Odavno smo oguglali, postali sebični, a patnja i bol drugih ne dotiču nas: Šta kaže Stevo Grabovac treći laureat nagrade "Vladan Desnica"

Grabovac je postao treći laureat ovog priznanja. Ovenčan je priznanjem “Vladan Desnica” za roman “Poslije zabave” (Imprimatur), nakon što je za isto delo u januaru dobio i NIN-ovu nagradu, a primajući ga iz ruku člana žirija Milisava Savića, istakao je da je posebna odgovornost i čast što je “Vladan Desnica” jedina nagrada koju dodeljuju pisci piscu.

Ne pišemo zbog nagrada

- Ne pišemo da bismo dobijali književnu nagradu, pišemo iz nejasne, duboke unutrašnje potrebe i zbog toga što svet nije kako treba, što stvari nisu na svom mestu. Nakon brojnih apokalipsi civilizacije, sasvim je jasno da književnost mora odustati od uzvišenih ideja da će promeniti svet. A, opet, da nije bilo reči koje su se prenosile sve ove vekove, morali bismo da se zapitamo na šta bi taj svet ličio. Tako sam i ja počeo da pišem iz nekih svojih bespomoćnosti. Iz pitanja za koje ne postoje pravi odgovori.

Roman “Poslije zabave” je priča o nevinim žrtvama koje nikome nisu bile bitne. A, po piščevim rečima trebalo je to da bude jedna od onih uzvišenih priča koje teže da promene sistem.

- Ali to sam mislio dok sam bio mlad i naivan. Prerano sam shvatio da se to nikada neće desiti, jer smo odavno oguglali i postali sebični, te nas patnja i bol drugih ne dotiču. Zato sam i ja mogao da ispričam samo svoju ličnu priču. A to jeste priča o opsesiji zlom koje je jedno ljudsko biće spremno da učini drugom. Odrastao sam u nezgodnom vremenu, svedočio sam tome kolika količina zla može da izađe iz ljudi, ali tada to nisam shvatao. Što sam stariji - shvatam sve manje. Zato o tome mogu samo da pišem. Zbog toga kažem da nisam pisao iz znanja i mudrosti nego upravo suprotno - iz potpunog neznanja i začuđenosti pred svetom koji sebi ne mogu da objasnim - kazao je Grabovac.

U knjizi, dodao je, nema činjenica, istorijskih dokaza, već je posredi književno delo. I zato je roman čitaocima omogućio “da ga mirne savesti zatvore i nastave sa životom.”

- Ipak, ova knjiga živi već neko vreme dokazujući postojanjem svoj jedini smisao, a dešavalo se da me ljudi saleću s tvrdnjama da se ovakve stvari koje su opisane u romanu nikada nisu desile. I kažem im - nisu. Postoje i oni drugi koji misle da će ona pokrenuti lavinu raznih zbivanja u kojima će zločinci biti pronađeni i kažnjeni - neće. Ova knjiga nije pisana za zadovoljavanje zemaljskih pravdi i pravo je svakog čoveka da živi u ubeđenju da sam sve ovo izmislio i da se ovakve stvari ne dešavaju i danas - istakao je Grabovac, dodajući da je knjiga ispunila svoju svrhu, jer ako bismo samo malo istraživali po internetu, otkrili bismo da su izvori ove priče mnogo strašniji nego sama po sebi.

Naše tuge su samo naše

- Ipak, nije pisana za sudske istražitelje, uterivače ili isterivače pravde. Ona je pisana za vas. Za vas koji verujete u moć pisane reči, za one koje još mogu dotaći tuđe sudbine i emocije, vama koje muče iste dileme i ista pitanja. Odrastao sam u svetu u kojem već 30 godina slušam iste priče, u svetu u kojem je održavanje napetosti pre izbijanja neke nove apokalipse gotovo svakodnevni posao. Naravno, postoje i oni koji s punim pravom mogu reći da takve živote više od 50, 60 godina žive. Ali, u svemu tome, ipak, dešava se i sam život. Ono nevidljivo i samo nama poznato... Naše tuge su samo naše, kao i naših roditelja.

Grabovac je u govoru istakao i univerzalnost umetnosti koja nas može povezati u jedno, bar nakratko, može oterati duboku samoću i nerazumevanje tako da u tom svetu nađemo sebe. I da poverujemo da ćemo u ovoj stvarnosti postojati i to u njenim svetlim trenucima - trenucima za koje živimo.

- Neću otkriti toplu vodu ako kažem da takvi trenuci nastaju onda kada iz nas nestane sebičnosti, kada prestanemo sebe da posmatramo kao centar sveta, kada shvatimo da zapravo postojimo jedni u očima drugih. I književnost, koja se paradoksalno rađa iz duboke samoće, postoji samo u očima drugih i često se ne slažem s ljudima koji kažu da pišu samo za sebe. Više verujem da pišemo za svoju samoću, jer ona to zahteva od nas. Pišemo i da bi i ostali, koji su samotni na ovom hladnom svetu, mogli nakratko da se ogreju. Znam da zvuči romantično i naivno, ali to bi bila suština do koje sam svojom neukošću stigao - zaključio je Stevo Grabovac, kojem je pripala plaketa, odlivak u bronzi s likom Vladana Desnice i novčani iznos od 12.000 evra.

Milisav Savić: Književnost na udaru izopačenosti

Čak devetoro pisaca bilo je u žiriju - Milisav Savić, Ljubica Arsić, Mirjana Mitrović, Vule Žurić, Enes Halilović, Đorđe Pisarev, Goran Gocić i Mirko Demić, uz Dušana Kovačevića kao predsednika. Kako je istakao član žirija Milisav Savić, ove godine nikada nisu bili bliži u odabiru najboljih romana “što je dobar znak, jer je prepoznati prave vrednosti u savremenoj književnosti teško”:

- Književnost je na udaru svih mana, izopačenosti našeg vremena. Junak Grabovčevog romana ne želi “one glupe džidža midže, autofikcije, hoće krv i meso, priču živu i pravu”, pa dodaje: “Pisci koji tvrde da je bitan stil i način pisanja, zapravo nemaju šta ispričati”. Roman “Poslije zabave” je dobrim delom priča od krvi i mesa, ali ni ono ne može biti bez “džidža midže” i naglabanja kako se pišu priče. Iako retki, to su najslabiji delovi romana. Sam autor je svestan da je priču od krvi i mesa teško napisati, pa za ključnu scenu o masakru romske dece ostavlja prazne stranice sa tek tri tačke. Praznina, muk, ćutanje ponekad mnogo više govore od teksta, smatra, s pravom, Grabovac - kazao je Savić, ocenjujući da je roman priča o ljudskoj nemoći pred raspomamljenom maštom zla.

Bonus video: Stevo Grabovac - dobitnik 70. NIN-ove nagrade