0
Obolela sam od loših vesti. Slomila me ravnodušna okrutnost ratovanja i refren mnogih na našu situaciju : ’’Ne bavim politikom, živim svoj život i ništa me se ne tiče’’. Uvek sam se pitala – kako se postiže takva nirvana. Rešila sam da i ja odem na medijsku dijetu i detoksikaciju od politike. Neću gledati televiziju, neću čitati novine, neću pratiti portale... Mora da u nesvrstavanju ima mudrosti.
U potrazi za nirvanom, stižemo u oazu mira na obalu mora i gledamo: džinovske palme koje ravnodušno njišu smaragdne grane. Plaža, koju ritmično zapljuskuju talasi sa čipkanim krestama, plavo nebo bez oblačka, brda u zelenom plišu, trag udaljenog aviona kroz granje džinovskog eukaliptusa najvećeg u Crnoj Gori i, jedro koje se beli na horizontu. ’’Белеет парус одинокии’’, rekao bi Ljermontov. Ljudi koji u sporom ritmu čiste plažu od osušene morske trave, drugi koji od jutra sede u kafićima uz lozu, prelistavaju lokalne novine, neki koji u tomsojerovskom maniru farbaju ograde… Gradić, koji se uz cvrkut ptica sprema za letnju sezonu.
Četvrtak je pa, prolazeći pored kioska, pitamo: ’’Jel’ stigao NIN’’? ’’Jeste, hoćete li ga’’? Zaustavljam ruku, držim se odluke. ’’Kasnije, u povratku’’, a posle se krijemo od prodavačice. U hotelu, dok sedim na terasi sa knjigom, Zdravko po navici pali televizor: ’’Evo Pivljanina’’, mami me. ’’Ne, držim reč’’. Istrajavam, zaklanjam se iz korica ’’Ledi Klementine’’autorke Mari Benedikt ( Laguna, 2021 ). Ličnost koja je iz Čerčilove senke potvrdila da iza svakog uspešnog mučkarca stoji neustrašiva, ambiciozna, blistva, komplikovana žena koja ide iza njega, pored njega, često i ispred njega u najtežim trenucima istorije Dvedesetog veka. ’’A Moma Pantelić’’, izaziva me Zdravko ponovo. ’’Izvini druže Momo, ne i ne’’.
Držanje ledi Klementine za vreme napada nacista na Britaniju podstiče me da se upitam da li je svarno moguće zatvoriti oči pred stvarnošću i ne reagovati? ’’Pa ni Marinika’’? – zna Zdravko na koga sam slaba. Ništa politika! ’’ Prešla sam prstima preko natpisa na osnovi sunčanog sata, citata iz jedne pesme V.P. Kera o tome kako ne treba odlaziti od svog doma i predugo se zadržavati na ostrvima.’’, kaže junakinja ovog uzbudljivog životopisa.
Kad sam završila ovaj dnevnik, čitam ga Zdravku po običaju. ’’Beli se usamljeno jedro’’? – zgranut je naslovom. ’’Kakvo crno jedro? Ljermontov kod nas nije više podoban! Ne znaš šta se dešava?’’. ’’Od kada’’? – pitam zgranuto. ’’Jel’ predsednik nešto nagovestio’’? ’’Nije on, ali je dao znak, pa tabloidna štampa u glas najavljuje promenu ćurka: ’’Putin Srbiji zabio nož u leđa! Evo, pogledaj’’.
Eto, moj mali trenutak nepažnje i nestade moja nirvana. Predajem se! Ionako se sutra vraćamo tamo, u ono odakle smo pobegli.
Bonus video : Podcast „Život na srpskom“ – Siniša Marček