1
U slučaju situacije s BITEF-om, koju je proizvela kulturna vlast Beograda i koju je svojim povlačenjem okončao Ivan Medenica, umetnički direktor festivala (odbijajući da radi u iznuđenom vakuumu), ponajmanje se radi o Ivanu Medenici – a opet, radi se prvenstveno o Ivanu Medenici. Kako to?
Piše: Svetislav Jovanov
S jedne strane, Medenica je u umetničkom vođenju BITEF-a sledio načela teorijske suverenosti i evropskih merila, načela koje je već afirmisao u svojim kritikama, obnavljajući na paradoksalan, dakle, jedino moguć način – Hristićev kosmopolitizam iz drukčijeg vremena i društva. Drugim rečima, uspevši da održi i u saglasju s vremenom (ekologija, pitanje rada, kiborzi) razvije nivo „Ćirilovljevog BITEF-a“, on je – možda tek vodeći ovaj festival – svoj kritički „credo“ konačno sažeo u dve postavke: kosmopolitsko i slobodarsko. Otuda se ovde ne radi tek o „otklanjanju“ Ivana Medenice, već o udaru na simboličku figuru, jednog od poslednjih promotera naših veza sa univerzalnom kulturom.
S druge strane, pošto smo mi mala kulturna sredina, kod nas i dalje, po pravilu, od svega ima „po jedno“. Otuda je i nama godinama bilo potpuno normalno (ili smo to pripisivali ambicioznosti), da je na Ivanu Medenici da u kritici, zastupa najstrožu analizu, nasuprot anegdotskih slavopojki; u selektorisanju, konceptualni izbor, nasuprot torbarenja; u teoriji, tumačenje tragičkog junaka, naspram opisa pozorišnih plakata. Ali, to nije normalno!
Ne sumnjam da iz ovog slučaja Medenica izlazi kao onaj koji je na dobitku. Nastaviće, verujem, u kritici, teoriji i profesuri da sledi pomenuta načela. Ali je, sudeći prema načinu smene i sugestiji naslednika, BITEF na gubitku. Ne samo da ovo sluti na ponovno spuštanje „roletne“ preko našeg pozorišnog ćepenka zbrkanih repertoara, lažnog tradicionalizma i koterijskog žiriranja, već, što je mnogo gore, na (ponovno!) stavljanje poveza preko očiju onim mladim snagama, koje su odlučile da ostanu i bore se za bolji teatar ovde, nadajući se da će im, zahvaljujući i Medenici, barem deo sveta doći u goste, kad oni već ne mogu poći ka njemu.
Bonus video: Kompozitorka Irena Popović Dragović o svojoj operi „Deca“
