Pet filmova koje ne smete propustiti na Balkanskom festivalu filmske režije

Piše: Dejan Šapić

Bave se temama od usamljenosti i otuđenja, političke represije do oslobođene seksualnosti u trilerima, sportskim dramama, muzičkim filmovima, crnim komedijama, hororima i ostvarenjima koja su mešavina više žanrova.

Od 24 filma, od čega su 17 premijere, izabrali smo pet ostvarenja koje ne bi trebalo da propustite.

Jedno od najzanimljivijih ostvarenja i pravo iznenađenje iz prošlogodišnje produkcije jeste „Univerzalni jezik“ kanadskog reditelja Matjua Rankina. Pobedio je u prošlogodišnjoj selekciji „Directors' Fortnight“ Kanskog festivala, a ironično i duhovito odgovara na ksenofobiju prikazujući pejzaž jedne po svemu neobične zajednice u Kanadi u Vinipegu (rodnom gradu reditelja) u kojoj se govori iranskim jezikom, farsijem. Pomalo tragikomično svedoči o kulturi i identitetu i kako se oni mogu menjati tokom vremena.

Komedija o običnim ljudima

Kombinacija kanadske i iranske ikonografije, iako na prvi pogled deluje apsurdno, odlično je uklopljena u sistem vrednosti koji vlada u zajednici i potpuno je jasna publici iz svake kulture. Jer ove dve različite kulture nalaze se u sudaru, ali stvaraju „Univerzalni jezik“. Možda i najveće dostignuće reditelja u narativnom smislu jeste što je predstavio imaginarni svet Kanade sa tradicionalnim običajima a vizuelno minimalizovao estetiku predgrađa napunivši je ćuranima koji postaju neodoljiva bića. Komedija o životima običnih ljudi, za koje reditelj tvrdi da su povezaniji nego što mislimo, ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Naprotiv, u pojedinim trenucima dovodi do egzaltiranosti.

https://www.youtube.com/watch?v=y-373fptEXI

Teško je napraviti paralelu s nekim od poznatih filmskih autora. Možda bi veza sa Akijem Kaurismakijem i švedskim rediteljem Rojem Andersenom mogla da se nađe u pogledu apsurda situacija izolovanosti i usamljenosti junaka, i da se uoči uticaj palestinskog reditelja Elija Sulejmanija.

Za preporuku je film „Kontinental 25“ rumunskog reditelja Radua Žudea koji je osvojio nagradu za scenario na ovogodišnjem Berlinalu. Srpska publika odlično poznaje opus jednog od najaktivnijih rumunskih reditelja. Njegova dva prethodna igrana filma „Ne očekujte previše od kraja sveta“ i „Baksuzni seks ili luda pornografija“ na duhovit i neočekivan način ukazuju na anomalije savremenog društva koketirajući sa crnim humorom i kritikom političkog sistema. Prepoznatljiv po kombinovanju različitih formi u filmskom izrazu uvek je nepredvidiv jer kad pomislimo da nas je uveo u zaokruženi stilizovani svet junaka naprasno menja kurs u drugom pravcu.

https://www.youtube.com/watch?v=J9cIkNJl-GE

U filmu „Kontinental 25“, smeštenom u oblasti Kluž u Transilvaniji, sudska izvršiteljka oseća krivicu posle izbacivanja starijeg čoveka, koji je ostao bez novca zbog alkohola i kockanja, iz stana u podrum nakon višemesečnog skvotovanja, zbog čega se ubio. Iako izvršiteljka oseća grižu savesti što je izbacila sirotog čoveka, samo je radila svoj posao - a i nehigijenski smeštaj je morao biti srušen da bi se napravio prostor za luksuzni hotel „Kontinental“.

Kritika korupcije

Prepoznatljiva Žudeova kritika korupcije, licemerja, socijalne nepravde u rumunskom društvu ovoga puta je suptilnije nego u dva prethodno pomenuta filma. Mešajući komiku s tragedijom što je prepoznatljivo za reditelja, narativni tok filma prekidaju grube šale, rasistički komentari ili iznenadne scena seksa. Evidentno je da je Žude ostao dosledan sebi i dosadašnjem stvaralaštvu.

https://www.youtube.com/watch?v=2daAcgPNA38

Još jedan film je svojevrsni vesnik promena u regionalnoj kinematografiji - „Porodična terapija“. U pitanju je inovativno ostvarenje hrabre slovenačke rediteljke Sonje Prosenc, premijeno prikazano na prošlogodišnjem Trajbeka festivalu. Ambiciozan stilizovan film o disfunkcionalnoj porodici i krizi vrednosnog sistema današnjeg društva predstavlja gledaocima relativno bogatu i čudnu porodicu. Čine je servilan i vrednosno dezorjentisan otac, zabrinuta i preplašena supruga i njihova simpatična i radoznala ćerka tinejdžerka. Zaplet nastaje kada otac saznaje da ima sina iz prethodne veze, sada dvadesetogodišnjaka i poziva ga u goste iz francuske, gde živi, da se upoznaju i provedu neko vreme zajedno. Pravi motiv njegovog dolaska je želja da učestvuju u takmičenju za „savršenu porodicu“ kako bi osvojili glavnu nagradu - putovanje u svemir.

