Mlako, ali slatko: Kritika filma "Biće novih leta"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Poznata lica u novom ruhu i zanimljiva premisa su nagovestili da ovo neće biti još jedno tipično „naše“ ostvarenje. Ipak, i pored pokušaja da izbegne uobičajene kalupe, „Biće novih leta“ ostaje nedovoljno ubitačna porodična dramedija pogođena sada već čestom pošasti domaće kinematografije, „serijalisom“ (kada se serija skrati u film). Ima nekoliko zanimljivih rešenja i ideja, ali scenaristička neusaglašenost ga pretvara u rolerkoster ne tako dobro konstruisanog, mlakog narativa.

Četvoročlana porodica mora da provede deset dana u zatvorenom stanu, praveći se da su na moru, jer im je novac za letovanje nestao. Tokom „odmora“ primorani su da se suoče sa tajnama koje kriju, ali i sa kolektivnim, porodičnim, problemima.

Nažalost, intrigantnost se delimično završava na samoj ideji filma, jer me je izvršenje iste ostavilo manje razočaranim, a više u nekom stanju nerviranja jer moramo da čekamo više meseci da bismo istu tu priču (nadam se bolje izvedenu) videli na malim ekranima. Nakon petnaestak minuta filma sam shvatio da je ovo visoko konceptualni projekat koji je bio relativno jeftin da se realizuje. Zanimljiva premisa, mali broj likova (ali sasvim dovoljan broj da može da postoji dobra drama), produkciono je sveden (pretežno zbog ograničenih lokacija). Slično, film "gađa" na maksimalan broj gledalaca, jer uključuje navodno dopadljivu porodicu sa kojom može da se poistoveti višegeneracijska publika.

Svestan sam da već postajem nesnosni papagaj u kritikama domaćih projekata koji su nakaradna kombinacija filma i serije, ali ću se još jednom ponoviti. Jasno je da je put do valjanog budžeta prohodniji kada se radi serija, pa onda se ista skrati u film. Jednostavno, tako se zaradi više i svi budu srećni, zar ne? Ipak, koliko god bilo bolno jasno da nam je filmska produkcija došla u novi tužni nivo kapitalizma da se na taj način realizuju projekti, projekat mora da bude nestvarno kvalitetan da bi ga publika dva puta ispratila. Dakle, gledalac treba da plati (nesnosno) skupu bioskopsku kartu za polovičnu priču nesumnjivo zanimljive premise, pa onda da čeka mesecima da dobije potpun narativ na televizoru - besplatno? „Biće novih leta“ je mini-serija od pet epizoda koja traje oko tri i po sata; a film je skraćen na oko sat i po vremena? Rezultat je predvidljiv i već postaje dosadan: film propada, a gledaocu je potrošio vreme i novac za neprikosnoveno nepotpun doživljaj.

Tamara Krcunović je očigledno centralna figura filma, igrajući vidno dominantu majku Senku. Iako su njena prethodna izvođenja neretko u nekim teškim dramama poput “Radničkla klasa ide u pakao” ili “Teret”, ovde kanališe svog unutrašnjeg Nikolu Simića, posebno Mitu Pantića. U par navrata je svojim gestikulacijama stvarno podsetila na Pantića, a onda mi je bilo žao što ostali glumci ne idu u korak sa njenom energijom i glumačkim izvođenjem… Iako su svi vrlo dobri, jedino se Tamara izdvojila u potpunosti kao najpotpuniji lik: baš zbog toga što nije dato dovoljno vremena da se razviju.

Zlatan Vidović, zauzimajući centralniju ulogu nego obično, se dobro pokazao kao nesnađeni otac Andrija. Priznajem da mi je bilo drago što se našao u glavnijoj ulozi, ali nije uspeo da se u potpunosti energetski usaglasi sa Krcunović, što je bilo presudno za uverljivost njihovog odnosa. Ipak nije razočarao, ali nije dostavio željeni efekat; dobro je pa je tu Tamara da ga izvuče. Verujem da je i njegov lik dobar u seriji, ali videćemo!

Mladen Lero i Anđela Kribl kao Luka i Ana nisu izlazil iz granica očekivanosti za ovakve likove. Oboje dobro otelotvoruju arhetipe brata i sestre i jednostavno ne daju ništa loše da se mnogo zameri, niti preterano dobro da se hvali. Lero i Kribl (pored upečatljivih Bond zlikovac prezimena) publici dostavljaju klasična kliše izvođenja brata i sestre, što ne mislim u lošem smislu. Oboje su se savršeno uklopili u uloge i poverovao sam da su u srodstvu. Takođe, tek ih čekaju velike uloge, a vidno su talentovani: pomno ću im pratiti karijere! Naravno da je Luki i Ani, usled kasapljenja serije u film uskraćeno razvijanje karatera, ali siguran sam da će njihovi likovi tek da budu dobri u seriji.

Oni likovi koji najviše ispaštaju kada se serija isecka na film jesu sporedni. Izuzetna Milica Mihajlović se pojavljuje na treptaj, iako sam siguran da je tek čeka veća uloga u seriji. Takođe, u manjoj ulozi se pojavljuje i Olga Odanović. Kao da je svoje scene snimila u pauzama između kadrova u seriji „Radio Mileva“, jer su oba lika praktično ista...

Pored nje su tu Stefan Vukić i Vahid Džanković, oba vrlo dobra i talentovana glumca koje sve češće viđamo u poslednje vreme. Vukić je solidno nosio skorašnje ostvarenje Nenada Pavlovića, „Izlet“, a primetno je i njegovo pojavljivanje u projektu „Volja Sinovljeva“, gde se odlično uklopio u taj post-apokaliptični svet. Džankovića je uvek dobrodošao na velikom platnu: iako je pretežno karakterni glumac sporednih uloga, uvek dominira kadrom posebnim izgledom i uvrnutošću likova. Radujem se njihovim (nadam se) produženim likovima na malom ekranu, jer obojica imaju velik potencijal.

Najviše mi je žao Borisa Milivojevića, koji tumači Senkinog prvog komšiju, Momira. Njegov lik je sjajan pandan Senki, gotovo kao sudbina koja bi je dočekala da je izabrala drugi put. Momir je imao potencijal da postane upečatljiv portret „propale“ generacije koja se nije snašla u modernoj Srbiji. Nažalost, njegova priča ostaje uglavnom pripojena centralnom narativu i ubrzo je prekinuta, lišena dubljeg smisla. On je bio lik sa najvećim potencijalom da otelotvori uverljiv zaključak karakternih lukova četvoro glavnih likova: trenutak njihove konverzije prema pravim vrednostima i znatno boljim životnim putevima.

Senka kao lik jeste najzanimljiviji i postaje ogledalo našeg postojanja u modernoj, izopačenoj Srbiji. Pritom, scenaristi su vrlo dobro mogli da kroz nju predstave čitavu polu-propalu društvenu klasu koja vrednuje odlazak na odmor kao statusni simbol; generaciju koja je na vrhuncu mladalačke snage lišena slobode i naterana da pati kroz nedaće devedesetih. Senka je predstavnik svih sličnih ljudi, pritom dominira nad relativno zbunjenim i pogubljenim mužem, a i decom koja prete da postanu kao ona.

Još jedan pokazatelj pretvaranja serije u film jeste dramaturška neusaglašenost i sveopšta neujednačenost filmskog tonaliteta. Ovih devedesetak minuta filma je oličenje katkad razbijenog narativa, neretko razjedinjene energije glumaca koja vrluda (baš je jer je film neretko u montažnom diskordu), kao i žanrovskog nesklada. Ponekad deluje kao crnohumorna porodična komedija, da bi već u sledećem trenutku prešao u ozbiljnu socijalnu dramu koja pokušava da preispita položaj savremenog čoveka u Srbiji. Uveren sam da je ta dramaturška razbijenost prvenstveno posledica kompresije sezone serije u format filma.

„Biće novih leta“ je (na veliku žalost) obris svog potencijala. Mogao je da bude dragulj u modernom domaćem filmu, a ostaće još jedna fusnota na bioskopskim repertoarima jer nije mogla da se samo stvori serija, već ista priča da se osakati i prezentuje polovično. Ovako i sam gubim želju da pratim isti narativ, znajući njegov ishod. Svakako, film ima dobra glumačka izvođenja na svim frontovima (iako ne dolaze svi do željenog izražaja), kao i nesumnjivo posebnu premisu, za koju se nadam da će doći do (koliko toliko) potpunog izražaja na malim ekranima.

VIDEO: Precenjeni Reditelji