Peca Popović: Moj drugi otac Nikola Karaklajić

Kultura 24. Feb. 202018:44 > 18:22
Share:
Peca Popović postavlja spomen ploču Nikole Karaklajića Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Na Zidu slavnih Radio Beograda danas je postavljena spomen-ploča Nikoli Karaklajiću (1926-2008), dugogodišnjem novinaru i muzičkom uredniku ove kuće, šahovskom velemajstoru, poligloti i humanitarcu koji je upoznao Srbiju sa rokenrolom.

Uz nezaobilazno “Dobro veče! Kako ste?” Nikola Karaklajić je kroz svoje radio-emisije “Muzički automat”, “Sastanak u devet i pet” i “Veče uz radio” i kroz magazin “Džuboks” svojim čitaocima i slušaocima otkrivao je neke nove svetove, kazao je voidtelj svečanosti Ranko Stojilović.
Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2, ocenio je da je Karaklajić za naš rokenrol bio ono što je Borislav Mihajlović Mihiz bio za našu književnost, Mira Trailović za naše pozorište, Aca Nikolić za košarku ili Miodrag Protić za slikarstvo: “epicentar u kojem se odvijalo sve što je bilo važno za pojavu rokenrola tokom šezdesetih i prve polovine sedamdesetih”.
Neko je Karaklajića nazvao rok prvoborcem, za mene je on, na neki način, bio otac rokenrola – izjavio je Kanjevac i dodao da je, posle Milovana Ilića Minimaksa “najveće zvezde našeg programa”, Karaklajić druga osoba kojoj je otkrivena spomen-ploča na Zidu slavnih u holu Radio Beograda na 1. spratu.

Petar Peca Popović, Žika i Dragi Jelić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Ploču je zvanično postavio Petar Peca Popović, novinar, rok kritičar i publicista, koji je svoje prvo obraćanje na radiju imao upravo u emisiji Nikole Karaklajića, kao gimnazijalac, sa još jednim srednjoškolcem, Zoranom Modlijem.
On se na početku svog obraćanja zahvalio rukovodstvu Radio Beograda na prilici da se “12 godina posle smrti Nikoli Karaklajiću priredi komemorativni skup” i to na dan koji bi bio njegov 94. rođendan. Pomenuvši da mu je 42 godine Nikola bio drugi otac, Popović nas je podsetio na to ko je sve Karklajić bio.
– Bio je pravi Beograđanin. Rođen u baraci u Nebojšinoj, školovan na Topčiderskom brdu, diplomirao na Studentskom trgu, ceo život radio u srcu Beograda, živeo na Bulbuderu a sahranjen na Novom groblju, Beograđanin koji je Beograd sa ponosom, znanjem i autoritetom pronosio kroz svet. On jeste doneo rok muziku u naš zavičaj ali je pri tome napravio i ambijent da se domaće vrednosti afirmišu – istakao je Popović.
On je podsetio da je Karaklajić osnovao Omladinski orkestar Radio Beograda, kumovao dvema važnim jugoslovenskim atrakcijama (“Sedmorici mladih” i “Zlatnim dečacima”), bio zaslužan za prvo objavljivanje ploče jednog našeg benda u inostranstvu.
– Nikola je poneo snimak sa obradama dve teme klasične muzike na šahovski turnir u Ajndhoven. Za
hvaljujući njemu “Zlatni dečaci” su 1964. (negde stoji podatak 1965) objavili “Labudovo jezero” i “Humoresku”. To je ne samo naša prva ploča objavljena u instranstvu, već i prva takva obrada jedne bit grupe na temu klasične muzike. Godinu dana kasnije odveo je “Zlatne dečake” u Englesku koji su bili naša prva grupa koja je nastupila tamo.
Početkom 1966. osnovao je naš prvi muzički magazin “Džuboks”, prema Popovićevim rečima, prvi te vrste i u svetu.
– Ja sam slobodan da tvrdim da takvog magazina u svetu tog momenta nije bilo. Imali smo poznate i čuvene omladinske časopise koji su imali muziku, ali i modu i ukrštene reči i ljubavne priče. Kod Nikole je bila samo muzika. Ja sam se u SAD i Parizu “svađao” sa Amerikancima koji su mi rekli da postoji stariji časopis koji se zove “Krodedi” (Crawdaddy). Ja im kažem, da, postojao je “Krodedi” iz februara 1966, štampan na šapirografu, zaheftan i prodavan u Nju Hejvenu gde je fakultet Jejl i u Bostonu u 2.000 primeraka. A Nikola je štampao “Džuboks” u boji u Jugoslaviji u tiražu od 100.000 koji se tri dana kasnije rasprodao. “Roling stoun” (Rolling Stone) je krenuo 17 meseci kasnije, “Sirkus” (Circus) četiri meseca kasnije, “Rok & folk” (Rock & Folk) u Francuskoj u leto 1966, “Best” u jesen ’66, holandski “Mjuzik ekspres” (Music Express) kasnije… – obrazložio je Peca Popović.
Bio je urednik TV emisije “Koncert za ludi, mladi svet”, prve emisije sastavljene isključivo od odmaćih pesama snimljenih filmskom kamerom koje su režirali Jovan Ristić Rica i Pit Teslić.
– To se u svetu tada nije radilo. Institucija spota dobija pravo značenje tek kada su “Queen” snimili “Boemsku rapsodiju”, mnogo kasnije – konstatovao je Popović.

