Pet knjiga za čitanje u februaru

Kultura 05. feb. 202120:58 > 21:10
Podeli:
Foto: Promo

Dela četiri književnice i dvojice književnika našla su se u februarskim preporukama za čitanje koje je za Nova.rs odabrala Vladislava Gordić Petković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, anglistkinja, književna kritičarka i teoretičarka, članica NIN-ovog žirija od 2011 do 2014 godine.

Piše: Vladislava Gordić Petković

Marko Sosič, Balerina, balerina, Arhipelag

Foto: Promo

„Poštar kaže da nema ničeg dobrog na svetu od kada su pre nekoliko godina Sputnjikom stigli na Mesec. Kaže da će zvezde početi da se svete i da će nam biti sve gore i gore“. Kako može da izgleda odrastanje tokom šezdesetih, kad je Sputnjik još uvek bilo ime veštačkog satelita u kosmosu a ne vakcine na planeti Zemlji, otkriće roman slovenačkog pisca i reditelja Marka Sosiča Balerina, balerina. Sosič je preminuo pre nekoliko dana u Trstu, i ovo je prilika da se, makar i zakasnelo, setimo ovog romana, koji je na srpski odlično prevela jedna izuzetna pesnikinja, Ana Ristović.
Prvi put objavljen 1997, roman Balerina, balerina govori o petnaestogodišnjoj autističnoj devojci koja odrasta u maloj slovenačkoj zajednici nadomak Trsta, zaustavljena u intelektualnom razvoju na nivou svesti trogodišnjeg deteta. Balerinin svet je kuhinja, iz koje se pruža pogled na dvorište, i na kesten u dvorištu.

Pratimo Balerininu bolnu i poetičnu rekonstrukciju sveta, zasnovanu na zbunjujućim sličnostima realnosti i sna, na detaljima iz porodičnog života ali i na odlomcima medijski posredovane stvarnosti koja se događa negde daleko, izvan granica njenog dvorišta. Iako se pominju putovanje na Mesec i rat u Vijetnamu kao jasne sociokulturne i istorijske odrednice, ovaj roman je svevremen i bezvremen, i sa jednakom snagom ukazuje na usamljenost pojedinca koliko i na zamrznutost u vremenu, prostoru i jeziku na koju su osuđene male zajednice.

Semantički i stilistički sveden, Sosičev roman konstruisan je od telegrafski kratkih rečenica u sadašnjem vremenu u kojima se mešaju italijanski i slovenački, prepliću dijalektizmi i arhaizmi sa neologizmima i brendovima, a neke se fraze i reči mantrički ponavljaju. Radio-aparat je, tako, uvek samo „grundig“…

„Ne znam ko je država. Nikad još nije bila kod nas u kuhinji“, kaže Balerina u jednom trenutku, kao da potvrđuje svoju iskorenjenost. Zvuči kao dirljiva reklama za eskapizam.

Đorđe Lebović, Semper idem, Laguna

Foto: Promo

Jedan tihi hit, koji je samo u poslednje četiri godine imao šest izdanja, i koji uporno opstaje na listama najčitanijih knjiga: pišući memoare u romanesknoj formi, i roman u memoarskoj, dramski pisac i novinar Đorđe Lebović, neko ko je s petnaest godina deportovan u Aušvic i tvrdim čudom ga preživeo, demonstrira u delu Semper idem životvornu snagu pamćenja i tradicije.

Pišući o svom odrastanju, Lebović gradi junaka lucidnog i senzibilnog, junaka tako istančane percepcije da će njegova vidovitost otkrivati ne samo njegovu ličnu budućnost, nego i viziju kolektivne prošlosti. Telepatske moći, predočene kao niz nezavisnih digresija i anegdota, znak su i umetničkog senzibiliteta, i sudbinske predodređenosti da se dolazak kolektivnog stradanja prepozna u slutnjama i halucinacijama. Pripovedač teži da u preseku sudbina svojih bližnjih ocrta paradigmu društvenog i političkog poretka koji je rastočen vrtoglavim promenama uoči Drugog svetskog rata i tokom njega.

Ovaj roman koji uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu važna je knjiga ne toliko o detinjstvu koliko o oblikovanju identiteta pod uticajem suprotstavljenih iskustava: iskustava rata, druženja, školovanja, porodičnog života u multikulturnoj i višejezičkoj zajednici. U predstave o ratu Lebović uvodi i nostalgiju i sećanje, i ideju o proticanju vremena kao dominantnom uticaju na sliku istorije koju čuvamo u sebi. Smrt, stradanje, patnje i poniženja deo su privatne i opšte istorije, ali su isto tako deo sećanja, individualnog i kolektivnog.
Knjiga Đorđa Lebovića pojavila se posthumno, nedovršena a ipak zaokružena u uverljivu celinu. Nadmoćno se ističe apostrofiranjem detalja odrastanja i sazrevanja u kontekstu nadolazeće ratne kataklizme. Mnogo je pitanja koja muče jednog prerano sazrelog dečaka, a bar jedno postaje simbolički važno: kog je, zapravo, roda reč smrt?

Tanja Stupar Trifunović i Tatjana Vidojević, More je bilo mirno, Besna kobila

Foto: Promo

„Kako je svijet trajno umiruće mjesto“, piše Tanja Stupar Trifunović u grafičkoj noveli More je bilo mirno, koja je plod saradnje sa slikarkom i ilustratorkom Tatjanom Vidojević. Pišući povest o uspomeni na oca koliko i o umiranju ljubavi, ova jedinstvena pesnikinja i romansijerka svoje teme sabira u žižu ženske borbe sa svetom oko sebe i svetovima u sebi, borbe koja može da bude laka i lepa, groteskna i ogorčena, usredsređena na pobedu ili unapred iznurena signalima najavljenog poraza.

Tanja Stupar vrlo otvoreno i kristalno jasno piše o emocijama i seksualnosti, prebira po porodičnim i ličnim odnosima, bori se i raspravlja, ne plaši se nijednog bezdana niti ijednog poriva. Ona bez zazora propituje mušku dominaciju i žensku podređenost: njen glas je spreman da analizira i sumira, da tuguje, da se posvađa i da optuži, da otme svoje pravo na setno sećanje i rekapitulaciju bola tamo gde je već u mentalnom prostoru zapečaćen neminovni nemir pitanja i misli.

I u formi grafičke novele, jezik kojim govori Tanja Stupar Trifunović temelji se na snažnom i strasnom saobraćanju sa više sagovornika, koji su istovremeno prijatelji i ispovednici, dragi sapatnici i neželjeni svedoci.

Tanjina meditativna proza ponovo se bavi reaktualizacijom intime i čulnog doživljaja. U njoj su prisutni i lična intimna istorija i svakodnevica sveta, nespokoji sna, jave, ljubavi i smrti. U slici i tekstu nižu se dnevnici mnogih ljubavi, istorije mnogih bolesti i neuhvatljivih žudnji, kao i fatalni ujedi morskog pauka.

Slađana Nina Perković, U jarku, Imprimatur

Foto: Promo

„Na svoje dvadesete gledam s mešavinom nostalgije i užasa“, kaže u jednom intervjuu Florens Velč iz benda Florence and the Machine, govoreći o samopreziru, o osećanju nedostatnosti i nesavršenosti, o ljutnji na sebe samu koja ju je terala u ekstremnu autodestrukciju. Puno toga sličnog, iako su okolnosti drugačije, nalazimo u prozi koju pišu naši ovdašnji autori i autorke zatečeni na pragu četrdesete godine, jer su stalno u lovu na poslovično slabašan signal veze sa svetom koji im postavlja uslove, ismeva ih i odbija da ih podrži.

Tema prvenca Slađane Perković je groteska smrti. Strina Stana se tokom jela udavila zalogajem piletine, a živopisni skup rodbine na njenoj sahrani – tokom kog se naivnost sudara s lukavstvom a prevrtljivost s principijelnošću – postaje okidač zlokobno komične i komično zlokobne ukopne odiseje u kojoj je glavna junakinja talno mokra, gladna, izubijana i potpuno dezorijentisana. Nikad se nijedna kuća ne može podeliti na onoliko delova koliko ima rođaka, i koliko ima apetita da se tuđe imanje pretvori u svoj kapital i svoje bolje sutra, ni u stvarnosti ni u alegoriji; no upravo iz te nemogućnosti nastaje književnost katastarske traume – književnost koja se bavi krizama pripadnosti i krizama podela.

Roman U jarku prepun je humornih sekvenci, kadrova crnog humora i ugodne strave, a scene pregledanja kuće u potrazi za potencijalnim oružjem samoubistva kojim bi se dokrajčio stric Radomir zavredile bi kraljevski ulazak u neku buduću antologiju crne proze: od predloga da se suicidni udovac zakuje u sobu, kako ne bi iskočio napolje i obesio se u dvorištu, do konfiskovanja šestara, kutije za šivenje i kese dugmastih baterija (od kojih bi samoubica mogao umreti „sa rupom u stomaku“, po rečima tetke Mileve), električnog brijača, kutije zarđalih udica za pecanje, sve u strahu da se „iz čiste pakosti“ ne obesi pred kućom, „da ga sav komšiluk vidi“.

Radmila Gikić Petrović, Kubanske prijateljice, Akademska knjiga

Foto: Promo

Radmila Gikić od ranije piše putopisnu prozu koja čitaoca podstiče na dogovornu podelu imaginacijskog prostora, ali ne krije da je njen primarni motiv uzvišeno ličan: putopis piše kako bi utažila sopstvenu nemirnu, propitivačku radoznalost.

U svakoj knjizi putopisa ona će tako delimično konstruisati a delom iz stvarnosti preuzeti imaginiziranog sagovornika: bilo prijateljicu sa kojom putuje, bilo onu koja ostaje u domovini i naknadno sluša priče o dalekom svetu. Svaki njen putopis suočava tamo i ovde, ali istovremeno opisuje i izazov da se sopstveni doživljaj sveta promeni, oplemeni uticajem druge kulture, istorije i jezika.
Uvek spremna da svoj položaj ironizuje, da sebe prekori i zbog odviše brige i zbog odviše bezbrižnosti, Radmila Gikić Petrović piše kao pravi ključar i čuvar sveta koji nije dovoljno otkriti i istražiti: treba ga i prilagoditi sebi, pripitomiti; treba se prepustiti rizicima i slastima transplantacije, novonaučenog umetničkog mehanizma koji sam sebi postaje neodoljivi cilj.

Lice kom se naratorka u ovom putopisnom romanu obraća je Stana, poslovna žena, delatna i praktična, boginja faktografije i svakodnevice; neko ko se otvara prema iskustvu i skepsi onoliko koliko se naratorka prepušta naučenim činjenicama i knjiškom znanju. Tako u dvanaest poglavlja ispričana priča o Kubi i najvažnijim toposima koji je određuju kako u istoriji, tako i u kulturnoj imaginaciji sveta (o Če Gevari, veštini gajenja duvana, o Hemingveju i svim njegovim zanosima i ekscesima, o Fidelu Kastru, Havani i čitavom nizu toponima) zapravo postaje tekst bremenit emocijama i reminiscencijama, učeni esej s prozracima nostalgije, pre svega avantura putovanja nakon kog, pored uvek nesigurnog pamćenja, ostaju da traju neporecive prisnosti.

Komentari

Vaš komentar