Gde su sistemi za prepoznavanje lica, glasa, registarskih tablica i analizu ponašanja: BIRN objavio atlas nadzora Srbije

BIRN je u okviru višegodišnjeg istraživanja prikupio podatke o javnim nabavkama opreme za nadzor i mapirao ih na interaktivnoj platformi.

Podaci su prikupljeni iz javno dostupne dokumentacije uz pomoć internog alata TenderSpy, razvijenog za sistematsko praćenje javnih nabavki.

Rezultat je detaljan uvid u to gde se u Srbiji koriste kamere, koje prepoznaju lica i registarske tablice, gde se snima i zvuk, ko poseduje softver za analizu ponašanja i kako se širi mreža uređaja koji mogu pratiti kretanje ljudi i vozila.

Broj nabavljene opreme za nadzor je zapravo znatno veći, jer Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vojska Srbije, Vojnobezbednosna agencija VBA, Vojnoobaveštajna agencija VOA i Bezbednosno-informativna agencija BIA ovu vrstu opreme nabavljaju po posebnom režimu.

Stručnjaci, koji su govorili za BIRN, kažu da navedeni tipovi opreme imaju svoju bezbednosnu svrhu, ali nose rizik od zloupotrebe, pogotovo kada je u pitanju privatnost građana.

“Pravo na privatnost je ustavna kategorija i kada nemate adekvatan osnov da zadirete u privatnost to ne bi trebalo da se radi. Definitivno se tehnologija razvila preseljenjem velikih sfera života u online. Tehnologiju nije pratilo pravo. Vrlo često se dešava da se problem toliko nagomila, pa tek onda regulativa reaguje”, kaže za BIRN advokat Miloš Stojković.

Ovakav nadzor ne odnosi se samo na zaposlene u institucijama, već i na građane koji posećuju te objekte ili prolaze pored njih. U slučaju gradova, koji postavljaju kamere na javnim mestima, nadzor zahvata širok krug ljudi i podiže pitanja o ravnoteži između bezbednosti i privatnosti.

Pitanja koja se nameću nisu samo tehnička – koliko dugo se čuvaju snimci, ko može da ih koristi i u koje svrhe – već i etička, jer ovakvi sistemi mogu ugroziti privatnost, slobodu kretanja i pravo na okupljanje, posebno kod osetljivih grupa.

“Ove aktivnosti proširuju ‘socijalno sortiranje’ populacije u različite kategorije, tako da se sa ljudima može postupati različito, zavisno od njihovih evidencija. Ovo se uglavnom dešava bez znanja javnosti, a čak i kada postoji svest o tome, retko se preduzimaju dalji koraci. Ovo su ozbiljna pitanja, koja se tiču ne samo privatnosti”, kaže za BIRN Dejvid Lajon sa Kvins Univerziteta u Kingstonu, Kanadi.

Ovo istraživanje nastaje nakon što su u protekle dve godine novinari BIRN-a dokumentovali nelegalni digitalni nadzor nad aktivistima i novinarima, uključujući otključavanje telefona pomoću forenzičke opreme kompanije Cellebrite i ubacivanje domaćeg špijunskog softvera NoviSpy, kao i izraelskog programa Pegazus.

Istovremeno, Srbija nema poseban zakon koji uređuje biometrijski nadzor, a pokušaji da se uvede pravni osnov za masovno prepoznavanje lica povučeni su nakon pritiska javnosti.

U takvom okruženju, kontinuirana kupovina naprednih sistema za video-analitiku, prepoznavanje lica i druge oblike digitalnog nadzora dobija šire značenje, jer se odvija bez jasnih i nezavisnih mehanizama kontrole njihove upotrebe.

Pravo na privatnost je ustavna kategorija i kada nemate adekvatan osnov da zadirete u privatnost to ne bi trebalo da se radi. Definitivno se tehnologija razvila preseljenjem velikih sfera života u online. Tehnologiju nije pratilo pravo. Vrlo često se dešava da se problem toliko nagomila, pa tek onda regulativa reaguje.

U nastavku ovog istraživanja, BIRNotkriva gde se u Srbiji koristi audio i video-nadzor, kako se prate registarske tablice i lica, i kakve posledice takvi sistemi mogu imati na svakodnevni život građana.

Gde sve u Srbiji kamere snimaju i zvuk

Slučaj audio-nadzora putem kamera u autobusima GSP-a na dve linije u Beogradu od maja prošle godine, prema pisanju medija, podstakao je Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da pokrene inspekcijski nadzor, a Sekretarijat za javni prevoz naložio je isključenje autobusa u kojima su se pojavile nalepnice da je vozilo pod audio-nadzorom.

Ovaj slučaj otvorio je šire pitanje – gde se u Srbiji sve koristi oprema koja, pored slike, beleži i zvuk.

Međutim, kako BIRN otkriva gotovo sve kamere u autobusima GSP Beograd, pa i JGSP Novi Sad, imaju ugrađen mikrofon. Poslednja nabavka video nadzora za gradske autobuse u Nišu iz 2017. godine takođe navodi mogućnost audio snimanja u 16 vozila tog preduzeća.

“Mikrofon kvalitativno menja prirodu nadzora: za razliku od `klasičnog` video-nadzora, audio komponenta neposredno zahvata sadržaj govora i komunikacije, povećava rizik od prekomerne obrade i sekundarne upotrebe snimaka, naročito u osetljivim okruženjima kao što su škole i bolnice.

Kada sistem uključuje mikrofon, znatno se širi obim obrade podataka – prelazi se iz `posmatranja` u prikupljanje sadržaja govora”, kažu iz nevladine organizacije Partneri Srbija, koja se godinama bavi bezbednošću ličnih podataka, navodeći da u Srbiji ne postoji poseban zakon, koji uređuje audio-video nadzor javnih institucija van policijskog sistema. Partneri Srbije, inače, uradili su dva dokumenta o Digitalnom nadzoru u javnim ustanovama, kao i o upotrebi kamera sa mikrofonom.

Koristeći termine poput „audio dupleks“, „dvosmerna audio-komunikacija“, „ugrađen mikrofon“ i slično za pretragu tehničkih specifikacija na portalu javnih nabavki, BIRN je pronašao kamere sa mogućnošću snimanja zvuka na više lokacija, među kojima su železničke stanice u Zaječaru i Lapovu, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu, Gimnazija „Branko Radičević“ i Osnovna škola „Boško Palkovljević Pinki“ u Staroj Pazovi, pojedini vrtići u Sečnju, Pionirski park i park Ušće u Beogradu, kao i kazneno-popravne ustanove u Beogradu i Sremskoj Mitrovici, te pojedine ustanove socijalne zaštite.

Ovakvu opremu nabavljale su i lokalne samouprave, uključujući opštine Kula, Lazarevac, Kučevo, Valjevo i Lučani. Prema dostupnoj dokumentaciji, kamere sa ugrađenim mikrofonom kupovane su i za osnovne i srednje škole u više opština na severu Kosova.

Nabavke su realizovali i brojni drugi organi javne vlasti i javna preduzeća, među kojima su Transportgas, Infostan, sportski centar „Milan Gale Muškatirović“, Narodna skupština, Infrastruktura železnice Srbije, Republički hidrometeorološki zavod, Beogradske elektrane, Nacionalna služba za zapošljavanje, EPS, Informatika Novi Sad, kao i pojedini sekretarijati i uprave na republičkom i pokrajinskom nivou, uključujući Ministarstvo za evropske integracije i JP „Putevi Srbije“.

Posebno osetljivo pitanje audio-nadzora odnosi se na radna mesta. Kako je pisao 021 zaposleni u sektoru za naplatu putarine u okviru „Puteva Srbije“ godinama ukazuju na političke pritiske između ostalog i zbog toga što rade pod audio-nadzorom.

Na naplatnim stanicama istaknute su nalepnice koje obaveštavaju da se vrši audio i video snimanje, a predstavnici sindikata Puteva Srbije upozoravali su da takva praksa može da utiče na uslove rada i osećaj stalnog nadzora među zaposlenima.

“Zaposleni koji obavljaju poslove kontrole video nadzorom, odnosno kontrole rada zaposlenih na naplati putarine, preslušavaju audio snimke samo u slučaju detektovanih sumnji da je zaposleni učinio neku zloupotrebu u procesu rada ili u slučaju primljenih pritužbi na njegov rad i ponašanje od strane učesnika u saobraćaju, a što se ne može utvrditi samo pregledom video zapisa”, kažu iz Puteva Srbije za BIRN.

I pre 2020. godine ovakvu opremu nabavljale su brojne ustanove – među njima sportski centar „Soko“ u Somboru, Opšta bolnica Leskovac, Istorijski muzej Srbije, Osnovna škola „Stari Grad“ u Užicu, vrtić „Ljubica Vrebalov“ u Požarevcu, SMATSA, KBC „Dr Dragiša Mišović“, Dom za stare u Surdulici i Specijalna bolnica „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, kao i pojedina javna preduzeća i gradovi, uključujući Čačak, Aranđelovac, Gornji Milanovac, Arilje i Sentu.

Istraživanje BIRN-a nije pokrilo privatne video nadzore, čije snimke uz određene uslove mogu pribaviti organi reda. Filip Milošević iz SHARE Fondacije navodi slučaj sa kraja prošle godine kada je u tabloide procureo razgovor studenata u jednom ugostiteljskom objektu, a koji je snimljen putem kamere koja snima zvuk.

Da kamere ne snimaju zvuk, odnosno da ne poseduju takvu opremu u odgovorima na novinarska pitanja BIRN-a tvrde sportski centar „Soko“ u Somboru, Specijalna bolnica „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, Opšta bolnica Leskovac, Dom za stare u Surdulici, Gimnazija „Branko Radičević“ u Staroj Pazovi, Sečanj, vrtić „Ljubica Vrebalov“ u Požarevcu, KBC „Dr Dragiša Mišović“, SMATSA i RHMZ.

Ceo tekst pročitajte na sajtu BIRN.