu oseća kao kod kuće:

- Verovatno je to zbog toga što sam tužna osoba. I tu tugu osećam svuda u Istočnoj Evropi. Zato se ovde osećam kao u svom domu.

Naglasio je da ne zna da radi filmove po tuđim scenarijima, ali i kako ume da bude pomalo težak saradnik:

- Nekada sedim kod kuće, ne radim ništa i odjednom mi se nešto pojavi u glavi i postaje moja opsesija. I moram tu opsesiju da ostvarim. I počnem da snimam, okružen sam sa 70 ljudi, što nije moja šolja čaja, jer mi smetaju ponekad, te u nekim trenucima poludim. Zato gledam da sve završim što pre (smeh).

Sve važne stvari se u životu nekog ko je odlučio da se posveti umetnosti dese do 20. godine.

- Ništa se posle toga bitno ne može desiti da bi napravio film, pisao knjige… I kad se to iskustvo iscrpi, onda posežeš za iskustvima bližnjih, roditelja.

Želim da razumem žene

Poslednji film "Partenopa", koji na specifičan način govori o snazi ali i usudu ženske lepote uradio je poželevši da razume - žene.

- I otkrio sam da muškarci dele neke zajedničke stvari s ženama. Ljudi su opsednuti time da pronađu razlike između muškaraca i žena, ali to meni nije interesantno. Već da otkrijem šta je to zajedničko što imam s ženama.

https://www.youtube.com/watch?v=uT5PGHBugic

Iako svi misle da se s filmom treba poistovetiti, Paolo ne deli taj stav.

- Ako mislite da u filmu treba da prepoznate sebe, to je pogrešno, to je nešto što ne pripada vama. Loši reditelji upravo to rade, omogućavaju publici da se poistoveti. Moj savet svima je da promenite pristup gledanju filmova. Svi mi, kad odemo da gledamo film, postajemo poput deteta od pet, šest godina, kojem treba da se objasni sve. A zadatak filma je suprotan - da ne razumeš sve, da ti eventualno nešto sugeriše, i to je to. Arthaus filmovi nude svet koji ne prepoznajemo, a dobar reditelj te samo uvuče u taj svet...

Filmovi su, iskren je ponovo bio Paolo Sorentino, "spasili njegov tužni život":

- Kada sam previše tužan kažem sebi - sad je vreme za film. Jer u snimanju ima nečeg zabavnog. To je prilika da idem okolo, srećem ljude, izađem iz očaja. Kad je tuga nepodnošljiva, tu je film!

https://www.youtube.com/watch?v=Dyt430YkQn0