Podeli:
Milena Marjanović, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Boško Đorđević i Stefan Đorđević: „Dnevnik o mami“; Artget, KCB; traje do 26. marta.

Strah od smrti je – kažu psiholozi – najsnažniji strah koji čovek može da oseća, jer je ishod nepoznat. Ljubav za životom pak miluje čoveka krilima anđela pre nego što ga ne prenesu u onozemaljski svet. Glavna junakinja ove priče živi i s jednim i s drugim osećanjem koji se međusobno takmiče: trči kroz oblake, grli svoje dečake, spava s mačkom, vežba jogu duboko udišući vazduh na obalama jezera, šeta kroz šumu, ogleda se u vodi, dodiruje stablo, čita Hesea, čak i kad bolno pati čvrsto je rešena da se ne prepusti tmurnim oblacima što ih njavljuju ptice-zloslutnice. Odbrojani su joj dani, ali ona je majka-hrabrost koja je već jednom pobedila svoje telo, i nastoji opet. Dok čempres pruža svoje grane obećavajući joj konačni smiraj – blagost večnog počinka.

„Dnevnik o mami“ je potresan foto-esej o Negrici Neci Đorđević, ispričan snimcima njenih sinova, Stefana i Boška. Fotografije Stefana Đorđevića su u boji, manjih dimenzija, podsećaju na one koje se ređaju u porodični abum, mada su i surovo verističke; Fotografije Boška Đorđevića su velikih dimenzija, nalik kadrovima kojima estetika sedme umetnosti pridaje oreol poezije.
Međutim, izložba u dve ruke sadrži i jednu zajedničku osobinu: ljudskost trenutka prema kojoj fotoaparat postaje instrument ljubavi i otkrovenja, kako je govorio Anselm Adams.
Bilo da Stefan učitava poslednje trenutke života teško obolele majke, bilo da Boško generiše auru večnosti od izvesnosti njenog nestanka, sinovi s njom dele život. I zato je ova izložba topla ljudska priča toliko preplavljena emocijama sva tri aktera da namah briše razliku između galerijskog prostora i unutarnjeg preživljavanja neumitnosti kraja. Vrlo osetiljiva i veoma zahtevna tema jednog eseja u kome bi merenje viška odnosno manjka pathosa bilo neumesno i neetično da se uopšte spominje.

Koja reč i o autorima.
Stefan Đorđević (Bor, 1987) diplomirao je na Katedri kamere na Fakultetu dramskih umetnosti. Njegov prvenac „Crap“, snimljen pre studija, inspirisao je Nikolu Ležaića za film „Tilva Roš“, u kome Stefan glumi jednu od dve glavne uloge, a njegov kratki film „Poslednja slika o ocu“ (ocu koji u terminalnoj fazi bolesti pokušava da nađe dom za svog sina koji nema nikog osim njega) dobitnik je već četiri nagrade, na filmskim festivalima u Lokarnu, Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.
Boško Đorđević (Bor, 1988) diplomirao je na Katedri za engleski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu, kao i na Katedri kamere FDU u Beogradu, a izlagao na grupnim fotografskim i multimedijalnim izložbama u Kulturnom centru Beograda, Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, Muzeju u Novigradu, Naučnom centru Ontario u Torontu.