0
Pisanje književne kritike postoji i opstaje zahvaljujući tome što drugi pišu. Ti drugi su pesnici, pripovedači, esejisti. Njihove tekstove kritičar čita i vrednuje zahvaljujući uvidu u mnogostruke, raznolike kontekste.
Jasmina Vrbavac, „Izmena koda“, KOV 2025.
Šta se dogodi kad se tekstualni kod književne kritike sretne sa televizijskom kodom – onim kodom koji podrazumeva vizuelnu komunikaciju? To pitanje postavlja intrigantni naslov knjige u kojoj su sabrani tekstovi o knjigama više od sedamdeset pisaca: Uelbek, Murakami, Krasnahorkai, Bolanjo, Kostolanji, Gombrovič, Eko i Barns prisutni su koliko i Basara, Aćin, Albahari, Mileta Prodanović. Kritike Jasmine Vrbavac objavljivane su u književnim časopisima i dnevnim listovima, prezentovane u emisijama Vavilon, Metropolis, Kulturni centar i Kulturni dnevnik, predstavljajući u jednakoj meri srpsko književno stvaralaštvo i prevodnu književnost.
Pre dve godine, izdavač ove knjige objavio je „Opkladu s vremenom“ Tihomira Brajovića. Tada je hrestomatiju novinskih prikaza s podnaslovom „kritičke minijature s razmeđe stoleća“ autor odredio kao – isečak iz vremena koje „već polako prekriva prah nesećanja“. Jasminine kritike nastaju kasnije, između 2012. i 2020, ali u jednakoj borbi protiv efikasnog zaborava: „Izmena koda“ podseća na knjige koje smo zavoleli pa zanemarili, na vredne i važne naslove koji su ostali u senci, ali i na novi saznajni kontekst naših čitanja. „Identiteti su nam ostali u procepu, književnost je nastavila da traga za njima, a ubrzana promena kodova doprinosila je njihovoj sve većoj fluidnosti“, piše Jasmina u predgovoru svojoj trećoj knjizi književnokritičkih tekstova.
Ipak, Jasmina Vrbavac obrela se u zahvalnoj poziciji nekog ko je istovremeno sagovornik i saputnik čitalačke publike, nekog ko je dobar procenitelj i pouzdan savetodavac, ali i arhivar. Pohranjivanjem književnih kritika u jednu ovakvu knjigu autorka čitaocima pruža veru, nadu i mogućnost da se osete kao spokojni žitelji u privilegovanoj budućnosti jednog dobrog kanona i vredne književne tradicije.
Jasmina Vrbavac ne doživljava zadatu kratkoću forme ni kao imperativ, ni kao vid redukcije, već kao izazovnu mogućnost izraza. Suženost novinskog prostora i televizijske minutaže ona ne doživljava ni kao hendikep – zadati opseg Jasmina doživljava kao ram za sliku knjige, na kojoj će, kao na minijaturi, oslikati detalje dela, ali i mizanscen, stil ali i ton; pozabaviće se opštim utiskom ali i žanrovskim određenjima. Iako televizijsku kritiku prvenstveno predstavlja kao informaciju – koja mora da bude saobražena logici i delovanju medija, i koja mora da se prilagodi kognitivnim sposobnostima širokog auditorijuma – Jasmina Vrbavac neće zaboraviti na vrednosni sud, na kontekstualizovanje predstavljane knjige, neće izostaviti savete i zamerke autoru.
Knjige poput njene imaju važnu svrhu: književni prikazi su dobra stara škola novoj medijskoj revitalizaciji čitanja i vrednovanja, koju danas uočavamo u specijalizovanim podkastima. Međutim, dok podkast podrazumeva širinu a ne ekonomičnost, kritički tekstovi Jasmine Vrbavac zadržavaju pravo na jezgrovitost i analitičnost koji u jednakoj meri služe promociji i evaluaciji. Prioritet je, sve jednako i uvek, književno tumačenje: ono je centralni motiv u ramu za sliku knjige.
