Piše Maja Uzelac: Posao

Jao, ko ima decu, zna tu najstrašniju stvar koja se pre ili kasnije desi. Dete dođe dete plače dete pita: Mama, zašto moraš na posao? Zašto ne možeš da ostaneš sa mnom?

U mom slučaju, to su dva deteta. Vuku me za haljinu naizmenično, jedno drugo dopunjavaju sitnim kricima, spontano zakukavaju dok me pitaju. To. Strašno. Pitanje.

I, užasno je surovo.

To što idem, a oni bi da ostanem.

A onda i to što ne mogu, kao svaki pristojan roditelj kog sam do sad čula, da im kažem to utešno: Moram.

Moram da idem da radim da bih vama kupila hranu, igračke i haljine. Eto, ta lama koja pleše i taj slepi miš koji se trese, taj ranac na točkiće i sladoled iz Ovce, svega toga ne bi bilo da mama ne ide da radi.

Mislim, mogu to da kažem, jer je istina, da me neko pogrešno ne shvati – moja deca žive od mog rada – eto to svakako nije sporno.

Ali, ne mogu na tome da ostanem. I da se osećam

Okej.

Iako znam da ovu priču mogu tako da završim. I jasno mi je da nastavkom rečenice kopam sebi jamu dugačku više minuta koje nemam i duboku barem nekoliko nastavaka ove priče kroz razne epohe u budućnosti.

Međutim, držim do toga da govorim istinu.

I još bitnije od toga,

Želim da moja deca jednom osećaju isto što i ja, isto što i ja kada im kažem:

Mama mora da ide da radi da bi vama, ali i sebi, kupila hranu, igračke i haljine. Mama, isto tako, mora da ide da radi zato što voli da radi. Zato što ima potrebu da pravi nešto, da se raduje dok nešto nastaje pod njenim prstima. Ili pogledom. Ili rečima.
Ne ume da peče hleb (mada bi jednom mogla da proba da nauči, okej), ne zna da pravi stolice od drveta (a mnogo bi volela da zna), ali zna da sklapa reči, slike, oblike, boje, zvukove…

Eto, to je, stvarno, nešto što je mama uvek imala potrebu da radi, a nekad je u tome i uspevala.

I, kad uspe, onda je srećna.

Srećna kao kad si s nama?

Ne, ne tako. Drugačije.

Ali, jako srećna. Jaka. I dobra.

Bolja prema vama, sigurno.

Kad ima vremena da gleda i da sluša i da pipa i da miriše, i da to sve sklapa u priče

spotiće filmiće u mikseve u tekstove u pesme

Mama je dobro.

A kad je za to neko plaća, onda se ona tome raduje.

Jer, mama misli da svi ljudi treba da su plaćeni za stvari koje umeju i vole da rade.

To je prosto fer i lepo je

Ali neki ljudi odustanu od te svoje želje, jer se uplaše da se to nikad neće desiti

i odu da rade stvari koje ne umeju i ne vole.

Pa su ljuti i tužni. I tako žive.

Zašto, mama?

Zato što im je stalo do toga da imaju hranu i stvari i da njihova deca to sve imaju takođe. A svet u kom živimo, znaš, ni naša država takođe, ne drži strašno mnogo do lepote i do dobrote. Nego do toga da za najmanje para dobije najviše svega. Od svakog od nas.

I onda, mama?

Onda se treba boriti i treba oteti.

Oteti svoje pravo na rad.

Svoje pravo da od sebe daš najbolje. A da neko pristane to da primi. Za pare.

Biti dosadan, biti tvrdoglav. Biti nepodnošljiv, tako da nekom bude lakše da te zaposli nego da te gleda kako dolaziš i gledaš ga prezrivo.

Biti odvažan. Napraviti nešto ni iz čega, da bi pokazao da umeš.

Biti nežan, biti čaroban. Zamađijati. Tako da te spaze i požele.

Biti razuman. Sačekati malo. Biti nerazuman. Ne čekati previše.

Zaraditi. Zaslužiti. Zarobiti. Zapleniti. Zauzeti.

Pravo na posao koji zaslužuješ.

Svaku malu stvar tretirati potpuno isto kao najveću. Svakoj posvetiti sve. Ceniti. Biti zahvalan.
Zatim se smejati.

I, kada te dete pita plačući:

Mama, zašto moraš na posao?, reći:

Moram, ali takođe i želim.

Da bih bila onaj čovek koji želim da budem.

A taj bi da vam ostavi priče i bajke i sunca i zvezde i stavove i veru i munje snove talase i spotove i znanja i prizore stil i ukuse i muzike i legende vulkane želje filmove

Da vam ostavi nepregledne pučine

__

Ne samo haljine.

Ne samo igračke.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.