0
Verujem da istinski autori i dobri filmovi mogu naći put i do publike i do festivala. To je balans kojem sam uvek težio, kaže za Nova.rs hrvatski reditelj Vinko Brešan.
Piše: Jelena Petrović
Prvo izdanje Balkanskog festivala filmske režije počinje sutra i trajaće do 14. juna, a jedan od programskih selektora je i poznati hrvatski reditelj Vinko Brešan. U „njegovom“ balkanskom takmičarskom programu „Povratak žanru“ ističe se činjenica da, nakon decenija dominacije festivalskog filma, autori s Balkana sve hrabrije i slobodnije posežu za žanrom – ne iz komercijalne kalkulacije, već iz potrebe da kroz prepoznatljive forme pričaju nove, uzbudljive i stilski precizne priče.
Posredi je selekcija u kojoj žanr nije okvir, već alat za slobodu izraza, a o tome kako ju je koncipirao u razgovoru za Nova.rs otkriva Vinko Brešan.
Dugo poznajete reditelja Darka Bajića i verujem da niste mnogo razmišljali kada ste dobili poziv da učestvujete u prvom izdanju novog festivala. Kako ste doživeli njegovu viziju Balkanskog festivala filmske režije?
– Darko je dragi prijatelj. Ali i da nije rado bih se odazvao njegovom pozivu, jer iskreno mislim da je balkanski prostor kreativnih ljudi bitno zanemaren od nečega što zovemo „zapad“. Ako gledate glavne programe velikih festivala videćete kako u svakom od njih mora biti italijanski, francuski film…. koji put bez obzira na kvalitetu. Filma iz istočne Evrope ne mora biti uopšte. Tako vidim da neki sjajni filmovi iz istočne Evrope prolaze gotovo nezapaženo. No, svet filma je nepravedan i to, nažalost, dobro znamo. Naravno, Balkanski festival filmske režije ne može i nema ambiciju ispravljati tu nepravdu, ali može pokazati i upozoriti na kreativnost filmskih reditelja s Balkana.
Selektor ste programa koja u fokusu ima žanrovski film. Ovakva ostvarenja obično vezujemo za američku i holivudsku produkciju, a koliko je žanrovski film razvijen na Balkanu, i naročito u bivšim jugoslovenskim republikama?
– Kad govorim o žanrovskom filmu ne želim da govorim o filmovima kojima je cilj žanr. Takvih je većina žanrovskih filmova iz holivudske produkcije. Mene zanimaju filmovi i reditelji koji koriste žanr kao alat da bi ispričali neke zanimljive priče, priče koje nas se tiču. Tako su u selekciji komedije, horrori, kriminalistički filmovi, trileri, biografski filmovi, ljubavni filmovi, dečji filmovi. Ali, smatram kako su ti izabrani filmovi nadvisili žanr kao takav, te su ti reditelji stvorili filmove o kojima razmišljamo izvan granica žanra. Neću govoriti o kvalitetu filmova. O tome ima pravo da govori žiri. Ali, ne mislim da Srbija stoji lošije u području žanrovskog filma od drugih zemalja u okruženju. Hrvatska, moram to nažalost da priznam, u području žanrovskog filma poprilično kaska.
Kažete da je važan element „stavljanje akcenta na zanat, veštinu, znanje korištenja raznovrsnih alata pri režiranju filma“. Koliko je izazovno napraviti film koji sa jedne strane forsira „zanat“, a s druge želi da ima i izraženi autorski pečat, koji mora da opravda i ulaganja, a istovremeno želi zapažen festivalski život na festivalima autorskog filma?
– Reditelj ili jeste prepoznatljiv autor ili nije. Filmovi jakih autora će biti prepoznati bez obzira da li se reditelji koristi žanrom ili ne. Zanat se tu pretpostavlja. Nažalost, mnogi festivali zaziru od reditelja koji koriste žanr kao sredstvo pripovedanja. No, verujem kako istinski autori i dobri filmovi mogu naći put i do publike i do festivala. To je balans kojem sam uvek težio. Koliko sam uspeo – sude drugi.
BFFR je festival filmske režije, a Darko Bajić je poznat kao neko ko se aktivno bavi i strukovnim pitanjima, odnosno umrežavanjem kolega iz susednih zemalja. Kako ocenjujete saradnju između reditelja iz Hrvatske sa kolegama iz eks-ju zemalja? Koji su to strukovni problemi sa kojima se susrećete u radu a mogli bi se prevazići kroz zajedničke napore s kolegama iz regiona?
– Filmska režija je najlepši posao na svetu. Ali, ima jedno prokletstvo – novac. Da bismo snimali filmove potreban je novac. Uvek sam zavideo svom ocu Ivi Brešanu, književniku, jer kad njega uhvati inspiracija potrebni su mu papir i olovka. Kad mene uhvati inspiracija krenem da tražim milion evra. Problem koji i te kako osećamo jeste da se zemlje regiona polako zatvaraju u prostoru koprodukcije, konkursi se odlažu, proizvodnja postaje neredovna i produkcijski kvalitet filmova sve više pati. Na taj problem trebaju zajednički upozoravati svi reditelji iz regiona.
Poslednji film „Koja je ovo država!“ snimili ste još 2018. godine. Spremate li novi dugometražni igrani film?
– Kako sam se malo zabrinuo zbog stanja kino distribucije ne samo domaćih već i svetskih filmova, zadnjih godina sam se posvetio televizijskoj produkciji. Za naše pojmove sam otvorio jedan drugačiji format TV serije i nastala je serija „Dnevnik velikog Perice“. Prva sezona je prošla sjajno u pogledu gledanosti, a ima i neke umetničke satisfakcije. Osvojila je Srce Sarajeva za najbolju TV seriju u području komedije i za najbolju istočnoevropsku seriju. Napravio sam i drugu sezonu koja je upravo emitovana u Hrvatskoj. Zbog još bolje gledanosti druge sezone televizija je naručila i treću sezonu koju upravo razvijam. Ta će biti i poslednja.
Paralelno razvijam i biografski film o Miši Kovaču. Za mene je to izazov jer nikada nisam radio biografski film. I to je za mene još jedan ispit balansa žanrovskog i „autorskog“.