On je izneo i podatak da je Karaklajić 25. maja 1972. izveo “prvi u civilizaciji prenos koncerta sa broda”. Reč je o bila o proslavi Dana mladosti na komandnom brodu rečne mornarice “Kozara”, na kojoj je svirala “YU Grupa” a publika pratila sa obala Save i Dunava. 

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Bio je jedan od organizatora zaječarske “Gitarijade” 1966. i Subotičkog festivala, učestvovao je u stvaranju Zvezdarijade, Paliluske olimpijade kulture i “raznih manifestacija u Srbiji gde su se tražili, otkrivali i prepoznavali talenti, ne samo u muzici, već u glumi i drugim veštinama koje su bile neophodne kao podmladak za umetničku scenu tadašnje zemlje”.
– 
Nikola je pravio i bilten za svoje slušaoce, pravio je humanitarne akcije. Od mene čupavca napravio je brigadira. Napravio je prvu brigadu Radio Beograda koja se zvala “Najbolji drugovi” i koja je išla po teritoriji Jugoslavije, ostavljala tragove i pravila nova prijateljstva – istakao je Popović i zaključio da takvi ljudi ne smeju biti zaboravljeni.
Bez takvih ljudi mnogi od nas danas ne bi ovde stajali. Nikola Karaklajić je čovek kakvih smo mi danas jako deficitni. Omogućavao je pupljocima da se rascvetaju. Mi sada živimo u vremenu gde se pupoljci na vreme seku.

Aleksandar Matanović (Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs)

Karaklajić je bio i državni prvak, olimpijac, selektor, trener i veliki popularizator šaha. Izveštavao je sa šahovskih Olimpijada i radio prenose šahoovskih mečeva, recimo između Jugoslavije i SAD, u sali Kolarčevog narodnog univerziteta. O najranijim godinama Nikole Karaklajića i njegovom šahovskom putu podsetio nas je velemajstor, šampion Jugoslavije, radio spiker i autor više knjiga o šahu, gospodin Aleksandar Matanović.
– Živeo je samo sa majkom u veoma skromnim uslovima. U to vreme u Beogradu je bila ugledna gimnazija “Kralj Aleksandar” u koju su mogli da se upišu samo izuzetno dobri đaci, uz obezbeđen smeštaj i hranu. Posle završetka te gimnazije intenzivno je igrao šah. U to vreme, šahijanja u našoj zemji je bilo na sve strane a da biste došli do prvenstva Jugoslavije trebalo je da se kvalifikujete za prvenstvo Repubike, pa odatle za polufinale, pa finale. Nikola je 10 puta igrao na Šampionatu Jugoslavije a prvak zemlje je postao 1955. Bio je član jugoslovenske reprezentacije na šahovskoj Olimpijadi u Moskvi 1956. a pola veka kasnije, takođe u Moskvi 2006, imao je poslednji nastup na meču Srbija-Rusija. Pamtim taj meč zbog jedne rečenice, kao zlokobni nagoveštaj. Posle završetka meča, na večeri u restoranu, oko ponoći, Nikola mi kaže, “Pokušaj nešto da učniš ako možeš, meni je jako teško, ne mogu da izdržim više”. Tri godine kasnije u Beogradu se održavao brzopotezni turnir. Razgovaramo telefonom. Hoćeš da igraš?, pitam ga. “Neću”. Igrao je. Sutradan, to je bio naš poslednji razgovor, ja mu kažem, Pa dobro, Nikola, ti reče da nećeš da igraš? “Nisam imao šta da radim”. Imao je šta da radi i ceo život je radio. Toga dana ili sutradan srušio se pred vratima svog stana. Imao je 81 godinu – ispričao je Matanović.
Nekoliko država ga je angažovalo kao instruktora i selektora: Singapur, Malta, Šri Lanka, Libija, Tunis… Međutim, na desetogodišnjicu smrti, 2018, “ni daška vetra iz šahovske organizacije” nije bilo, da se to obeleži, konstatovao je Aleksandar Matanović.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

