Piše Milena Marjanović: Čarobni štapić u rukama fotografa

Kad stranac fotograf dođe u Srbiju po pravilu snima kafansku atmosferu, "Guču" i "Egzit", kroz šta eksplicitno sagledava tipičan srbijanski dert (u prevodu: srpski vrisak duše). Retki su, međutim, fotografi koji istražuju verovanja i običaje s atipičnih lokaliteta.Pre dve godine videli smo jednu takvu u Galeriji "Artget“ italijanskog fotografa Emanuela Mašonija - "Apoklipsa Bor“ - posvećenu egistencijalnoj surovosti i duhovnoj ispražnjenosti usled ekološke katastrofe jednog grada u Istočnoj Srbiji. Sada pak vidimo iz istog kraja (Kučeva i Majdanpeka) priču o magiji, spiritualnosti i legendi vlaškog naroda, inače potomaka Ilira koji na teritoriji današnje Srbije navodno žive još od kamenog doba. Očima Đoana Alvada, čiji se rad uglavnom fokusira na antropološke teme, kao što su depopulacija ili čovekova verovanja kroz istoriju. Ovaj fotograf iz Barselone, među finalistima za Nagradu savremene galisijske fotografije 2020, upravo za projekat "Muma Paduri", i Nagradu Kolga Tbilisi, za "Poslednjeg čoveka na zemlji“, laureat je nagrada Novi FNAC talenat, za foto-priču "Kubanski muslimani, tropska nada", i Lens Culture Emerging Talent, za rad "Škola za pastire“.

Alvadova izložba "Muma Paduri", realizovana u saradnji s etnologom i antropologom Aleksandrom Repedžićem, predočava nam mitološko biće, slično slovenskoj figuri Baba Jage, oličenje vlaške magije, a vlaška magija je svakako najintrigantnije pitanje kulturnog nasleđa istočne Srbije. Magija, pa i vlaška, potiče iz paganskih vremena, a okultno i bajkovito očuvala se i po dolasku hrišćanstva. Jer, Dobro i Zlo jesu oduvek i zauvek. Među Vlasima je najpopularnija magična Šumska majka, zaštitnica stanovništva i gospodarica šuma koja svojim natprirodnim moćima, mutirajući, ume i da naudi čoveku koji se neprimereno vlada.Magija je čarolija, reč grčkog porekla, mada nema kulture koja je nije poznavala, od Mesopotamije preko Persije i Egipta do Balkana i zapada. Kad god čovek nije znao kako da pobedi višu silu, nepogodu, ili bolest, pribegavao je iracionalnom delovanju na natprirodne sile "čarobnim štapićem".Alvadove fotografije se doživljavaju kao dokumentarne, iako ne prikazuju ritual (osim jedne koja na njega navodi – glave petlića). One otvaraju mogućnosti asocijacija na osnovu pripovedanja "vernika". S toga su na početku postavke okačene sušene paprike kojima se (kao i uz venac belog luka) najpre teraju zli duhovi s kućnog praga. Slede bajkoviti šumski pejzaži (jer Muma Paduri živi u šumi), u izmaglici koja aludira na onostrano. U pejzažima su ljudske figure kao otelotvorenja mističnog bića, i životinja – nedefinisani stvor.I da nisu vezane za temu vlaške magije, ove fotografije bi mogle da se dožive kao samostalne fotografije prirode od koje često zaziremo. Dakle, iako su fokusirane na lokalno verovanje, govore univerzalnim jezikom. Ovo je foto-priča iz vizure čoveka XXI veka koja ilustruje kako se živi u skladu s prirodom, a ne protiv nje, kako čovek rešava svoje strahove od nepoznatog. Priča koja nas opominje da nisu sve prirodne sile čoveku dokučive, zapravo da su mnoge i dalje "natprirodne".