Novi album "Barn", jednog od najvećih kantautora svih vremena, spada u njegova bolja pozna dela.
To što je Neil Young objavio još jedan album, više nije nikakva novost. Pod stare dana, počeo je da ih izdaje na svakih šest meseci, pa i češće, ako u to ubrojimo remasterovana reizdanja njegovih remek-dela, neobjavljene ploče i dosad nepoznate snimke raznih nastupa uživo iz svih faza šezdeset godina duge karijere (sjajna The Archives serija). Da stvar bude zanimljivija, većina ovih tek sad objavljenih zapisa, ispostavlja se kao dobra ili čak jako dobra, a svakako umetnički relevantnija nego većina od desetak izdanja koja je Young izbacio u poslednjoj deceniji. Sadašnja staračka hiperprodukcija očigledno je deo njegove legendarne mušičavosti, i ne može da mu naruši mesto u panteonu najznačajnijih kantautora rok muzike svih vremena, odmah iza Dylana, mada smo se već malo umorili čekajući njegov savremeni album koji će nas bar malo drmnuti, kao nekad.
Međutim, tek izašli Barn (Warner Brothers) – inače, 41. po redu – očigledno je upravo to što smo očekivali: mnogo toga ovde jeste Neil Young kakav je uvek bio, rokenrol poeta prvog reda, samo sada sa 76. godina. Možda ne više ground-breaking, ali svakako heart-warming, opet uspeva da nas nekako dirne sa unutrašnje strane. Topla, zamišljena nad svetom i njegovim sve vidljivijim ćorsokakom, donoseći neke teške poruke – nova ploča ga vraća u fokus kao bitnog umetnika koji opet ima nešto ozbiljno da kaže, što se može ticati svih nas. Ovaj put, tema je zapitanost i zamišljenost pred ovim čudnim danima koje živimo, bez odgovora, recepta i rešenja. Opstajemo u kontinuiranoj konfuziji, i ko bi to lepše opisao nego najbolji pesnik unutrašnjih emotivnih dilema kog je rok ikad imao.
Barn je snimljen sa stalnim saradnicima, legendarnim električnim bendom Crazy Horse, što ga prati kroz decenije, na nekim od njegovih najveličanstvenijih albuma. Za Younga su uvek važne lokacije na kojima snima, one svojim duhom učestvuju u muzici – ovde su se akteri zajedno izolovali i proveli nekoliko dana u starinskom ambaru („barn“) iz 1870-ih, kog je on našao i obnovio u nekoj udaljenoj pustopoljini države Kolorado. Već ova činjenica budi sećanje na okolnosti pod kojima je snimljen proslavljeni Harvest (1972), umetnički proizvod koga je naviše prodao – tada se iz zdravstvenih razloga sklonio na ranč, i za neke kompozicije takođe dovukao studio u ambar. Ova dva izdanja udaljena pola veka zato povezuje slična, opuštena, pomalo pastoralna atmosfera, ali i stanje zbunjenosti opštim tokom stvari – nekada post-hipi, a sad post-kovid zbunjenosti. Na oba zatičemo čoveka koji se povukao, da bi bolje sagledao svet – i nekako u njemu prepoznajemo sebe.
Ovaj put, izolacija obuhvata celu ljudsku rasu, kako i kaže u prvoj od tri eksplicitno angažovane pesme – burno ogorčenoj „Human Race“, nekoj vrsti dalekog pandana slavnih revolucionarnih „My My, Hey Hey“ i „Rockin’ In A Free World“, posle koje ne možemo a da ne pomislimo: odakle ovom starcu toliko grčevite energije i sposobnosti da sažme naše strahove u jednu rokenrol numeru? U njoj se doslovce pita gde će se u budućnosti sakriti naša deca od vatre i poplave… Niko se još nije otvoreno zapitao tako nešto, a dilema pukog preživljavanja pred klimatskim pošastima polako počinje da biva zastrašujuće realna. Jednako je agresivan i bučan istup „Canerican“, u kojoj dobri stari Neil u prepoznatljivom ispovednom maniru, pričajući o sebi, slavi slobodu da se bude to što jesi, jer on je „osoba svih boja“, i kao Amerikanac kanadskog porekla najbolje zna koliko se razlike među ljudima moraju prihvatati i tolerisati. Političku trilogiju zaokružuje „Change Ain’t Never Gonna“, gde se sa ironijom i gorkom duhovitošću konstatuje da za običnog radnog čoveka nikakva promena nikad neće doći.
Drugi ciklus pesama čine one autobiografske ljubavne, po kojima je Young jednako poznat, što ovde uokviravaju album na početku i kraju. Dirljiva „Song of the Seasons“ otvara Barn unutrašnjim monologom, u kome rekapitulira prolazeće godine i svoju privatnu istoriju, uključujući jedan presudan romantični susret. Nadovezuje se „Heading West“, koja nam zbori o njegovom davnom odlasku od kuće, u potrazi za sobom i „da nađe svoj bend na Zapadu“. „Shape of You“ i „Tumblin’ Thru the Years“ pune su onog zavereničkog jezika kog samo ljubavnici razumeju. Konačno, „Don’t Forget Love“ je nežni mini-hit za kraj, u kojoj ovi stari momci neodoljivo slatko ponavljaju refren „ne zaboravi na ljubav“, beskonačan broj puta, do kraja ploče…
Međutim, trenuci zbog kojih najviše volimo ovog najluđeg među svim kantautorima su susreti sa onim njegovim čudnim, filozofskim kompozicijama, u kojima otkriva novi pogled na stvarnost, zalazeći u udaljene krajeve svesti. I na ovom albumu najznačajnije pesme su dve upravo takve: „They Might Be Lost“ u laganom tempu pripoveda o čekanju nekog negde, dobijajući razmere epa kad narator iz čista mira zaključi u poslednjem stihu – „možda su se izgubili“. Sudbinsko očekivanje nekolicine Godoa što nikad neće naći put svojim kamionom do izolovane kuće, da prevezu stvari – u Neilovoj interpretaciji deluje kao epizoda vrlo dobro poznata iz našeg iskustva, i najbolje opisuje strašnu usamljenost u kojoj sada živimo, pocepani i izolovani, osuđeni da ne dočekamo one koje čekamo. Na „Welcome Back“ on obećava da će nam otpevati jednu staru pesmu – pa počne da cedi nešto što do tad nismo nikad čuli, jedno od svojih najsadržajnijih gitarskih vrludanja, sa osećajnim solom koji kao da prati lutanje misli – da bi nam odjednom u finalu saopštio da se vratio onakav kakav je uvek bio, samo drugačiji. Gde je to Neil Young bio, pa se sad odnekud vratio, i kako on zna da i mi mislimo da je negde odlutao, ali da je sad opet tu i da je dobar? Neki delovi njegove umetnosti zauvek će ostati zagonetni.
Kao i svi vredni Neil Youngovi albumi, Barn ima svoj prepoznatljiv zvuk – rasklimatan, škripav, pohaban, ali totalno stvaran. Genijalni muzičari Nils Lofgren, Billy Talbot, Ralph Molina (od 2014 bez Franka „Poncho“ Sampedra, koji se povukao iz Crazy Horse), podarili su mu dušu kakvu nema nijedan drugi. Činjenica da je isti tim snimio i prethodni, bledi projekat Colorado (2019), govori samo o tome da se nešto posebno desilo na ovoj ploči.
Barn je namerno sniman u vreme kad je nad ambarom bio pun Mesec. Kao da je njegova svetlost ispunila sve pesme u ovoj kolekciji, koja lagano isijava dok je slušamo. Album jednostavno postoji, nalik na naturalnu silu, na isti način na koji je prisutno bilo šta u prirodi – što je verovatno i bio Neil Youngov cilj.
Možda nam jedino Mesec može pokazati put odavde.
Bonus video: Glas, dirka, bas: Top of my head
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare