Kod nas je problem to što je jeres misliti drugačije od zvaničnog mišljenja. Da nije tako, ne bi bilo ni reakcija na moje postavke, kaže u razgovoru za Nova.rs arhitekta i ulični umetnik Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista.
Andrej Josifovski je arhitekta i asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a Pijanista je jedan od najpoznatijih uličnih umetnika u Srbiji. Čim uradi neki rad, on se proširi društvenim mrežama, a da mnogi i ne znaju čije je delo. Svoj kraj u naselju Bežanijska kosa pretvorio je u galeriju na otvorenom, pozivajući ulične umetnike iz raznih zemalja da oslikavaju zidove u Beogradu. I od svog profila na Instagramu napravio je onlajn galeriju, a izlagao je više puta i u onim „regularnim“.
Njegovi su radovi različitih formata (neki od njih pokrivaju i stotine kvadrata) i tema, od portreta poznatih i nepoznatih sugrađana, životinja, dece, para iz ruskog rijalitija na Dorćolu, „Plivača“ ispod Ostružničkog mosta, „Starog alasa“ u Apatinu…, do radova koji izazivaju pravu buru, poput serija „Čišćenje“ i „Zlatno doba“ ili instalacija „Nova vera“ i „Klackanje za prekobrojnu decu“, jer ukazuju na, kako to umetnik kaže, društvene probleme koje mnogi ignorišu. Juče je „odšljakao“ i ogroman lik Novaka Đokovića na teniskom terenu upravo na Bežanijskoj kosi.
– Postoje oni koji ne poštuju dovoljno rezultate i smatraju sebe dostojnim da komentarišu i omalovažavaju najbolje među nama, posebno oni koji su rođeni na zapadu. Na njihovu nesreću, a našu sreću, desilo se da mala balkanska Srbija iznedri jednog velikog šampiona u tenisu, najboljeg na svetu, Novaka Đokovića, kakvog bi inače „trebalo“ da imaju samo zemlje koje misle da su dobile pravo da upravljaju svetom, jer se u njima uvek rađaju najpametniji i najjači ljudi. Tako barem oni misle. I u svojim naporima da objasne kako su oni uvek i u svemu u pravu, a ne Novak, stvari su prevršile meru – objasnio je Pijanista motive za oslikavanje Đokovićevog lika na više od 200 kvadrata na šljaci
Svojim prethodnim radom „Nova vera“, sa likom raspetog Hrista na stubu sa kamerama za video nadzor, izazvao si veliku buru u javnosti. Čak ti je i policija pokucala na vrata. Kakve su bile reakcije i šta se na kraju dogodilo sa tim projektom?
Reakcije su bile odlične. Za jednog stvaraoca je veoma važno da svojim radom probudi emocije i podstakne na razmišljanje, a to se i desilo. Sada kada je biće našeg naroda duboko podeljeno i kada je pitanje egzistencije uslovljeno političkim opredeljenjem, način na koji je reagovala vlast bila je potvrda da je zabranjeno o tome govoriti, odnosno da je to istina. Pravo na slobodno mišljenje i izražavanje je faktički ukinuto i to je nešto što čoveka čini taocem režima, a kamere su tu da situaciju drže pod kontrolom, da se nadgleda plebs i to je globalni problem.
Opisujući taj rad morao si da objašnjavaš da on nije usmeren protiv religije, a za „Klackanje za prekobrojnu decu“, u vreme kampanje za izbore da nema direktnu političku konotaciju. Misliš li da su tvojim radovima potrebna dodatna objašnjenja, da si pogrešno shvaćen?
Čim postoje reakcije, to je znak da sam shvaćen, da sam preneo poruku, a to je da treba misliti svojom glavom, a ne prihvatati a priori stvari, onako kako nam se serviraju. Jednoumlje je pogubno za svako društvo. Kolektivno mišljenje nikada kroz istoriju nije donosilo progres, uvek su to činili svetli umovi. Kod nas je, rekao bih, problem to što je jeres misliti drugačije od zvaničnog mišljenja. Da nije tako, ne bi bilo ni reakcija na moje postavke.
Koji tvoj rad je izazvao najviše nesporazuma i zašto?
Nikada u stvari nije ni bilo nesporazuma. Kao što rekoh, bitno je da se o problemima u društvu razmišlja, a to što su stavovi podeljeni, to je dobar predznak da će se nešto promeniti nabolje. Ništa nije tako dobro da ne bi moglo biti i bolje, jer da nije tako, mi bismo još uvek živeli u pećinama i razmišljali samo o tome šta ćemo sutra moći da pojedemo… Vlast ima pravo da misli da mi živimo u Zlatnom dobu i to je izgleda problem svake vlasti, ali vreme alhemičara je prošlost, a ni povratak u budućnost nije moguć kao na filmu. Čovek je misaono biće i to ne bi trebalo da se briše nikakvim dekretima.
Na dan zatvaranja izložbe „Čistač“ Marine Abramović postavio si svoju skulpturu „Čišćenje“ u vidu velike četke okrenute ka Pobedniku. Poručio si tada da nam je „pošto živimo u Zlatnom dobu potrebno da se dobro očistimo i iščetkamo“. Možeš li to malo da nam objasniš?
Marina Abramović nas je naučila da je svet ono što je u nama, a u nama je čini mi se, trenutno velika zagađenost, jer mislim da još uvek nismo spremni da prihvatimo ovakvo Zlatno doba. Potrebna nam je katarza da bi se to ostvarilo. Cvet koji sam ja postavio nalik je četki, a poznato je da je njegovo ime Katarsis. To što je za mnoge to bila četka, znak je da smo duboko zavirili u sebe. Možda nam je Marina Abramović ipak otvorila oči.
Penjao si se na Pobednika da ga poljubiš? Da li u tom gestu da tražimo kritiku?
Ja sam se popeo da ga obrišem, jer su ga drugi ljubili. Što se kritike tiče, možda da, a možda i ne, zavisi kako ko gleda. Da bi čovek mogao da pobedi ono što ga muči, treba da bude hrabar da bi se izborio za svoj mir, jer uvek se treba boriti protiv zakona sile. Pesnik bi rekao: „Kome zakon vlada u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“.
Ističeš uvek da kroz svoje radove skrećeš pažnju na ozbiljne društvene probleme i šalješ poruke vezane za njih. Šta vidiš kao ključne probleme u Beogradu i Srbiji?
Vidim isto ono što i drugi, samo što neki ćute jer imaju interesa. Generalno, ono što bi narod mogao da kaže ne čuje se, jer narod je svojom voljom uvek u manjini. Takva nam je valjda kultura, a nije lepo kada se neko duri u kulturi. Zaboravlja se da se točak vremena okreće i da će jednom onaj koji je sada gore biti dole. A možda i neće jer i to je po nekim shvatanjima demokratski. Problem je što je u Srbiji kultura siroče bez oca i majke, prinuđeno da na ulici prosi za hleb, dok sveznalice imaju imaju sve, čak i tapiju na carstvo nebesko.
Sa druge strane, mnogi primećuju da svojim muralima ulepšavaš grad. Dok ti oslikavaš i manje zapuštene delove, lice grada se urbanistički menja. Kako kao arhitekta gledaš na Beograd na vodi, projekat sa desetinama fontana, počevši od Slavije, uopšte na nove urbanističko-arhitektonske poduhvate u gradu poslednjih deceniju, dve?
Ja kao arhitekta ne vidim da su to projekti, a pogotovo ne urbanističko – arhitektonski poduhvati. Možda ja i nisam merodavan da o tome govorim, jer dok sam ja sedeo nad knjigom i učio, drugi nisu gubili vreme i otišli su jako daleko, tako da je teško ispratiti sve njihove poduhvate, a kamoli razumeti.
Šta bi u urbanističko – arhitektonskom smislu prvo promenio u gradu u kom živiš?
Teško je sada vratiti gradu ono što je izgubio. Duh Beograda je proteran u rezervat neke nedođije i to sada ne verujem da bi mogao da promeni i Glavni arhitekta svemira. U svakom slučaju, podigao bih jednu veliku kapiju sa prave beogradske strane samo za kulturu i umetnost. Dosta je bilo da se o kulturi govori da je ona ante portas i da se njome plaši narod, a ona faktički nema nikakav prilaz gradu.
Svojevremno si na izložbi u „Ostavinskoj galeriji“ u Beogradu predstavio portrete ličnosti kojima se diviš. Među njima je i portret tvog oca. Za one koji ne znaju, tvoj otac Borko je pre 14 godina ukazao na, kako je uporno isticao, spregu pojedinih lekara Hitne pomoći i pogrebnika, zbog čega je otpušten i život mu je bio ugrožen, pa je na kraju morao i da plaća državi zbog toga. Šta se tu zapravo dešavalo i kakav je ishod?
Mislim da je moj otac istinski heroj našeg doba, jer on je zarad spasavanja života svojih sugrađana žrtvovao sebe. Smrt je inače kod nas veoma unosan posao, tako da se tek okončanjem života shvata koliko on stvarno vredi. Progon koji država i dan-danas sprovodi nad mojim ocem, jer ne dozvoljava da na videlo izađe istina da zdravstveni sistem, ovakav kakav jeste, nije u službi naroda, već protiv njega. Kakvo je narodno zdravlje, tako je i sve ostalo, ali kome je još do naroda kada prođu izbori? Ishod je, prema tome, loš, jer se ne vidi da će u razumnom roku stići neki lek.
Ko su tvoji heroji i kakve vrednosti zastupaju?
Moji heroji su slobodoumni, lepo vaspitani, obrazovani ljudi spremni da se bore za dobro svog naroda.
Radiš kako asistent na Arhitektonskom fakultetu. Primećuješ li potencijal za kritičko mišljenje kod studenata, u generacijama mlađim od sebe?
Mislim da to svi primećuju, čak i državna administracija konstatuje koliko mnogo mladih odlazi iz zemlje.
Kakva je strit art scena u Srbiji? Čije radove bi izdvojio? Primećuješ li neke tendencije u izrazu?
Rekao bih da je malo umetničkog izraza na strit art sceni, iako ima jako dobrih crtača. Pošto je kod nas kultura na ivici egzistencije i strit art umetnici uglavnom moraju da crtaju ono što im se naruči. Oslikavanje portreta je ono što se najviše traži, tako da je vernost oslikanog lika postala glavni kriterijum umetničkog vrednovanja. Ja ne bih nikoga izdvajao, već bih to prepustio da publika po svom ukusu učini. Moje je da stvaram i da se borim da i drugi mogu da stvaraju.
Pripremaš li nove projekte i kakve?
„Runaway“ je moj stalni projekt i u planu mi je da u Beograd dovedem sve umetnike iz Srbije, kao i najpoznatije svetske strit art umetnike, da i moj grad jednog dana postane centar zbivanja ove umetnosti. Naravno da imam i jako mnogo svojih ideja, čijom realizacijom bih i sam tome doprineo. Ne mogu vam reći ništa određeno šta bi to moglo biti, ali mogu da obećam da će to sigurno biti nešto nesvakidašnje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare