U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Maja Cvetković je basistkinja i vokal beogradske grupe E-Play, koja je prošle godine obeležila 25 godina uspešne karijere. Njen bend nikada nije podilazio ukusu gomile i zato ih publika posebno ceni. Menjale su se postave, ljudi su dolazili i odlazili, a ona je jedina koja je ostala deo njega od osnivanja. Maja nam je otkrila zanimljive pričice vezane za njene omiljene pesme:
Coldplay – „Fix You“
Dobila sam od sestre za rođendan kartu za koncert Coldplay, ali u San Dijegu. U tom trenutku oni su na američkoj turneji a tek su izbacili album “X&Y”. Pre toga sam ih gledala u Pragu i htela sam jos jednom da ih čujem uživo dok ih ne pregazi vreme. Kroz moju istoriju koncerata shvatila sam da treba gledati bendove u njihovo najbolje vreme. Naravno, mi Srbi nismo često imali takve prilike i zato sam bila spremna da odem na kraj sveta da gledam omiljeni bend, a i usput da uživam u toplom kalifornijskom vremenu. Bio je pun stadion – oko 80.000 ljudi. Kris Martin se obratio publici malo na engleskom, malo na španskom jeziku, jer je bilo mnogo “latinosa”.
Publika sve vreme peva i negde na pola koncerta kreće moja omiljena pesma “Fix You”. Kris na strofi stoji daleko od benda – skoro na kraju piste. U brejku pesme, trebalo je u trku da se vrati do centralnog dela gde je bend, ali nije stigao na vreme. Ispao je takoreći iz koreografije, a i iz cele pesme. Desio se raspad sistema. Bend se nije snašao, nije se znalo ko koga treba da prati. Prateći su pevali jedno, Kris drugo. Gitara je svirala jedno a bubanj treće. Nikad gori raspad se nije desio – i to baš na mojoj omiljenoj pesmi. Kada se pesma završila Kris je najiskrenije rekao da je pogrešio i da će još jednom izvesti pesmu na bis. Tako je i bilo. I zvučalo je fenomenalno. Eto… I greške su za ljude. Sve je na kraju ipak bilo i više nego divno.
Metallica – „Seek and Destroy“
Ovo mi je omiljena pesma u mladosti. S vremena na vreme je i danas pustim. To mi je u stvari najomiljeniji rif. Metaliku sam gledala više puta. U Berlinu na „Olympic“ stadionu sam imala ulaznice za fan-pit. U trenutku kupovine nisam ni sumnjala da će to biti kardinalna greška. Pola sata pred koncert kiša je počela da pljušti. Svi koji su imali karte za tribine su udobno sedeli na svojim sedištima ispod nadstrešnice, a mi “pravi fanovi” smo kisnuli kao niko. Srećom, pa je bilo lepo vreme. Kiša je lila, a mi smo svi pili nemačko pivo “Beck’s” i čekali da krene omiljeni bend. Pivo je bilo pola kiša pola pivo – ali je bilo ukusno. Priznajem da sam u jednom trenutku pomislila da ako ne krenu na vreme okrenuću se i otići ću u hotel. Bila sam potpuno mokra. Međutim, gledam ja na sat a i gledam binu što iz znatiželje a što iz profesionalniih razloga.
Bina nije imala apsolutno ništa osim par mikrofona, bubnjeva i jednog džinovskog ekrana. Nije bilo ni pojačala na bini. Bina nije imala roof kako mi to u poslu kažemo. Nista nije bilo natkriveno. Kiša se jos više pojačavala, a ja sam sve vise bila ubeđena da neću ni dočekati koncert i da nema šanse da zvezde ovog kalibra izađu na binu bez nadstrešnice. Međutim, u 8:30, tačno kada je najavljeno, bend izlazi i kreće da svira. Ovaj koncert je bio 2019. godine, oni su sve samo ne mladi u tom trenutku, ali kisnuli su i poštovali publiku kao svog prvog dana postojanja. Svaka čast majstori, pomislila sam i dan danas ih volim zbog takvih stvari. Eto, na njima sam odrasla i srećom sam videla kako se poštuje publika.
Arctic Monkeys – „Do I Wanna Know?“
E, da mi je neko pričao da ću svirati u britanskoj ambasadi, ja bih mu rekla da nema šanse. Novinar Branko Rosić je trebalo da primi orden za doprinos i širenje engleske kulture. Zvonio mi je telefon i rekao mi je da su ga zamolili da na prijemu odsvira nekoliko pesama sa prijateljima i pitao me da to uradimo zajedno. Naravno, presudno je bilo šta ćemo svirati, a u Rosićev ukus stvarno nisam sumnjala. Na gitari je bio Aleksandar Žikić. Odsvirali smo Arctic Monkeys i to jako dobro, čak smo i ambasadora bacili sa nogu. Palo mi je na pamet da kad sam već tamo da zatražim i vizu. Ali još nisam posetila tu zemlju. Ima vremena. Pesma je odlična, čak mnogo bolja od nekih njihovih drugih numera. Naravno, u našoj izvedbi nije bila ni približno originalu, ali imala je neki šmek, dovoljan da Rosić ode kući sa britanskim ordenom.
Bonus video: Gile iz Električnog Ograzma: Kad mogu Bob Dilan i Pol Makartni na turneju možemo i mi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar