Poezija, mit i prestup od Subotice do Pita Mondrijana: Lektira za ovu nedelju

Goran Grubišić, „Alpaka među lamama“, Dom kulture Studentski grad, 2023.„U kadilake se ne razumem“, priznaje u jednoj pesmi lirski dvojnik Gorana Grubišića, navodeći potom šta sve ipak zna. U bagaž njegovog znanja, iskustva i nostalgijom zamagljenih snova i planova spadaju kurioziteti i čežnje, ulične mudrosti ali i obećanje drugačijeg života, kao u pesmi „Potrebno mi je reprogramiranje tuge“. U njoj se putovanje kući pretvara u trasu pregovora sa preživljavanjem, u križni put nekog ko poznaje svaki divlji bagrem kraj pruge koja od Subotice preko Novog Sada vodi ka Beogradu, kao što saznajemo u pesmi „Stara dobra nepoznata prošlost“.Neke pesme iz ponovljenog izdanja zbirke „Alpaka među lamama“ (prvo je štampao subotički izdavač Librarion, koji objavljuje i novu Goranovu knjigu, „Pisful Bačka“) detaljne su pripovesti o nemogućim ljubavima, neodaslatim pismima i nezavršenim razgovorima. Pesme poput „Ako ikada ponovo budem zdrav“ ili „Sex, drugs & Sinan Sakić“ posvetiće se poraznom bilansu ortopedskih i traumatoloških povreda, naivnoj bahatosti zdravih koliko i sumornom svetu bolničkih soba i deponovanom teretnom vagonu koji kao da pritiska grudi bolesnika u nesanici.Nije za sve pesme ključ onaj poslovični subotički sumor, niti su melanholične zato što su ljubavnici razdvojeni a život neizlečivo nemilosrdan: mnoštvo je primera vedrog mirenja sa odsustvom i oskudicom. Umesto Lisabona, mitski novosadski „Najlon“ može biti dostižna destinacija jednog sasvim realnog sna o putovanju. Složiti ploče na polici, ugledati senf pantalone na simpatiji, dosegnuti neki mali ljubavni blagoslov, jesti mango i langoš važne su ali ne presudne ni utešne radosti. One se ne mogu meriti sa danom u kom pesnik-rekonvalescent sa štapom, ustrojstvu sveta uprkos, svuda i u svemu vidi samo ljude koji hodaju.Anđela Milinković, „Godine Mondrijana“, Književna radionica Rašić, 2023.„Slikala sam jednobojne kvadrate, prave crvene žute“, odaje nam ženski slikarski glas, potom viknuvši kroz prozor da „ograničenje u bojama stvara više mogućnosti“. Muza-zavodnica sa četkicom u ruci strasno i marljivo slika kvadrate koji vode u ponor ili plamte povrh zemlje.Crveni, plavi i žuti poetski ciklus obrazuju književni prvenac Anđele Milinković: iz te poezije ne dopire samo „udaljeni a kapela žamor“, nego se iz sazvežđa zvukova i slika, uz „beg sunca sa uglačane lobanje“ i maštanje o „livadama ušuškanim šatorskim krilima“, formiraju paramitske priče o prapostanku i prestupu sazrevanja. Pesma „U pustinjskom vrtu“ predstavlja boginje od mesa i kose nalik Telmi i Luiz, čiji let u ponor dobija srećno morsko prizemljenje: „dve prve žene u crvenom kabrioletu prave patuljaste peščane oluje“, a „iz njihovih glava poput kokica niču nove prve žene“.Koherentno i kontinuirano kao neko čvrsto rešen da se izbavi od duge bolesti, pesnikinja tvori arhetipsku priču o odrastanju, složenu u Rubikovu kocku iskustava: mucanje, kao u pesmi „Na nebu je F98.5 ostavio tragove“, reflektuje sve blokade i osporavanja koji popločavaju put ka paklu odrastanja. Taj put vodi kroz vašarsku gungulu, pored vrtoglavih pirueta ringišpila, a pesma „Transgeneracijska železnica“ nagoveštava oslobođenje od prizora predačkog nasilja i revolucionarni prekid sa jednoličnim istorijskim ponavljanjima.Bonus video: "Gospodar prstenova" najvoljenija knjiga 20. veka - Navršava se 50 godina od smrti Tolkina, oca epske fantastike