„Ne bih nikome poželeo ono što se nama dešavalo 90-ih“

U proleće 1999. sam živeo između MUP-a u Kneza Miloša i Generalštaba i ta noć kad su gađali oba objekta mi je jedna od najjezivijih u životu. Tada sam čvrsto odlučio da ću napraviti bend, makar nešto da ostavim iza sebe dok sam još živ, kaže za Nova.rs Danilo Nikodinovski, frontmen beogradskog benda Consecration.

Reč „praskozorje“ izabrana je za najlepšu srpsku reč od onih koje su učenici predložili na konkursu koji je organizovalo Društvo za srpski jezik i književnost Srbije. To je bio povod da se setimo beogradskog post-rock benda Consecration i njihovog hita sa nazivom „Praskozorje“ iz 2013. Consecration imaju iza sebe šest albuma i kulni status među ljubiteljima tvrdog alternativnog zvuka. Idejni tvorac i frontmen Danilo Nikodinovski pristao je da za Nova.rs ispriča šta se trenutno dešava sa bendom. Inače, Danilo je poznat i kao član benda Nikole Vranjkovića (ex-Block Out).

Setili smo se benda Consecration kad je objavljeno da je izabrana najlepša srpska reč: praskozorje. Vi imate hit „Praskozorje“ sa albuma Cimet? Kako si doživeo ovaj izbor najlepše reči i pobedu praskozorja?

– Pobeda praskozorja zvuči krajnje simpatično, no svakako mi je drago da klinci u školama nisu izgubili osećaj za lepo. Moderni mediji kao da se trude da prikažu samo ono loše i negativno, a mladi makar posredno pokazuju da im je, u stvari, najpre potrebna pažnja, toplota, ljubav i intima.

Šta trenutno radi bend Consecration? Spremate li nešto novo?

– Spremamo sedmi studijski album koji će se zvati “Smrt, ljubav, smrt”. Nadam se da ćemo ući u studio na leto ili jesen da ga snimimo.

Koncerti? Biće nešto uskoro?

– Svakako. Na leto i jesen najverovatnije, jer nisam siguran da ćemo uspeti pre toga da se organizujemo. Uvek dajemo svoj maksimum uživo i ne želimo taj stav da kompromitujemo.

Neko je rekao da su vaše svirke “susret sa kosmosom”. Kako to komentarišeš?

– Naša muzika zvuči veliko, masivno, ponekad i nesagledivo. Drago mi je da publika prepoznaje urgentnost dubine i širine kojoj težimo.

Šta slušate u poslednje vreme, ima li nove dobre muzike? Šta vam je domaće dobro, a šta strano?

– Uvek ima dobre mjuze ako znaš gde da tražiš. Pročitao sam memoare Marka Lanegana “Sing Backwards and Weep” koji su užasno potresni, brutalni i iskreni pa se pomalo vraćam na neke njegove radove iz solo perioda da se podsetim. Aphex Twin je uvek dobra inspiracija, stara Anathema, stari Tiamat, novi Bicep album je super, vraćam se često albumu It’s Only Rock ‘N Roll od Stonsa, slušam ponovo Nevermind i Kurtove ideje su i dalje neprevaziđene, finski Oranssi Pazuzu je jako dobar bend… Uvek ima nešto. A od domaćice tu su novi Vranjković, Larska, Dishumanity, novi Eyesburn i novi Sicksoul koji tek treba da izađu, The Father Of Serpents, Sharks, Snakes & Planes, poslednji Mravi…

Kovid prolazi, ali rat u Ukrajini je već tu. Nema mira i odmora. Kako se vi snalazite u svom ovom haosu u kojem živimo?

– Najvažnije je ostati normalan, ako je to moguće. Svaki rat je užasan. Ne bih nikome poželeo ono što se nama dešavalo 90-ih i za vreme bombardovanja… U proleće 1999. živeo sam između MUP-a u Kneza Miloša i Generalštaba i ta noć kad su gađali oba objekta mi je jedna od najjezivijih u životu. Tada sam čvrsto odlučio da ću napraviti bend, makar nešto da ostavim iza sebe dok sam još živ…

Bonus video – Ida Prester: 20 godina imam istu strast – naježim se kad pomislim na koncert