0
Propali slikari postaju elegantni plivači prsnim stilom. Profesori bez stalnog zvanja šibaju vrtoglavom brzinom kroz vodu, poput ajkula. Sveže razveden menadžer za ljudske resurse grabi izbledelu crvenu dasku od stiropora i mahnito šutira vodu...
Još jednom, Ocuka ispisuje elegično, razarajuće remek-delo. To je samo jedan od hvalospeva kojim su kritičari obasuli roman „Plivači“ književnice Džuli Ocuke, koji je objavila izdavačka kuća „Imprimatur“ u prevodu Dajane Milovanov.
Nakon međunarodnog uspeha romana „Buda na tavanu“ američka autorka Džuli Ocuka, dobitnica PEN/Fokner nagrade, vraća se s izuzetno suptilnim i potresnim romanom „Plivači“, koji istražuje živote stalnih posetilaca jednog bazena.
Ljudima koji svakodnevno dolaze da plivaju, lokalni bazen je utočište. Ali kada se na dnu bazena iznenada pojavi pukotina, plivači bivaju izbačeni u nemilosrdni spoljni svet bez utehe i olakšanja. Jedna od tih plivačica je Alis, koja polako gubi pamćenje. Za Alis bazen je bio poslednja linija odbrane od tame nadolazeće demencije. Bez zajedništva s ostalim plivačima i bez rutine dnevnih krugova, preplavljena uspomenama, tone u dezorijentisanost i haos. Otuđena joj kćerka, koja se u život majke vraća prekasno, svedoči njenom naglom i bolnom propadanju, siže je romana o kom je „Njujork tajms“ napisao da su „u vremenu monotonije i haosa, kada je smrt istovremeno i konkretna i nezamisliva ‘Plivači’ izuzetan saputnik”, a „Vašington post“ ga okarakterisao kao „snažnu priču o majčinoj demenciji i ljubavi njene kćerke“.
Ljubaznošću izdavačke kuće „Imprimatur“ donosimo odlomak iz knjige:
Bazen se nalazi duboko pod zemljom, u velikoj odaji nalik pećini, metrima pod ulicama našeg grada. Neki od nas dolaze ovde jer su povređeni i treba im da se izleče. Patimo od loših leđa, ravnih stopala, propalih snova, slomljenih srca, anksioznosti, melanholije, anhedonije, uobičajenih nadzemnih boljki. Drugi su zaposleni na obližnjem koledžu i radije provode pauzu za ručak dole, u vodi, daleko od oštrih pogleda kolega i ekrana. Neki od nas dolaze ovde da bi pobegli, makar samo na sat, od razočaravajućih brakova na kopnu. Mnogi od nas žive u komšiluku i prosto vole da plivaju. Jedna od nas – Alis, penzionisana laboratorijska tehničarka trenutno u ranoj fazi demencije – dolazi ovde jer je oduvek to radila. I premda se možda ne seća šifre svog ormarića ili gde je ostavila peškir, čim sklizne u vodu, zna šta da radi. Zaveslaj joj je dug i čist, rad nogu snažan, um bistar. „Tamo gore“, kaže, „samo sam još jedna sitna starica. Ali ovde dole, na bazenu, ja sam ono što jesam.“
0
0
Najčešće, na bazenu uspevamo da ostavimo za sobom sve brige s površine. Propali slikari postaju elegantni plivači prsnim stilom. Profesori bez stalnog zvanja šibaju vrtoglavom brzinom kroz vodu, poput ajkula. Sveže razveden menadžer za ljudske resurse grabi izbledelu crvenu dasku od stiropora i mahnito šutira vodu. Otpušteni reklamer pluta na leđima poput vidre, dok zuri u oblake na oslikanoj svetloplavoj tavanici, ne razmišljajući, prvi put tog dana, ni o čemu. Pusti sve. Zabrinuti prestaju da brinu. Ožalošćene udovice prestaju da tuguju. Glumci bez posla koji ne uspevaju da se probiju na kopnu lako klize brzom sta0zom, napokon u svom elementu. Stigao sam! I na trenutak, u svetu se osećamo kao kod kuće. Loše raspoloženje prolazi, tikovi nestaju, sećanja se probude, migrene se ublaže, i polako, polako, buka u našim glavama postaje tiša dok zaveslaj po zaveslaj, dužinu po dužinu, plivamo. A kada završimo sa svojim krugovima, izlazimo iz bazena, pokvašeni i osveženi, s ponovo uspostavljenom ravnotežom, spremni za još jedan dan na kopnu.
Iznad su šumski požari, upozorenja na smog, katastrofalne suše, zaglavljeni papiri, prosvetni štrajkovi, pobune, revolucije, pakleno vrući dani kojima kao da nema kraja, ali dole, na bazenu, uvek je prijatnih dvadeset i sedam stepeni. Vlažnost vazduha je šezdeset i pet posto. Vidljivost je dobra. Staze su uredne i mirne. Radno vreme, premda ograničeno, odgovara našim potrebama. Neki od nas dolaze čim se probude, sa svežim peškirima prebačenim preko ramena i gumenim naočarama u rukama, spremni za jutarnje plivanje. Drugi dolaze dole kasno po podne, posle posla, dok je još sunčano i svetlo, a kad ponovo izađu, već je mrak. Saobraćaj se proredio. Bageri su se utišali. Sve su ptice otišle. A mi smo zahvalni što smo izbegli, još jednom, spuštanje večeri. To je jedini trenutak kad ne podnosim samoću. Neki od nas dolaze na bazen religiozno, pet puta nedeljno, i osećaju se loše ako propuste jedan jedini dan. Neki od nas dolaze svakog ponedeljka, srede i petka u podne. Jedna od nas dolazi pola sata pre zatvaranja i kad se presvuče u kupaći i uđe u vodu, već je vreme da izađe. Neko drugi umire od Parkinsonove bolesti i dolazi samo kad može. Ako sam ovde, onda znaš da mi je dobar dan.
Pravila na bazenu, premda neizrečenih, pridržavamo se svi: nema trčanja, nema vikanja, nema dece. Isključivo plivanje ukrug (u pravcu suprotnom od kazaljke na satu, uvek uz desnu stranu nacr tane crne linije). Svi flasteri moraju biti uklonjeni. Niko bez obaveznog dvominutnog tuširanja u svlačionici ne može ući u bazen. Niko ko ima osip nepoznatog porekla ili otvorenu ranu ne može ući u bazen (menstruacija se ne računa). Niko ko nije član bazena ne može ući u bazen. Gosti su dozvoljeni (ne više od jednog po članu u isto vreme), ali za simboličnu dnevnu naknadu. Bikini je dozvoljen, ali nije preporučljiv. Kape za plivanje su obavezne. Mobilni telefoni su zabranjeni. Pravila ponašanja u bazenu moraju se uvek poštovati. Ako ne možeš da održiš tempo, moraš stati na kraj svoje staze da bi propustio plivača iza sebe. Ako želiš da pretekneš nekoga s leđa, moraš ih lupnuti jednom po stopalu da bi ih upozorio. Ako slučajno naletiš na drugog plivača, moraš proveriti da li je dobro. Budi dobar prema Alis. Uvek slušaj spasioca. Okreći glavu u pravilnim intervalima i, naravno, seti se da dišeš.
U našim „stvarnim životima“ gore, mi smo prejedači, gubitnici, šetači pasa, transvestiti, kompulsivne pletilje, potajni skupljači stvari, osrednji pesnici, oni koji su se preselili ovde zbog supružnikovog posla, blizanci, vegani, „mama“, drugorazredni modni dizajneri, imigranti bez dokumenata, časna sestra, Danac, policajac, glumac koji samo glumi policajca na televiziji, dobitnik lutrije za zelenu kartu, dvostruko nominovani za Najboljeg profesora godine, igrač goa nacionalnog ranga, trojica po imenu Džordž, dve Rouz, jedna Ajda, jedna Alis, jedan samoproklamovani niko, jedan bivši član organizacije Studenti za demokratsko društvo, dva osuđena kriminalca, zavisni, osnaženi, u problemima, ogorčeni, oni koje više ne štampaju, oni bez sreće, na zalasku osrednje karijere u nekretninama, usred dugih i razvučenih razvoda, neplodni, u najboljim godinama, u začaranom krugu, u žurbi, u remisiji, u trećoj nedelji hemioterapije, u dubokom i neprekidnom emotivnom rastrojstvu, ali dole, na bazenu, samo smo jedna od tri stvari: ljudi iz brze staze, ljudi iz srednje staze ili sporaći.
Ljudi iz brze staze su alfa ljudi na bazenu. Oni su napeti i agresivni, čvrsto uvereni u svoj zaveslaj. Odlično izgledaju u svojim kupaćim kostimima. Anatomski, uglavnom su mezomorfi s pokojim kilogramom viška radi boljeg plutanja. Imaju široka ramena i izduženi torzo, i jednako su zastuplje ni među ženama i muškarcima. Kad god šutiraju, voda se žestoko uzburka. Najbolje je ne stajati im na putu. Oni su prirodne atlete obdarene i ritmom i brzinom, s natprirodnim osećajem za vodu koji nama ostalima nedostaje.
Džuli Ocuka rođena je i odrasla u Kaliforniji, a danas živi u Njujorku. Dobitnica je Gugenhajm stipendije, a za prvi roman "When the Emperor Was Divine" osvojila je 2003. nagrade "Asian American Literary Award" i "American Library Association Alex Award", dok je za drugi - "Buda na tavanu" dobila PEN/Fokner priznanje i "Langun Prize in American Historical Fiction". "Buda na tavanu" bio je bestseler i dobitnik prestižne nagrade "Prix Femina Étranger" 2012. Za treći roman "Plivači" dobila je Karnegi medalju za izvrsnost u prozi.
Ljudi iz srednje staze vidno su opušteniji od svojih suseda iz brze staze. Dolaze u svim veličinama i oblicima i davno su odustali od snova koje su možda nekad gajili o plivanju u bržoj i boljoj stazi. Koliko god se trudili, ništa od toga, i oni to znaju. S vremena na vreme, ipak, neko od njih će se prepustiti naletu besnog šutiranja, iznenadna i nehotična vetrenjača od ruku i nogu, kao da su na trenutak pomislili da bi nekako mogli pobediti svoju sudbinu. Ali trenutak nikad ne potraje dugo. Noge se uskoro umore, zaveslaji skrate, laktovi opuste, pluća zabole, i nakon jedne ili dve dužine, vrate se svojoj normalnoj svakodnevnoj brzini. Tako je kako je, kažu sebi. A potom, prijateljski i srdačno – Samo vas zezam, ljudi! – nastave da plivaju.
Ljudi iz spore staze uglavnom budu stariji muškarci koji su se nedavno penzionisali, žene starije od četrdeset i devet godina, oni koji vežbaju hodajući i trčeći u vodi, gostujući ekonomisti iz kontinentalnih zemalja u razvoju iz trećeg sveta gde, kako smo čuli, tek sad uče da plivaju, i poneki pacijent na rehabilitaciji. Budi ljubazan prema njima. Ne pretpostavljaj. Mnogo je razloga zbog koji su možda ovde: artritis, išijas, nesanica, novi kuk od titanijuma, bolna stopala izmorena od godina trupkanja po suvom tlu. Mama mi je rekla da nikad ne nosim štikle! Bazen im je utočište, sklonište, ono jedno mesto na zemlji gde mogu otići da umaknu bolu, jer samo dole, u vodi, njihovi simptomi popuštaju. Čim vidim tu nacrtanu crnu liniju, budem dobro.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare