Reditelj Nil Džordan o tome kako je opljačkao sopstvenu psihu i zašto je Tom Kruz poslednja preostala filmska zvezda

Nil Džordan je proveo svoju karijeru pričajući čudne, uvijene priče koje su očaravale, iznenađivale i povremeno bile neuspešne. “Mona Liza”, “Igra plakanja”, “The Company of Wolves”, “Doručak na Plutonu” – svi ovi filmovi skreću u neočekivanim pravcima, zaskačući publiku. Ali ispada da je režiser sačuvao najveći preokret za sebe. Gledajući neke od svojih filmova na festivalu pre nekoliko godina, Džordan je bio zapanjen kad je video svoj privatni život na ekranu. Čini se da je nesvesno kanalisao svoje odnose sa ocem, suprugom i decom u priče o gangsterima, teroristima i seksi vampirima. “Bio sam šokiran koliko sam toga otkrio o sebi,” kaže on za "Gardijan". “Bilo je to kao fizički šok.”

To što je Džordan opljačkao sopstvenu psihu unosi novu dimenziju u njegovo jedinstveno delo koje obuhvata mejnstrim hitove poput “Intervju s vampirom” i “Majkl Kolins”, holivudske neuspehe poput “High Spirits” i “Mi nismo anđeli”, i art-house dragulje poput “Anđeo” i “Mali mesar”. Ovo otkriće je jedno od mnogih bisera u njegovoj novoj knjizi memoara “Amnesiac”. Knjiga skače od detinjstva u katoličkoj Irskoj 50-ih do boemskog Londona 70-ih, zatim do svetla Los Anđelesa 90-ih.

Memoari su bili ideja izdavača, kaže on. "Čovek ne razmišlja o svom životu kao o nekoj posebnoj priči, niti da bi nekoga to zaista zanimalo. Vrlo sam sumnjičav prema ideji memoara. Ali jednostavno sam počeo da pišem i počeo sam da uživam u tome."

Memoari kombinuju priče o pravljenju filmova – susrećemo trijumfalnog Toma Kruza, obeshrabrenog Breda Pita, pohlepnog Harvija Vajnstina – sa refleksijama o transrodnosti, irskoj istoriji, rasama i duhovima, sve začinjeno epigramima u stilu Oskara Vajlda. “Nikada ne treba detetu uvoditi ideju o Bogu,” piše on. “Oni to mogu shvatiti samo doslovno.” Džordan je talentovan, nagrađivan pisac, iako umanjuje priznanja. “Niko ne čita moje romane,” kaže on. “Mnogo ljudi gleda moje filmove, ali su iznenađeni što pišem. To što pišem romane je skoro kao, ne znam, neko ko piše poeziju. To je skoro privatna aktivnost.”

“Amnesiac” je serija filmskih vinjeta koje počinju i završavaju bolešću i smrću Džordanove majke Anđele, umetnice čiji su akvareli uticali na sinovljevu vizuelnu estetiku. Njegov otac Majkl bio je matematičar i pedagog koji bi se stresao kad god bi Džordan seo da piše. “To ga je izuzetno uznemiravalo, možda zato što se plašio da istražuje određene zabranjene aspekte sebe.”

Džordan je koristio život svoje porodice kao inspiraciju za priče poput “Noć u Tunisu”, naslovne priče u zbirci koja je osvojila “Gardijanovu”nagradu za fikciju 1979. godine. Ali kaže da to nije svesno činio u svojim filmovima. “Mona Liza”, objavljena 1986. godine, prikazuje bivšeg zatvorenika, kojeg igra Bob Hoskins, koji se udaljio od svoje ćerke i zaljubljuje se u prostitutku, koju vozi po sumnjivim delovima Londona. Tek decenijama kasnije Džordan je povezao njenu glavnu temu sa činjenicom da se tokom snimanja razvodio i bio odvojen od svojih ćerki. “Napravio sam film o čoveku koji fundamentalno ne razume žene. Bio sam zapanjen koliko je bio ličan – i bio sam posramljen.”

Drugi autobiografski detalji skrivali su se na vidiku. Rečna ušća na pruzi Dablin-Drogeda koja se pojavljuju kao lokacije u više Džordanovih filmova – to je mesto karnevala na početku “Igre plakanja” – su mesta gde je njegov otac imao smrtonosni srčani udar dok je pecao. Džordan veruje da je video duh svog oca, i to u kabini "Boinga 747" dok je doživljavao turbulencije iznad Atlantika. “Ne znaš da li su ti događaji u tvojoj mašti ili ne. Postojao je događaj, da tako kažem.”

Jedna scena iz "Igra plakanja", o čoveku iz IRA koji je očaran prelepom, ženstvenom partnerkom ubijenog britanskog vojnika, i dalje izaziva debate 32 godine kasnije. Kada begunac IRE, kojeg igra Rea, povraća kada otkrije da Dil, koju igra muški glumac Džej Dejvidson, ima penis. Neki su to nazvali transfobijom.

"Mnogi trans gledaoci bi rekli da to predstavlja odbacivanje cele njihove zajednice," kaže Džordan. "Ali on je mislio da je ona žena. Ne bi bilo nikakve drame da nije imao reakciju. I da je nije odbacio, ne bi mogao da se vrati njoj i da je prihvati s drugačijim razumevanjem. Dakle, to je moj problem sa ovakvim razgovorima: čini se da fundamentalno ne razumeju prirodu drame i pripovedanja. Misle da zato što nešto predstavljaš u priči,potenciraš određenu tačku gledišta – što nije tačno."

“Intervju sa vampirom”, Džordanova adaptacija gotskog romana En Rajs iz 1994. godine, ostavila je Džordana sa trajnim poštovanjem prema Tomu Kruzu. “To je za njega sigurno bilo vrlo teško. Ceo svet je govorio: ‘Pogrešno si odabran.’” Ali Kruzova uloga okrutnog, senzualnog vampira Lestata na kraju je pridobila kritičare. “On je sjajan glumac,” kaže Džordan. “Ako kaže da može nešto da uradi, učiniće to na način koji će šokirati ljude. Tom je postao poslednja preostala filmska zvezda. To je nekako čudno.”

Bred Pit, koji je igrao tužnog, duševnog vampira Luisa, suočio se sa drugačijim preprekama. Došao je pravo nakon završetka snimanja filma "Legenda o jeseni", bio je iscrpljen i postajao je još iscrpljeniji jer se snimanje odvijalo noću. “Jednostavno ga je iscrpelo,” kaže Džordan. Takva je bila i priroda Luisovog lika. “Bred je vrlo aktivan momak, to je pravac u kojem je želeo da ide. Pasivnost lika ga je oborila.”

Bonus video: Piki Blajndersi postaju i filmska priča – Stefan Tošović