U dvadesetogodišnjem opstajanju u umetničkom svetu i životu, u zemlji i inostranstvu, gotovo je nemoguće bilo izbeći, između ostalog, i suočavanje sa izazovnom temom eksploatacije radnika, kaže za Nova.rs umetnik Nikola Marković.
Piše: Monika Husar
Izložba „Uputstvo za upotrebu“ umetnika Nikole Markovića, koja će biti otvorena 18. aprila u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, bavi se aktuelnom temom eksploatacije radnika. Tokom ovih post-tranzicionih godina imali smo, nažalost, povremeno prilike da čitamo mučna svedočanstva o istoj toj eksploataciji, poput onih o pelenama za odrasle, usled ograničenog vremena za odlaske u toalet, ili kolabiranja na fabričkoj traci, zbog nehumanih uslova rada.
Ciklus radova Markovića „Uputstvo za upotrebu“ u fokus stavlja pitanja iz domena (z)gaženog dostojanstva – kako ličnog, odnosno radničkog, tako i kolektivnog, pa i nacionalnog. Uranjajući u realnost „neoliberalizma“, u kom ljudi postaju šrafovi, Nikola Marković pokušava da taj proces učini reverzibilnim. Teži da, osvetljavajući okolnosti pod kojima je ova neprirodna rokada postala moguća, ponudi uslove pod kojima bi šrafovi ponovo mogli postati istorijski subjekti, odnosno uspravni i dostojanstveni ljudi i građani. Samu postavku čini serija od 20 slika, uz kombinaciju s prostornom instalacijom i video radom nastalom na osnovu autentičnih izjava radnika.
Nikola Marković (1976) završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i doktorirao. Član je ULUS-a. Izlagao je u Srbiji je samostalno ali i kolektivno, kao i u inostranstvu. Od 2007. godine sarađuje sa bečkom galerijom „Suppancontemporary“, i laureat je priznanja na Bijenalu umetnosti u Utacu u Japanu, kao i glavne nagrade na Niškom salonu „2/12“.
Tema kojom Nikola Marković, inače vanredni profesor Fakulteta umetnosti u Nišu, bavi na ovoj izložbi aktuelna je već dugi niz godina. Na pitanje zašto je baš sad odlučio da se bavi ovom temom, na ovaj način umetnik u razgovoru za Nova.rs objašnjava:
– Problem eksploatisanja je verovatno prisutan u mom radu od samog početka. Moglo bi se reći da je i sama tema mog doktorsko-umetničkog projekta, u osnovi, negde inicirana ovim problemom, s tim što je tu fokus bio pre svega na samom „sistemu umetnosti“, dok je u najnovijem ciklusu – „Uputstvo za upotrebu“, fokus na onim neposrednim posledicama koje moć ostavlja na ljudima.
U dvadesetogodišnjem opstajanju u umetničkom svetu i životu, u zemlji i inostranstvu, što kao slobodan umetnik, što kao profesor na fakultetu, gotovo je nemoguće bilo izbeći, između ostalog, i suočavanje sa ovakvom vrstom izazova. A poznato je da umetnički život neminovno za sobom ostavlja i neke posledice – priča Marković, kojem je vizuelno polazište za izložbu najekstremniji primer – to što se radnicima preporučuje da nose pelene kako ne bi gubili dragoceno vreme čestim odlascima u toalet..
– Krenuvši od uputstva za upotrebu pelena za odrasle, gde postoje varijante „Dok osoba može da stoji“ i „Kada osoba ne može više da stoji“, reč osoba sam zamenio sa radnik/ca, pa je rezultat zamene: „Dok radnik/ca može da stoji“ i „Kada radnik/ca ne može više da stoji“. Takođe postoje dve verzije, uputstvo u formi slike za muškarca i za žene. Na slikama, pretežno za žensku verziju uputstva, može se uočiti i kako dimenzije i oblik pelena ne odgovaraju anatomiji i godinama tela koje ih nosi. To stvara groteskni osećaj situacije, ali i ostavlja prostor za neka potencijalno drugačija tumačenja.
U vašem video radu su glasovi skremblovani, lica zatamnjena, a ne govori se o konkretnim fabrikama i lokacijama. Ipak, nakon odgledanog videa nije teško zaključiti o kojoj fabrici odnosno proizvođaču se radi. Koliko ste želeli da budete eksplicitni?
– Svesno sam hteo da izbegnem tu vrstu konkretizacije, jer smatram da bi se na taj način problem samo bespotrebno suzio, a mislim da je mnogo širi, kompleksniji, sofisticiraniji… Nažalost, ovo je samo jedan mogući izbor materijala. Nije isključeno da ovaj video dobije i neki svoj nastavak – „(Ne)zvanična verzija 1,2,3 …“
Mnogi delovi ispovesti koje čujemo u video radu su veoma potresni. Šta je ono što je vama lično najfrapantnije u načinu na koji se inostrani poslodavci i menadžeri stranih fabrika odnose prema domaćim radnicima?
– Budući da sam poznavao neke od tih (inostranih) „menadžera“ – i lično sam imao priliku da osetim „dah“ tog tretmana. Možda je za mene najfrapantniji bio njihov stav da je plata od 300 evra više nego odlična za jug Srbije. Nisam baš neki „nacionalista“, a ni „lokal patriota“, ali to je u najmanju ruku bilo ponižavajuće, a verovatno jedan od povoda da se pokuša bar „umetnički“ odreagovati.
Budući da ove fabrike dolaze iz raznih delova sveta, da li vidite bilo kakve razlike u sprovođenju mera discipline i neoliberalnih pristupa menadžmentu između zemalja globalnog Istoka i Zapada? Da li su te finese vama važne, ili ukazujete i na surovost globalizacije kapitalizma?
– Razumem ovdašnju potrebu da se, u ovom „novom“ geopolitičkom pregrupisavanju, ipak napravi kakva-takva distinkcija i u ovom pogledu. Nažalost, mislim da su te razlike suštinski zanemarljive, bar kada je dostojanstven život zaposlenih u pitanju. Ostalo bi se moglo podvesti pod kategoriju „čiste kozmetike“. Zbog toga je i tekst na tom fiktivnom novom brendu „Prol et“ dat na jezicima svih onih zemalja odakle najčešće i dolaze te „strane investicije“.
Kada govorite o zgaženom dostojanstvu, ono za vas nije samo radničko, već i „kolektivno i nacionalno“. Na prvi pogled vaš rad referiše upravo na tegobu pojedinca u neoliberalnom sistemu. Ali, koji se segmenti vašeg dela odnose na kolektivni segment? Da li vidite konkretno Srbiju kao poniženu zemlju čak i u unutar neoliberalnog sistema kome i sama aktivno pripada?
– Po meni je to ključno „nacionalno“ pitanje: da li smo mi više u stanju da se izborimo za koliko-toliko dostojanstven život? To neminovno povlači za sobom i neke neprijatne (samo)spoznaje. Ili, kako je to lepo formulisao Nebojša Milenković u predgovoru kataloga izložbe: „Ideali pravednijeg i humanijeg sveta, odnosno ukidanje prinudnog i ropskog rada civilizacijska su težnja koja korene vuče još iz ranog 19. veka“. Da li je ovde uopšte i postojala radnička klasa, radnička svest? Neko će to pitanje možda proširiti uopšte na postojanje građanske klase i građanske svesti – ili samo njen privid – koja je preko noći transponovana u „nacionalnu svest“, usled koje ne možemo da se osvestimo poslednjih trideset i više godina. Iz tog razloga je negde i nastao predložak „Zastave savremenog prekarijata-proleterijata“, sačinjena od ukrštenih šrafcigera i umotanog trožilnog kabla u bojama srpske trobojke.
Koji su to „uslovi pod kojima bi šrafovi ponovo mogli postati istorijski subjekti, odnosno uspravni i dostojanstveni ljudi i građani“? Gledano iz trenutnog neoliberalnog istorijskog trenutka ima li uopšte mesta za optimizam?
– Odgovor na prethodno pitanje je već donekle ukazao na prilično sužen manevarski prostor u pogledu optimizma. Ipak, delujemo u onim okolnostima, i sa onim sposobnostima koje su nam na raspolaganju. Ni naše istorijsko iskustvo na ovom planu nam nije baš naklonjeno. Verovatno će dosta toga da zavisi i od šireg, globalnog konteksta. Ko zna, možda će sve veći priliv stranih radnika imati blagotvoran uticaj na ove prostore.
Bonus video: Izložba Lavirint devedesetih
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar