"Snimali smo u Hrvatskoj, koja mi je apsolutno oduzela dah": Zvezda holivudsko-srpske koprodukcije Džajls Giri ekskluzivno za Nova.rs

Holivudsko-srpski igrani film „Gospodar Oluje“, koji je nedavno imao američku premijeru a od danas je u bioskopima širom SAD, donosi unikatan pogled na sci-fi žanr. Film, koji u srpske bioskope stiže 7. aprila, sniman je na atraktivnim lokacijama hrvatskih ostrva i beogradskog Kalemegdana i Tašmajdana, a u ostvarenju je učestvovao i značajan broj regionalnih filmskih stvaralaca. Režiju i scenario filma potpisuju Zoran Lisinac, ko-reditelj i scenarista rekordnog domaćeg hita „Toma“, i Domagoj Mazuran, dok su među glumcima Sergej Trifunović, Goran Bogdan i Ivana Dudić, rame uz rame sa američkom glumačkom ekipom.

Tri veka nakon Velikog potopa, svet se rasuo u razbacana ostrva, zauvek izložena pretnji ogromne, beskrajne Oluje. Jedina nada Ostrvljana za bezbednost nalazi se u utvrđenoj gradskoj državi Argos - utočištu do kojeg se može stići samo kroz opasna iskušenja poznata kao Jahanje Oluje. Ipak, među njima tinja prkosna struja onih koji veruju da istinsko spasenje ne leži unutar Argosa, već s one strane same Oluje. I to je siže "Gospodara Oluje", prvog holivudsko-srpskog filma koji prati odvažno putovanje dvoje mladih buntovnika sa ostrva koji prkose sudbini. Odlučni da probiju zid večite Oluje, zakoračiće u zabranjeno i nepoznato, i razotkriti istinu o poreklu svog sveta - tajnu koju vekovima brižno skrivaju besmrtni gospodari Argosa, tajanstveni Osnivači.

Iza "Gospodara oluje" stoji uspešni biznismen i filmski producent Neb Čupin, koji je do sada radio na zapaženim holivudskim ostvarenjima sa zvezdama poput Džona Travolte i Džona Malkoviča. Jedan od izvršnih producenata filma je i Miroslav Mogorović, a ostvarenje je nastalo uz podršku Programa filmskih podsticaja Republike Srbije. "Gospodar Oluje" je prva autentična koprodukcija Holivuda i Srbije, nastala s ambicijom da region predstavi kao ravnopravnog i relevantnog učesnika na svetskoj filmskoj sceni. Ujedno, "Gospodar Oluje" predstavlja istorijski iskorak za ovaj prostor. Naime, ovo je prvi film u istoriji regionalnog filma koji se prikazuje u više od 300 bioskopa u SAD.

Uz poznate veterane kakvi su Džejms Kozmo i Kerolajn Gudal, jednu od glavnih rola u "Gospodaru Oluje" tumači mladi glumac Džajls Giri u ulozi negativca Tarusa. Sa američko-engleskim glumcem, koji je završio prestižni Džulijard, i živi na relaciji Njujork - London, za Nova.rs smo razgovarali o ulozi u filmu, ali i o samom snimanju ove prve prave holivudsko-srpske koprodukcije. Takođe i odnosu sa kolegama iz našeg kulturnog prostora.

Film je u velikoj meri sniman na upečatljivim lokacijama na hrvatskim ostrvima, kao i u Beogradu. Kako ste doživeli taj specifični filmski imaginarijum i same lokacije na kojima je film sniman?

- Snimali smo u Hrvatskoj, koja je apsolutno oduzimala dah. Bio je vrhunac COVID-a, pa su ulice Dubrovnika, koje su inače prepune turista, bile potpuno puste. Mnoge Tarusove scene odvijale su se u Starom gradu, na zidinama koje ga okružuju i u nekim od zamkova na obali, što je bilo apsolutno zadivljujuće. Grad je nabijen istorijom i osećao sam se veoma srećno što snimam fantastiku na mestu sa tako opipljivom istorijom. Mislim da je to prizemljilo sve nas, glumačku i ekipu iza kamere. Da i ne pominjem pejzaž. Litice. More. Daleke planine. Delovalo je veoma moćno stajati na ivici zamka i gledati kako se more pruža kilometrima u daljinu; nadam se da je to mom radu donelo osećaj realizma, jer sam se osećao potpuno uronjenim u prirodni svet oko sebe.

Šta vam je bilo najprivlačnije u vašoj ulozi? Da li više volite da igrate pozitivce ili negativce, i kako ste doživeli svog lika u „Gospodaru Oluje“?

- Prve slike Tarusa koje sam video, bio je dizajn lika koje mi je Dom (Domagoj Mazuran, koscenarista i koreditelj, op.a.) poslao nekoliko nedelja pre snimanja. Video sam visoku, bledu i zlokobnu priliku nalik utvari, koja je podsećala na Bergmanov lik Smrti u „Sedmom pečatu“. Već po samom dizajnu znao sam da moram da ga igram. Ali sam se osećao zastrašeno jer sam se mučio da pronađem nešto sa čim mogu da se povežem. Ko je bio taj gospodar? Kako da ga odigram na način koji je uverljiv? Da li je duboko ispod svega toga još uvek postojala neka osoba? Ali kada mi je Dom ispričao njegovu priču o poreklu, sve je nekako kliknulo na svoje mesto. Pronašao sam ljudskost koja je nekada bila deo Tarusa i koja je, čak i posle svih godina tame, i dalje živela u njemu. On ima glad za elementom. Da održi ideju svoje moći živom u narodu svog kraljevstva, ali i u samome sebi. Smatram da je ta urođena slabost u njemu opasna i veoma intrigantna.

Iz vaše lične perspektive, koja je razlika između rada na filmovima utemeljenim u realizmu i onih smeštenih u izmišljene svetove, kao što je „Gospodar Oluje“? Kakve posebne glumačke izazove donose filmovi poput ovog?

- Razlika je mala. Moj posao je isti. Da ovaj lik prikažem što realističnije i što dublje i da ispričam priču. Svi likovi u „Gospodaru Oluje“ osećaju stvarne emocije; okruženje može biti fantazijsko, ali emocije su stvarne. Barem bi, po mom mišljenju, trebalo da budu. Želim da se publika poveže sa Tarusom - kako će inače poverovati u fantaziju filma ako ne mogu da se povežu sa likom koji je doživljava?

Kakvu ste komunikaciju imali sa rediteljima Zoranom Lisincem i Domagojem Mažuranom i kako ste razvijali svoj pristup tumačenju lika?

- Dom, Zoran i ja vodili smo duge razgovore pre nego što sam se priključio projektu. Želeo sam da pokušam da u Tarusa unesem ljudskost koja bi ga udaljila od toga da bude isključivo negativac. Takođe smo razgovarali o šminki, koja je bila vrlo opsežna; postojao je nacrt koji je potpuno prekrivao celo moje lice, a ja sam se tome usprotivio jer sam brinuo da bi, ako mu se lice ne vidi, došlo do raskida između njega i publike. Srećom - složili su se. U projekat sam ušao kasno, pa sam se priključio već formiranom timu. Dom i Zoran su bili neverovatno gostoljubivi i otvoreni za moje misli i ideje. Oni to znaju - ali sa njima bih ponovo radio u bilo kom trenutku.

Glumačku ekipu činila je mešavina američkih glumaca i onih iz balkanskog regiona. Kako je izgledala vaša saradnja sa evropskim kolegama i da li je neko posebno ostavio snažan utisak na vas?

- Ja sam iz Evrope. Barem napola. Ali sam odrastao u Evropi, tako da sam se potpuno osećao kao kod kuće. Imao sam nekoliko scena sa Federikom Pasijem, divnim italijanskim glumcem, kao i neke scene sa Sarom-Sofijom Busninom; sa oboje je bilo sjajno raditi. Ekipa iza kamere bila je fantastična, posebno Ivana koja je radila šminku za Tarusa i koja je, iskreno, podjednako zaslužna za to kakva je ta uloga na kraju postala. Sastajali bismo se oko tri ili četiri ujutru; nas dvoje smo bili jedini budni i ona bi nanosila kapu za ćelavu glavu, šminku i kapuljaču, što je često trajalo gotovo tri sata. Pomogla je da se oblikuje izgled Tarusa, a njen neverovatan rad pomogao mi je da se kao lik osećam prizemljeno i uverljivo. Kada vidim Tarusa, vidim Ivanin neverovatan rad.