0
Samo što su pre dva meseca posthumno objavljeni memoari holivudske legende Pola Njumena "Neobičan život običnog čoveka", koji su svetu predstavili potpuno drugačiju stranu ličnosti velikog glumca, sada je otkrivena još jedna umetnikova tajna.
Iako se dugo znalo da je zvezda filmova „Buč Kasidi i Sandens Kid“ i „Žaoka“ pisao memoare niko nije posle smrti glumca očekivao da će ikada biti objavljeni.
Pre tri i po decenije Njumen je već dugo bio jedna od najslavnijih filmskih zvezda na svetu. Ali, iako je bio talentovan, šarmantan, uspešan, nagrađivan, pride u braku dugom pet decenija s glumicom Džoan Vudvord, nije sve u životu išlo kao po loju.
– Želeo je da razveje bajku o sebi – reči su Klee Njuman Soderlund, ćerke Pola Njumena o tome šta je nagnalo glumca da se upusti u pisanje memoara.
I kada je ušao u šestu deceniju života odlučio je da sarađuje na memoarima s prijateljem, scenaristom Stjuartom Sternom. Čitavih pet godina njih dvojica su razgovarali o Njumenovom detinjstvu, karijeri, porodici i slavi. Ali, početkom devedesetih su shvatili da su zatrpani silnim materijalom, sa hiljadama i hiljadama stranica i odustali od svega.
I Pol Njumen je umro 2008, u 83. godini od raka pluća u svom domu u Vestportu, u Konektikatu.
No, pre dve godine sve te stranice pronađene su u porodičnom skladištu. I „rodila“ se autobiografija „Neobičan život običnog čoveka“, koja je objavljena u oktobru.
Njumen je za života pisao i kolumne a jedan od omiljenih časopisa glumca bio je „Nation„. Ovaj dvonedeljnik, osnovan 1965. godine, bavio se raznorodnim temama, od umetnosti i arhitekture, do politike. I kada je 1995. godine časopis „Nation“, tada već u sve goroj finansijskoj situaciji, kupila grupa investitora među njima je bio i glumac Pol Njumen.
Bio je strastveni čitalac magazina, a pokatkad bi ponešto i napisao. Razumeo je, bar prema rečima njegovih ćerki, odgovornost javno iskazanih stavova i zato bi birao svoje reči vrlo pažljivo. I baš je taj magazin u svoj novi broj uvrstio nikada do sada viđenu pesmu iz pera Pola Njumena.
– Uvek bi Pol iznova kretao da završi do tad nezavršene sopstvene grandiozne projekte, udubio bi se u istraživanje, kopanje, zatvorio bi se u kancelariju nedeljama, a ponekad bi mu pažnju odvlačile samo sirene na ulici – seća se njegova ćerka Melisa Njumen.
U davnašnjem razgovoru s prijateljem i piscem Stjuatrom Sternom rekao je kako mu je „potrebno tri dana da napiše pesmu“, a isto toliko mu je potrebno da napiše četiri male kolumne za „Njujork tajms“. Međutim, onda se zapitao kako da napiše osamsto strana, misleći pride na te svoje memoare. Zato ga je ćerka, po sopstvenom svedočenju, ohrabrivala da se posveti „kraćoj formi izražavanja“. I jedna od njih je konačno ugledala svetlost dana.
– Ovu pesmu mi je dala moja sestra Nel, koja ju je pronašla skrivenu u kući naših roditelja. Užasno ozbiljna, što je posve nekarakteristično za moga oca, bila je pisana, pa preškrabana. A stihovi su nastajali dok je moj otac išao po lekarskim ordinacijama nakon što mu je 2007. godine dijagnostikovan rak pluća. I sakrio ju je u jednu ladicu, ni sam ne znajući šta da radi s njom. A sada je, čini se, došlo vreme da se „pusti u svet“. I gde bolje nego u časopisu „The Nation“.
Nakon ove uvodne beleške Melise Njuman časopis je predstavio svetu do sad nepoznatu Njumenovu pesmu koju je naslovio „Pola plućnog krila“ (Half Lung).
Započinje je istoimenim stihovima: „Pola plućnog krila, pola plućnog krila odstranjenog nožem“, a onda nastavlja kako je „spakovano u plastiku i bačeno s ostalim đubretom… negde na Steten Ajlendu ili u Džersiju“.
A imao je, kako piše glumac, „sasvim druge planove za svoje plućno krilo“:
„Državničku sahranu sa ostatkom mojeg tela i organa. Kako bi tako odali počast životu dobro provedenom“.
Potom Pol Njumen konstatuje kako je, međutim, „malignitet čudna stvar, koja ima drugačije planove“:
„Strahujem da je to bila naplata duga za tišinu… Kome trebaju cela pluća kada su usta bila zatvorena zbog straha od, ni manje ni više, politike“.
Njumen beleži i kako misli da se seća vremena kad je stajao za govornicom, s glasom punim besa pričajući o nečemu što je bilo daleko iznad njega:
„Mili Bože, ironije li svega….“
Ali, bilo je, konstatuje, to nekada, a pesmu Pol Njumen zaključuje ovim stihovima:
„A sada bacam ćebe tišine na sve stvari koje sam napravio“.
Bonus video: Karl Malden