O svojim radijskim počecima i sveukupnom novinarskom, voditeljskom i šahovskom putu, Karaklajić je govorio u nekoliko izdanja emisija “Trezor”. Pomenuo je i kako je nastala kultna radio-emisija “Muzički aparat”, premijerno emitovana 7. aprila 1961.
– Jedno vreme je Radio Beograd imao Prvi i Drugi program. Prvi je bio zvaničan a drugi je išao četvrtkom i nedeljom. U jednom trenutku, trebalo zameniti neku emisiju koja je išla nedeljom od devet do 10h pa su nas pitali šta bi moglo da popuni tu prazninu u sledeća tri meseca. Predložio sam da to bude neki zamišljeni muzički automat, odnosno džuboks, gde ima mesta za 10 ploča, a da raspored tih ploča biraju slušaoci. I slušaoci se odazovu, naročito mlađi. I počnu da biraju ploče koje Radio Beograd nema, jer oni su slušali Top 20 na Radio Luksemburgu. Jedva smo uspevali da nabavimo te ploče, uglavnom preko sportista jer se u to vreme retko putovalo u inostranstvo. Tako je, između ostalog, što vam je poznato, prvu ploču “Bitlsa” doneo je košarkaš Radivoj Korać – ispričao je Karaklajić.

Opisao je i svoje utiske povodom pojave električne gitare.
– Često sam gostovao u inostranstvu i pratio šta se tamo radi. Izmislili su elektirčnu gotaru koja je imala čudan zvuk, mnogo lep. I, ja računam da će to i kod nas doći. I došlo. Ali ovi naši muzički urednici su bili jako strogi, jer se to nije učilo na akademiji. Kažu, to će da prođe, svako čudo za tri dana – prepričavao je Karaklajić. Ulazak električne gitare u domove nazvao je demokratizacijom muzike. Jer, do tada se muzika po kućama uglavnom svirala na klaviru, a za klavir vam je trebala posebna prostorija, možda i čitava soba, što je bilo gotovo nemoguće u našoj situaciji kada se živelo u zajedničkim stanovima, dok je “gtaru svaki student mogao da metne ispod kreveta”.

Žikica Simić (Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs)

Tradicija rokenrola se i danas prenosi na talasima Drugog programa Radio Beograda, kroz emisiju “Neonska duga” koju uređuje i vodi Žikica Simić.
– Nažalost, nisam lično poznavao Nikolu Karklajića, ja sam bio čovek sa one strane radio aparata. Neki trenuci iz njegovih emisija ostali su i dan danas u mom sećanju. Sećam se kada sam čuo pesmu “Gloria” i glas Vana Morisona, sećam se pesme “Hush” Bilija Džoa Rojala, sećam se kad je Peca Ppopvić pričao u emisiji “Veče uz radio” o povratku Džefa Beka na scenu posle saobraćajne nesreće… To su bili neki formativni trenuci koji su me odredili kao čoveka i koji su me danas doveli pred ovaj mikrofon – izjavio je Simić.
On je ocenio da je Karaklajić spojio radio – medij koji je tih šezdesetih i sedamdesetih bio u ekspanziji – i novu formu popularne umetnosti, rok muziku. Na taj način je, “što kažu
teoretičari medija, ubio distancu i spojio pesmu i slušača”.
– On je bio internacionalni šahovski majstor i prvak Jugoslavije u šahu ali kada su u pitanu radio i rok muzika on je bio velemajstor i prvak sveta – poručio je Žikica Simić.

Zoran Simjanović (Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs)

Kompozitor Zoran Simjanović objasnio je kako je Karaklajić uneo rok u domove vlasnika radio-aparata ali i kako se dovijao da, recimo, “Bitlsima”, da više prostora u etru.
– U to vreme sve radio stanice, i naše i evropske, bile su vrlo administrativno ograničene. Tačno se znalo koliko domaće i strane muzike treba da se svira, pa onda koliko klasične, zabavne i narodne, tako da rokenrol, koji je u tom trenutku najviše dolazio iz Engleske, nije mogao da se svira non-stop, nego koliko mu je pripadalo minuta. Nikola se snalazio na vrlo interesantan način: pusti “Bitlse” i najavi ih kao japansku grupu. Tako smo mogli da čujemo neke fenomenalne rokerske kompozicije koje su, kao, Japanci pevali na engleskom.
Evropa se snalazila tako što je imala Radio Luksemburg koji nije potpadao pod taj sistem. On je tek u 12 puštao top liste i svi bismo u ponoć stavljali radio-aparate u krevet, pokrivali se jorganima i slušali. Nikola nam je obezbedio da to čujemo u devet i pet i da to bude stvarno kvalitetan zvuk jer smo Radio Luksemburg slušali na nekim srednjim radio-talasima koji su krčali – ispričao je Simjanović.
Na svečanosti u Radio Beogradu govorili su i dugogodišnji Karaklajićev saradnik Veselin Maldaner i Žika Jelić iz “YU Grupe”.