Srdačna, ali pomalo naivna porodična priča za zaborav: Kritika filma "Sportsko Srce"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Nakon što su bioskopske repertoare zapljusnuli hitovi poput „Hajduka u Beogradu“, „Svadbe“ i, nažalost, „Povratka Žikine Dinastije“, pojavila se još jedna topla porodična komedija koja očigledno pokušava da zajaše na talasu popularnosti sličnih domaćih filmova. Ipak, koliko god se trudio, ovaj film ne uspeva da održi ravnotežu na tom talasu i vrlo brzo tone ispod linije stvarne relevantnosti i kreativnog dometa.

Ipak, nije sve baš toliko crno. „Sportsko srce“ nije dno kace domaće komedije poput „Povratka Žikine Dinastije“, ali nije ni višedimenzionalni komični rolerkoster kakav nudi „Svadba“, već nešto između. S jedne strane, film se često oslanja na neumesni prosti/klozetski humor koji možda funkcioniše prvih nekoliko puta kada Mima Karadžić nekoga otera dođavola (da ostanem pristojan), dok sa druge ipak nudi suštinski dobronamernu, ali i pomalo naivnu porodičnu priču.

Film je baziran na istoimenoj pozorišnoj predstavi koja se već dugi niz godina igra u Zvezdara teatru. Činjenica je da adaptacija ima smisla, jer je film ograničen na svega nekoliko skromnih lokacija, što je verovatno išlo u prilog produkcionom budžetu. Ipak, kao i kod mnogih pokušaja da se pozorišni komad preseli na filmsko platno i u ovom se jasno osećaju narativna ograničenja takvog pristupa. Film u najvećoj meri izvlače glumci, koji su svoje uloge očigledno godinama brusili na sceni i sada ih izvode gotovo rutinski. Uprkos tome, utisak ostaje da ova priča mnogo prirodnije funkcioniše na daskama nego na platnu.

Kada Maja odluči da upozna svog verenika Pavla, uglađenog Beograđanina, sa ocem Macurom, temperamentnim vlasnikom zemunske pečenjare, porodični ručak brzo prerasta u niz komičnih nesporazuma. U tom opakom sudaru karaktera, svi će morati da nauče da su iskrenost i međusobno prihvatanje jedini put ka svetloj zajedničkoj s budućnosti.

Ovako jasno postavljena premisa ne zahteva veliku dramu niti dubinski razrađene likove sa upečatljivim karakternim lukovima. Jednostavno rečeno, od ovakog filma se očekuje devedesetak minuta solidne zabave na koju ćete verovatno zaboraviti ubrzo nakon gledanja. Isprva mi se činilo da će film ići putem ostvarenja poput „Zgodne žene" ("Pretty Woman“ ili "Moja lepa gospođice" („Pygmalion“); priča u kojima se lik iz korena menja zarad nečega ili nekoga. Ideja da balkanski otac mora da „ugladi“ svoje ponašanje kako ne bi osramotio ćerku deluje kao sasvim pristojna osnova za toplu i pitku komediju. Nažalost, ovaj film to ne uspeva da bude. Baš kada sam pomislio da će očigledna budžetska ograničenja preokrenuti u svoju korist kroz duhovite situacije i oslanjanje na provereno dobre glumce, film odlazi u potpuno suprotnom smeru. Odnosno, možda se i previše oslanja na glumce.

Žao mi je, ali konstantan klozetski i prostački humor, zasnovan na tome da se likovi gotovo neprestano teraju dođavola (da ponovo ostanem pristojan), deluje degutantno i uvredljivo. Povremeno ume da bude smešno u nekoliko neočekivanih trenutaka, ali se šala svaki put vraća na isti ružan i besmislen način. Film se tako oslanja na najniži sloj duhovitosti: iako, ruku na srce, i za takav humor postoji publika. Istina je da film nije naročito duhovit niti dosledno zabavan, ali ga u velikoj meri nosi Mima Karadžić, koji je, moram priznati, prijatno iznenadio.

Mima Karadžić je već odavno potvrđen veteran regionalnog glumišta, a ova uloga mu je jedna od boljih u poslednje vreme. Iako ne verujem da bih popio pivo sa njim, kao glumca ga svakako poštujem, a lik Macure mu savršeno leži. Otelotvorio ga je vrlo ubedljivo i gotovo svaki iskreno duhovit trenutak u filmu je rezultat upravo njegovog rada. U nekoliko navrata kao da je kanalisao i svog unutrašnjeg Mistera Bina; mimika i izrazi lica su zaista bili na visokom nivou. Zaključno, ukoliko ste veliki Karadžićev fan i želite nekoliko iskreno smešnih trenutaka, ovo je film za vas!

Stariji sporedni glumci u vidu Aleksandra Đurice i Nele Mihailović su pripomogli Karadžiću sa nošenjem celokupne atmosfere. Iako su uglavnom preglumljavali, vidno se slažu sa ulogama i dobro se snalaze u njihovoj koži. Imaju vidnu hemiju sa Karadžićem i savršeno se slažu stvarajući homogenu komičnu atmosferu. Svakako su išli u korak sa ograničenjima ovakvog fazona filma.

Ipak, svako pojavljivanje Nataše Ninković mi je poprilično testiralo strpljenje. Njen lik je očigledno dopisan za potrebe filmske verzije i vidno odstupa od ostatka priče: nažalost, ne u naročito pohvalnom smislu. Ninković deluje kao da je došla samo da odradi posao, što je u redu, ali bi bilo lepo da je makar pokušala da svog lika prenese iole ubedljivo. Koliko god bio kliše i otrcan, siguran sam da je mogla da ga iznese dostojanstvenije i sa znatno manje glumačkih postupaka koji su neretko terali na susramlje.

Što se mlađeg seta glumaca tiče, na velikom platnu se nisu baš najbolje snašli. Ne sumnjam nužno u glumačke sposobnosti Nine Nešković i Nikole Šurbanovića, ali njihov doprinos ostatku ansambla me nije baš u to uverio. Film koji donekle počiva na odnosu ova dva lika ne bi smeo da me dovede do toga da jedva čekam da se njihove zajedničke scene što pre završe. Verujem da su i te scene dopisane za potrebe filmske verzije, ali rezultat je prilično nezahvalan: deluju suvišno, dramaturški tanko i ostavljaju gotovo isti utisak kao i pojavljivanja Nataše Ninković: kao element koji je tu samo da popuni prostor, ali ne i da ga smisleno obogati.

Iako je reč o filmu koji ne zahteva naročito ambicioznu umetničku formu, vredi pomenuti da njegova fotografija često odaje utisak televizijskog projekta. Bojana Andrić se prošle godine veoma dobro pokazala u filmu „Izlet“, za koji je verodostojno i elegantno izgradila upečatljivu vizuelnu atmosferu nekog prošlog filmskog vremena. Nažalost, njen rad na „Sportskom srcu“ ostaje nekoliko nijansi ispod tog nivoa. Slika deluje previše uglancano, izoštreno i sterilno, opterećena onom pomalo neprijatnom perfekcijom digitalne fotografije. Ipak, fotografija ne zaslužuje previše oštre kritike, jer ovakav film ni ne treba da počiva na naročito ambicioznim vizuelnim rešenjima iste.

„Sportsko srce“ je još jedan zaboravan domaći film. Negde je između „Svadbe“ i „Povratka Žikine Dinastije“, pokušavajući da spoji toplu porodičnu premisu sa vrlo prizemnim i prostim humorom. Rezultat je devedeset minuta međusobnog prepucavanja likova koji se, sasvim očekivano, na kraju izgrle i zaključe nešto u maniru: „Možda je sportsko srce prijatelji koje smo stekli usput.“

Ako išta, barem mogu da kažem da mi je Mima Karadžić najzad postao gotivac. Iskreno, ne bi bila skoro pa nikakva šteta da sačekate da film osvane na malim ekranima. A do tada, pridružite mi se u pozorištu, gde sam poprilično siguran da ovoj priči zapravo i jeste mesto.

VIDEO: Precenjeni Reditelji