Postavka filmskog predloška najavljuje crno-humornu komediju ali rediteljka odlazi korak dalje… Likove postepeno dovodi do krajnjih granica, do ekscentričnosti postavljajući ih u neku vrstu eksperimentalnog staklenog prostora - po izgledu sličnog nekoj skandinavskoj kući. Koristeći minimalizam u scenografiji, otvorene prostore, velike površine i dvorišta, te đakuzi ukazuje na njihovu razmetljivost, ali i kako akteri postepeno klize u kolektivno ludilo. Rediteljka na prvi pogled poseže za distopijskim principom viđenom u filmovima Jorgosa Lantimosa, međutim u „Porodičnoj terapiji“ sve je realistično. Upravo u takvom pristupu se ogleda kvalitet i originalnost filma.

https://www.youtube.com/watch?v=62TeYeFlibQ

Preporučujemo i dramu, s elementima mjuzikla „Postaće pepeo“ španskog reditelja Karlosa Markes-Marseta. Ovaj film iz tri dela nam na složen način približava problem eutanazije. Starija žena Klaudija boluje od neizlečivog tumora na mozgu i sa suprugom Flaviom prolazi kroz krize i borbu za ono što joj je od života ostalo. Oboje su pozorišni glumci, proveli su decenije života u ljubavi i sreći i žele tako i da završe. Zato odlaze u Švajcarsku gde je eutanazija zakonom dozvoljena. Film postavlja pitanje šta smo sve spremni da učinimo zbog ljubavi, bez obzira da li smo na kraju života ili u najboljim godinama.

Koristeći klasičan linearan dramski pristup, sa minimalističkom glumom, reditelj ga povremeno “razbija” stilizovanim scenama mjuzikla u kojima Klaudija izvodi neobuzdane plesne performanse. U svom tom ludilu vidimo koliku energiju poseduje i kolika je njena želja za životom. Muzika ovde služi kao kazalizator da se iskaže ono što se ne može rečima.

Prepun kolorita, cveća i šarenih boja film potencira kontrast između lepote i slavljenja života i kraja koji je neizbežan. Zanimljivo je napraviti paralelu, ne samo u u korišćenju boja, sa španskim rediteljem Pedrom Almodovarom koji je se bavio temom eutanazije u poslednjem filmu „Susedna soba“ (nagrađen u Veneciji) i sniman praktično istovremeno kad i „Posteće pepeo“ (nagrađen na Toronto festivalu, u Valjadolidu, i osvojio je Gaudí priznanje za najboljeg reditelja i scenario).

Izbeglička priča bez patetike

Predlažemo i debitantsko igrano ostvarenje dansko-palestinskog reditelja Mahdija Fleifela „U nepoznatu zemlju“, većinsku grčku produkciju, koji je imao premijeru u Kanu u okviru selekcije „Director’s Fortnight“. Reditelj je odrastao u izbegličkom kampu u Libanu, te priča o dvojici migranata, palestinskih rođaka zaglavljenih u Atini na putu za Nemačku, sadrži elemente proživljenog iskustva. Nadajući se da će otvoriti kafić koji služi tradicionalne bliskoistočne delikatese glavni junaci su ličnosti na putu ka boljem životu na zapadu Evrope s kojima se možemo susresti poslednjih godina.

https://www.youtube.com/watch?v=V2EmeAGNKMg

Pokušaji da uštede novac, krađe i snalaženja da bi kupili lažne pasoše u početku izazivaju empatiju. Ali, odlaze rpeddaleko - počinju da se trgovinom ljudima. Izbeglička priča postaje napeti triler sa scenama krađe torbica starijih žena, muške prostitucije, netrpeljivosti i destruktivne mržnje prema Grcima koja se graniči sa rasizmom. Socijalni realizam je nešto za čim poseže reditelj dočaravajući preživljavanje aktera, te se nameću paralele sa Vitoriom de Sekom, ali inspirisan je i američkim filmovima o prijateljstvu iz sedamdesetih godina. Bez uobičajene patetike svojstvene temama kojima se film bavi reditelj je napravio odličan posao.