Podeli
Foto:Profimedia/Shutterstock

Pojedini fakulteti besplatno dele studentima elektronska izdanja koja nisu plaćena, ima fotokopirnica gde se može naći veći katalog nelegalno umnožavanih knjiga nego kod izdavača, a čak su i javne ličnosti kod nas, organizovane grupe, pa i državne biblioteke u regionu nelegalno kačili elektronske verzije knjiga i pozivale čitaoce da ih skidaju, a postoje i internet platforme namenski pravljene za to, navode izdavači primere koji opisuju razmere kakve je poprimila piraterija knjiga, zbog čega je šteta nemerljiva i ugrožen je, kako ističu, ceo koncept autorskih prava.

Dve studentkinje ušle su u jednu fotokopirnicu na Dorćolu i zatražila kopije dve stručne knjige za fakultet. Mladić za pultom spremno im je dao spiralno ukoričene kopije i još ih pitao da li im je potreban još neki od naslova. Nisu to jedine knjige koje se tako mogu naći u istoj toj kopirnici, štaviše ispisan je i cenovnik. Samo nekoliko stotina metara vazdušnom linijom odatle je “Clio”, koji je te knjige objavio. Osnivača te izdavačke kuće Zorana Hamovića taj primer uopšte ne čudi. On i njegove kolege već godinama ukazuju na to kolike razmere je poprimila piraterija knjiga u Srbiji. “Opasno je što je piraterija ušla i u institucije”, kaže Hamović.

Isti primer ne iznenađuje ni Gojka Božovića, glavnog urednika “Arhipelaga”.

– Ima fotokopirnica koje imaju veći katalog knjiga u ponudi nego većina izdavača koji su danas aktivni. Oni to, dakle, rade potpuno javno, verujući da je to dobro koje je svima dostupno – kaže Božović.

U nekim kopirnicama postoje celi katalozi knjiga za kopiranje Foto:Hugo Felix / Panthermedia / Profimedia

Piraterija knjiga u Srbiji se, pokazuju iskustva izdavača, odvija na nekoliko načina: štampanjem knjiga stranih autora za koje nisu plaćena autorska prava ili doštampavanjem dodatnih primeraka u štamparijama i prodajom “ispod ruke” (što je danas ređe), fotokopiranjem u kopirnicama i skriptarnicama fakulteta i, poslednjih godina, korišćenjem novih tehnologija, odnosno nelegalnim širenjem elektronskih izdanja preko interneta.

Još devedesetih godina je osnivač izdavačke kuće “Paideia” Petar Živadinović ukazivao na to da je nailazio na piratske primerke tadašnjeg megahita “Alhemičar” Paola Koelja. Piratski primerci razlikovali su se od onih koje je on objavio po bleđim bojama na koricama i lošijoj štampi, nastajali su ilegalno u štamparijama, a prodavani preko akvizitera, pa čak i u knjižarama i na kioscima. Koeljo je u međuvremenu i sam postao veliki zagovornik piraterije, a sve svoje knjige sam je okačio na internet u znak podrške platformi “Pajrat bej”. A nove tehnologije od tada postajale su sve sofisticiranije.

Dovoljno je da jednom knjiga u elektronskom obliku, najčešće kao PDF pripremljen za štampu, ali i u drugim formatima (epub, mobi), dospe do nekoga ko će je postaviti na internet i ona će pre ili kasnije doći do svakoga ko želi da je ima, a ne plati.

– Koncept autorskih prava je pod velikim pritiskom u digitalnom dobu. S jedne strane, zakonodavstvo nije dovoljno iznijansirano, sa druge strane tehnološke mogućnosti za pirateriju su se strašno proširile. A ključni problem je što ne postoji dovoljno jaka svest o tome koliko su autorska prava zapravo neotuđiv deo svojinskih, imovinskih prava. I nedostatak te svesti je pokretač te bezmerne piraterije. Početkom pandemije koronavirusa, recimo, imali smo primer na kom smo mogli da vidimo i pandemiju piraterije, koja je podrazumevala i to da su poznate javne ličnosti iz različitih oblasti na društvenim mrežama postavljale PDF-ove knjiga za koje postoje autorska prava, i njihovih pisaca i njihovih izdavača. I to govori o tome koliko u samom društvu u savremenom kontekstu ne postoji dovoljno razumevanja značaja borbe protiv piraterije i za zaštitu autorskih prava – kaže Božović.

Gojko Božović Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Predmet piratizovanja su, kaže on, različite knjige, u zavisnosti od toga ko ih nelegalno umnožava.

– S jedne strane su tome izložene komercijalne knjige, sa druge književnost, pogotovo romani koji imaju neku vrstu odjeka i autori su im poznati. Pirateriji su izložene i knjige iz oblasti humanistike, istoriografija i različiti oblici teorije, i to pogotovo pogađa tu vrstu izdavaštva, jer su to kapitalne knjige, na kojima se jako dugo radi, gde je prevod zahtevan, mora bih uključen veći broj ljudi, stručnih saradnika, prevodilaca, redaktora, lektora, korektora, recenzenata, urednika. Neke od tih knjiga na kojima se radi mesecima ili godinu i duže potom se nađu u nelegalnoj ponudi u elektronskom obliku. Postoji piraterija koja se sprovodi preko fotokopiranja i umnožavanja nelegalnim štampanjem tiraža (iako mislim da je toga, zapravo, i najmanje), ali je ključni upad preko digitalnih platformi. Postoji čitav niz sajtova na kojima se nalaze gotovo sve zamislive knjige na najrazličitijim jezicima. Neki od tih sajtova su globalni, registrovani su u Rusiji, neki u SAD, neki u zemljama regiona, neki su bili registrovani i u Srbiji. Na tim sajtovima smo pronalazili i svoja izdanja, veoma veliki broj knjiga, i to pravi ozbiljne probleme – navodi Božović.

I Bora Babić iz novosadske “Akademske knjige” nalazila je svoja izdanja u PDF formatu na tim platformama. Ona kaže da i kod nas postoji izvesna grupa ljudi koja sebe smatra anarhistima, skeniraju knjige i postavljaju ih na internet, uvereni da time čine opšte dobro.

– Desilo mi se, na primer, da iz biblioteke u Čačku uzmu knjigu Tome Piketija koju smo mi objavili i nije ih mrzelo da tih 1.200 strana skeniraju i stavili su je na neki nepoznati sajt u Americi ili Rusiji. I ne možete tu ništa. Nemaju oni koristi od toga, nego prosto to žele da rade. Oni kažu da je jedan deo populacije ugrožen, ne može doći do knjiga, da je to ipak društveno blago, a obrazovanje mora biti dostupno svima. To je floskula. Bila bih saglasna sa tim ako bi meni neko isfinansirao sve troškove, ali smo mi svi na tržištu i to ne može tako. Izdavači ogromna sredstva ulažu, pre svega u prevođenje, a kada knjiga bude objavljena, pa bude stavljena na internet, čemu onda ceo taj posao? Izdavači ulažu u celu zajednicu, a nikakvog benefita od toga nemaju. Možete jednu knjigu pokloniti ljudima, ali ne možete svaki mesec po jednu – kaže Bora Babić.

Bora Babić
Bora Babić, Akademska knjiga Foto: Privatna arhiva

I dok neki izdavači ostavljaju mogućnost da neko zaista piratizuje knjige iz ideoloških pobuda, drugi smatraju da je to samo u drugačije ruho presvučena krađa. Piratizovanjem štampanih izdanja neko verovatno još i može da zaradi, ali zarađuje li iko i kako na nelegalnom deljenju elektronskih knjiga?

– Ne znam da li zarađuju, ali bih najviše voleo da mi neko objasni kakav je njihov motiv, kakve oni imaju koristi od toga. Možda imaju neku vrstu prijateljske naklonosti, pa onda u nekoj grupi šire knjige ili hoće da učine korist svojim prijateljima. A da neko direktno prodaje, to stvarno ne znam. Teško da neko naplaćuje PDF. Ali ono što je ružno u celoj priči je da se stvara navika, a navika je jedno standardizovano viđenje da je sve što je na internetu dostupno – besplatno. I ne ulazi se u to kako je taj sadržaj dospeo tu. I možda nije toliko opasno to što tako kruži, nego je opasno kad uđe u institucije. A svako organizovano društvo mora da se pobrine za to da zaštiti svoju intelektualnu svojinu ili ga neće biti – navodi Zoran Hamović iz izdavačke kuće “Clio”, predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, koje godinama ukazuje na probleme sa piraterijom.

Fenomen “presretanja” mejlova sa PDF-ovima

Jedan od mogućih odgovora na to kako pirati mogu da zarade na elektronskim izdanjima leži u principu koje važi za sve popularne sajtove – od broja ulazaka na sajt. Što veća ponuda za širi krug potencijalnih korisnika, to više klikova. Korisnika interneta radih da besplatno dođu do piratskih izdanja u “globalnom selu” ima u različitim krajevima sveta. Otud i objašnjenje odakle knjige naših izdavača na platformama u Rusiji ili Americi. A kako PDF-ovi naših izdavača dospevaju na takve platforme posebna je, i ne baš do kraja jasna, priča.

– Imate jedan ruski sajt na kojem ima svega i svačega, tamo se svašta može naći. Da li oni “presreću” mejlove ili šta rade, ne znam, ali prosto je neverovatno da ćete vi knjigu još dok je radite naći na internetu. Ne znam koliko je to tačno, a koliko teorija zavere, ali navodno postoji neka grupa koja “presreće” mejlove izdavača – kaže Bora Babić.

Za mogućnost “presretanja” mejlova čuli su i drugi naši sagovornici.

– Moje pitanje je bilo kako je moguće da neki PDF za koji ja pouzdano znam da sam poslao na samo jednu adresu, a ta adresa je zvanična, znači neko ko ne bi smeo da to distribuira dalje, a iz te institucije tvrde da to nije nikome to dato. To onda znači da je “presretnut” PDF i da ga je neko uzeo. To mi govori da je neki od ovih sajtova dobro poznatih, koji nisu samo iz Srbije, nego i međunarodni, gde se nalaze naše knjige u neobično velikim količinama i da su to, prosto, “preuzeti” PDF-ovi. Kako se to radi ne znam, ali mi je rečeno, a to prenosim, da mogu da se presretnu i ilegalno koriste – kaže Hamović.

Izdavače posebno zabrinjava i to što je piraterija, kako kaže Hamović, “ušla u institucije”. Pre svega u biblioteke i na fakultete.

– Ako, na primer, fakulteti koriste PDF-ove neovlašćeno i zloupotrebljavaju ih tako što ni autori, ni izdavači o tome ne znaju, niti su dali dozvolu, onda to znači da je u institucije sadržaj ušao neovlašćeno. Znači, oni su ga zloupotrebili a zloupotrebili su ga tako što su dozvolili drugima da ga neovlašćeno koriste. Imate fakultete, prevashodno privatne, koji se u ugovorima sa studentima obavežu da su dužni da obezbede i literaturu. A ne navodi se kako je literatura nabavljena, kako se došlo do toga. Sad kad se kaže literatura, najčešće se misli na elektronske sadržaje i onda im se to da na nekom CD-u ili im se omogući preko sajta fakulteta da dođu do toga. A na državnim fakultetima može se videti da čak i profesori smatraju da ništa ne čine loše ako studentima ne samo preporučuju, nego im i određuju od koje do koje strane koristiti sadržaje, pa se onda prave elektronski ili fotokopirani rideri (skripta, op. nov.), načinjeni zapravo od izvoda iz više knjiga koje mi objavljujemo. I oni ne vide greh u tome, ne vide da su time oštetili bilo koga. Tako je i kod studenata potpuno legitimno da uzimaju ridere i da tako potkradaju izdavače i autore, i to je postalo standardizovano. Naše knjige su tržišno pozicionirane, a mi nemamo od fakulteta dotacije ili kupovinu, nego samo zloupotrebu. Pri nabavci knjiga fakulteti vrlo često kupuju jedan primerak knjige i to je sasvim pouzdan znak da je on namenjen fotokopiranju. Ili studenti kopiraju ili se organizovano kopira tako što bibliotekar kopira i negde se daje besplatno, a negde se, bogami, i naplaćuje – navodi Hamović.

Foto:sandy young / Alamy / Profimedia

Božović kao posebnu zanimljivost vidi to što “dramatičan porast visokih škola u našoj zemlji nije uticao na porast tiraža knjiga iz oblasti kojima se te visoke škole, fakulteti bave”. Hamović na to dodaje i da se stručna literatura piratizuje češće nego popularna beletristika.

– To je neverovatno, a vrlo je važno. Ljudi koji čitaju tu vrstu popularne literature imaju više poštovanja prema knjizi od onih koji žive od knjiga i za knjigu – ističe Hamović.

Na nerazumevanje koncepta autorskih prava i potrebe da ona budu zaštićena Božović je naišao i u bibliotekama.

– Imali smo slučajeva da je čak i nekoliko javnih biblioteka u regionu postavilo na svoje zvanične sajtove veliki broj naših knjiga. Prošle godine smo u nekoliko slučajeva utvrdili (nisu to bile biblioteke u Srbiji) da su postavile naše knjige i knjige mnogih drugih izdavača koje podležu autorskim pravima. I kada smo im se obratili, shvatili smo da zapravo ne razumeju koncept autorskih prava. Rekli su “pa, znate, kad je pandemija koronavirusa, mislili smo da time olakšamo situaciju ljudima koji moraju da sede kod kuće” i vidite da jedan problem rešavaju time što prave drugi – priča Božović.

Šta izdavači mogu da urade kada vide svoja izdanja postavljena bez njihove dozvole u vidu PDF-ova na sajtovima?

– Zavisi. Sa nekim sajtovima uopšte ne možete da komunicirate, jer oni ne odgovaraju. Nekima pretite advokatima i upozoravate ih na zakonske posledice, pa neki od njih knjige povuku. Imali smo i slučaj da je jedna regionalna veoma ugledna i uticajna nevladina organizacija prošle godine na svom zvaničnom sajtu postavila ogroman broj PDF-ova. Čitavu jednu bazu podataka i prosto se pitam odakle to njima. Mi smo ih upozorili, oni su to skinuli, ali bez ikakvog objašnjenja, izvinjenja ili bilo šta slično. Imate neke od globalnih mreža i platformi koje služe za pirateriju, oni imaju obaveštenje da “ne preuzimaju odgovornost za sadržaje koji su na njihovoj platformi postavljeni”, ali da vi, ako smatrate da su time povređena vaša prava, očekuju da im se javite u propisanom formatu sa tim zahtevom i mi to radimo redovno, praktično svake nedelje, i zaista, oni te sadržaje posle naših zahteva skidaju. Ali dovoljno je da onaj ko je postavio te sadržaje minimalno promeni naziv dokumenta i postavi ga sledećeg dana. Tako da je ta borba izgubljena ako je vode samo izdavači. Mora postojati zakonodavstvo, koje će biti veoma fleksibilno i inteligentno, jer se stvari u pirateriji menjaju jako brzo i pojavljuju se stalno novi uređaji koji taj klasični koncept autorskih prava dovode u pitanje, osporavaju ga i temeljno ugrožavaju – kaže Božović.

Foto:Michaela Dusíková / Česká ilustrační fotografie / Profimedia

Bora Babić prijavljivala je pirateriju policiji, ali je to ispalo mnogo složenije nego što je očekivala.

– Neka piratska izdanja, odnosno PDF-ove na sajtovima na kojima se nalaze, prijavljivala sam Odeljenju za visokotehnološki kriminal pri MUP-u i podnela sam prijavu protiv nepoznatog počinioca. Međutim, oni su od mene tražili da dam dokaze koliku mi je štetu neko napravio, odnosno koliko je puta je neko skinuo taj PDF sa interneta. A kako ja to da znam? Jednom sam to uradila, a postoji i procedura da bi se neko bavio tom mojoj prijavom, kao i iznos preko kog treba da budete oštećeni da bi tužilaštvo na osnovu te prijave pokrenulo postupak. Od svega toga nije bilo ništa, tako da mislim da je to jednostavno uzaludno – zaključuje ona.

Postoji li rešenje?

Rešenje izdavači vide sa jedne strane u podizanju svesti u društvu, pojačanju rada Odeljenja za visokotehološki kriminal i tužilaštva, donošenju i primeni zakona, a pre svega u odluci države da pirateriji stane na put.

– Ta vrsta razvijanja društvene svesti je vrlo važna. Postoje i čitave mere u zakonodavstvu zemalja EU, a nedavno smo imali i jednu onlajn konferenciju sa kolegama iz Kanade koji su govorili veoma zanimljive stvari o tome kako se u Kanadi rešavaju ta pitanja. To nigde nije lako rešivo upravo zbog tih tehnoloških mogućnosti koje vrlo često olakšavaju pirateriju u odnosu na raniji period. Većina zemalja koja se sa tim suočila je osim te stroge zakonodavne politike, koja podrazumeva i kazne, podizala je i društvenu svest koliko je piraterija štetna, ali i ceo niz mehanizama koji podrazumeva da sva sredstva, svi uređaji koji mogu da potencijalno služe kao predmet nelegalnog umnožavanja i ugrožavanja autorskih prava podrazumeva jednu vrstu obaveze, digitalne rente. Tako su prilikom proizvodnje, prodaje i distribucije ili uvoza tih uređaja koji mogu da posluže narušavanju autorskih prava u bilo kom segmentu oni samim tim za neki procenat skuplji i taj procenat ide u te fondove za zaštitu autorskih prava. I time se na neki način obeštećuju autori koji su u tom lancu prvi na udaru. A ako nema autora, onda nema ni dela, a bez toga smo duhovna pustinja – smatra Gojko Božović.

Piraterija nije novost kod nas, samo je pitanje da li društvo ima mehanizme za njeno sprečavanje, kaže Zoran Hamović.

Zoran Hamović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

– A najbolje se sprečava, zapravo, društvenom podrškom vitalnim procesima. Za nas bi bilo od velike važnosti da se ceo sistem preokrene. Šta to konkretno znači? Da umesto da jurimo one koji kopiraju, jer ih stići nikada nećemo i uzaludan je posao da se sada već standardizovane navike vraćaju na početak, i to zabranjujemo, podstičemo onaj bolji krug. To znači da fakulteti zapravo treba da prodaju elektronska izdanja studentima tako što će označiti listu svih knjiga koje su potrebne, a da onim izdavačima koji se nalaze na toj listi to bude nadoknađeno u obliku određene rente. Zaštita intelektualne svojine važna je na nivou državne politike, a to je važno u evropskom kontekstu, jer je jedno od poglavlja i ono o intelektualnoj svojini. Univerzitet mora da se pobrine prvi da dođe do rešenja da se ovo što se nama događa više ne događa. Mi, nažalost, ne možemo da izađemo na ulicu i da protestujemo, jer nas niko ozbiljno ne bi shvatio. To bi upravo oni koji pišu knjige trebalo da shvate, međutim njima je prestalo da bude važno. Treba da se borimo za bolje uslove, a oni bi mogli da se stvore ako bi se stvorila bolja kontrola kretanja sadržaja i podrška nastajanju sadržaja. Svi imaju budžete, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo kulture, svaki fakultet, svi imaju novac namenjen i opredeljen za otkup knjiga i udžbenika. Ne mora knjiga biti odštampana, ona može biti i elektronska. Ako se nama obezbedi da možemo da funkcionišemo i budemo u situaciji da valorizujemo svoj rad onako kako se mora i može, to bi bila investicija u produkciju novih sadržaja. Ovako ako se nastavi, mi više nećemo postojati – zaključuje Hamović.

Komentari

Vaš komentar