Piše Milena Marjanović: Savršeni modeli Gorana Musića

„Ja nisam arhitekta, a još manje istoričar, ja sam radnik na vizuelnom polju treniran dugogodišnjim radom da vidim i zabeležim ono što su drugi propustili da uoče. I nije potrebno mnogo istraživanja, jer sve piše na fasadama - piše onima koji hoće i/ili umeju da čitaju“, kaže Goran Musić koga ponovo gledamo kao fotografa. Ovo bi mogla biti poenta njegove šeste beogradske izložbe.Nago ljudsko telo, a posebno žensko, odvajkada je siže umetnosti. Od statuete Vilendorfske Venere, remek-dela paleolita, statue Moloske Venere, koju je izvajao Aleksandros 100 godina p.n.e. ili Eve i Adama koji su uvek nagi i - nemaju stida, od renesanse do modernizma, ženski akt nosi svoju tajnu: poreklo sveta. Akt je više od nagosti: to je energija Erosa koja pokreće čovečanstvo. Zato ne čudi što je u jednom podužem vremenu istorije umetnosti ženski akt bivao sastavni deo arhitekture koja ga je koristila kao fasadni ukras. Naravno, ukras je morao biti idealizovan i ponuditi se divljenju prolaznika.

Međutim, preobilnost vizuelnih slika koje nam danas stižu iz raznih izvora, sprečava nas da zapažamo „uspavane“ lepotice u takozvanoj štuko-dekoraciji elegantno prilagođenoj nišama, timpanima i lukovima. Skrećući naš pogled  na ove nenametljive, obnažene dame, Goran Musić izvlači na videlo još jednu zanimljivu činjenicu: žensko telo je vazda nečemu služilo, pa i graditeljstvu.Posle „beogradskih lepotica“ koje su prikazane na izložbi „Erotika beogradskih fasada“ 2014, na red su došle i pariske dame s amoretima, ovlaš prekrivene draperijama, zapravo neupadljiva „mala“ remek-dela klasicizma čijoj obradi su vajari pristupali s mnogo više slobode nego nagom telu u slobodnom prostoru. Pariske lepotice (poput dve karijatide na zgradi iz 1890. godine arhtekte Žorža Masa) zanosne su, zagonetne, požudne, ali pre svega savršeni modeli izvučeni iz istorije. Jer, ovakav vid ukrašavanja zgrada odavno više nije aktuelan, iako sam pojam ženskog akta nije isčezao iz umetnosti, niti će ikada.

Da bi unikatno delo koje snima pretvorio u svoj unikat, Goran Musić uvek štampa samo jedan primerak svoje fotografije (ne pravi kopije) i to na kanvasu da bi i tehnički delovala kao slika na platnu, pedantno očišćena od zuba vremena što postiže kompjuterskom obradom.

Pored Pariza u kome živi, Goran Musić je u Beogradu izlagao više puta samostalno: 1993. „Utisci iz Kana“ u Centru „Sava“, 2000. „Beograd iz mog ugla“ u Galeriji „Glas“, 2002. „Lica od kamena“ u Francuskom kulturnom centru, 2010. „Pogled na telo“ u Galeriji „Atrijum“ i 2014. „Erotika beogadskih fasada“ u KC. „Parobrod. Kao reditelj i snimatelj u JRT, akreditovan u Ujedinjenim nacijama, autor je brojnih reportaža iz SAD, Meksika i Argentine. Bio je kolumnista časopisa "Yu-Video" i "SateliTV", napisao je knjigu "Umetnost vizuelnog ubeđivanja", a preveo knjigu "Film kao subverzivna umetnost“. Njegove fotografije štampane su  u knjigama i časopisima ("The Best of Photography", "Vodič kroz Pariz", "Information Builders", "Glorija", "Kuća – Stil"...).