0
Gospođa u italijanskom restoranu, velikom, s dovoljno prostorija da čovek može u nekima da bude sam. Ona je izabrala prostoriju bez prozora, u stvari s prozorima ka dvorištu, kroz koje se ne vidi ništa, moglo je i da ih nema, ali ih ima. Sela je za sto za dve osobe, uza zid. Bilo nas je još u toj prostoriji, i svi su bili diskretni, osim mene.
Mene je gospođa zainteresovala čim je ušla, ali siguran sam da to nije primetila, jer koristio sam samo periferni vid da je posmatram. Pogledao sam je temeljno dok je ulazila, a posle toga, samo smerno. Ušla je samouvereno, opušteno, u miru sa svim svojim manama, ali znao sam da je došla da jede. Naravno da je došla da jede kad dolazi sama u restoran, ali kažem vam, ona je žena došla da jede, na da priča s drugaricom, ne da gleda u telefon, nego da jede, došla je da uživa u hrani, to sam pomislio dok sam je gledao kako ulazi.
Jedva sam dočekao da poruči. Mnogo sam se obradovao kad sam video da joj nije potreban jelovnik, tačno je znala šta hoće i to je rekla, a ja nisam čuo. Čuo sam da je poručila čašu belog vina, a kad sam video da je uz vino dobila i čašu vode s ledom, mnogo mi je bilo drago. Ne mogu da vam objasnim zašto me je ta voda obradovala, ali ta visoka čaša zamagljena od hladne vode govorila mi je o toj ženi, njenim navikama i afinitetima možda i više nego da sam seo s njom da razgovaramo o čemu god nam padne na pamet. Onda sam je malo ostavio na miru jer i ja sam bio u kafani, u društvu, i nisam mogao samo u nju da gledam, čak ni ovlaš da precizno pratim svaku njenu reakciju na sve što joj se dešava, ali bio sam svestan jedne stvari – ta žena ima situaciju pod kontrolom.
Lako je pomisliti da čovek kad dođe u restoran lako ima situaciju pod kontrolom, ali nadam se da svako zna da situaciju pod kontrolom nema skoro niko i nikad, a ona je ovu situaciju imala, sa sve mojim perifernim pogledom i nesumnjivom pažnjom koju je od mene imala. Mene je mnogo zanimalo šta je poručila i koliko će uživati u hrani koja će joj stići, njeno iščekivanje mi je bilo opipljivo, način na koji je držala čašu s vinom, razmak između gutljaja vina i posle njega hladne vode, količina vina i vode koje je unosila u sebe, govorili su mi o njoj više nego hiljadu reči.
A onda je stigla hrana.
Na moju žalost nisam mogao da vidim šta je u dubokom tanjiru ispred nje, ali sam video šta je u plitkom tanjiru. Bili su to brusketi. Na prepečenom hlebu presijavale su se kockice paradajza pomešane s belim lukom i svežim listovima bosiljka, u sred januara, nisam mogao da čujem kako hleb hrska pod njenim zubima ali sam osećao taj zvuk. Duboki tanjir je bio dovoljno dubok, kažem vam, a ja sam bio u takvoj poziciji da nije bilo nikakve šanse da zavirim u njega, sve do trenutka dok nije iz njega izvadila polovinu školjke, njom uhvatila malo tečnosti iz tanjira, i sadržinu sipala sebi u usta.
Nije lako pristojno jesti školjke, ipak, ona to ume. Koordinacija ruke, glave, usta i pravovremeno zatvaranje očiju, gde oči ne ostaju ni predugo ni prekratko zatvorene, govore sve. Došla je da uživa, i uživa, školjke su one obične, crne, neki ih zovu dagnje, mada su to mušlje, sramota ih je zvati dagnje ali šta je tu je, to su te školjke. Koristila je kašiku i prste, jela je predivno, hrana je nestajala u njoj i on joj je bila zahvalana, vino je stizalo u pravilnim razmacima, brusketi su hrskali u ritmu njenog obroka, čovek koji pažljivo posmatra mogao je da predvidi svaki sledeći pokret, jer pokreti su se ponavljali, ukusi su se mešali i smenjivali u ritmu njenog uživanja.
Stigla je još jedna čaša vina. Znate li kako ta žena poručuje, pa to je pesma, ona hvata konobara u pravom trenutku, on zastane pored njenog stola prirodno, tačno kad ona poželi, tačno u poziciji da je mirno čuje, u pravom trenutku da mu bude jedini posao da njoj udovolji.
Zalogaji su su se ređali, jedan za drugim, na kraju je ostalo pola brusketa, to je bio višak, i to je ostavila. Ona jede dok ima materijala za savršene zalogaje, kad toga nestane, ona prestaje, i odlazi. Prazne školjke složene su precizno, čaše iz kojih poje nemaju otiske prstiju, ni karmin na ivicama, ona ne greši. Pre nego što je otišla desio se taj, poslednji zalogaj. Njega ništa nije izdvajalo od ostalih, osim što je bio poslednji.
Posle njega je za nijansu duže zadržala zatvorene oči, ali morate da znate da su to delići sekunde a ovaj poslednji je trajao delić sekunde duže i svakome ko je mogao to da vidi doneo je prizor njenog osmeha, lakog kao povetarac, krajem usana, celim bićem je uživala u tom poslednjem zalogaju, svojim telom koje se celo videlo na licu, i to je lice o kome vam pišem.
Bonus video: Darko Tuševljaković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
