Napoleon je krađom napravio Luvr

Ovo je bio "poklič" koji je izustio francuski car Napoleon Bonaparte (1769-1821) koji u svojim u ratnim pohodima nije "ciljao" samo na tuđe teritorije, već i sve ono što njima pripada, uključujući i umetnost. A Napoleonov ratni plen, bar kada je umetnost u pitanju, bio je više nego veličanstven.Kada je svoje trupe preveo preko Alpa imao je jednu poruku za italijanske teritorije koje je osvojio - predajte mi sva umetnička dela koja su “vam dika i ponos”. Iz Vatikana je francuski car uzeo čuvenu grčku skulpturu "Laokon i njegovi sinovi", Veneciju je poharao uzevši remek-delo Paola Veronezea "Svadba u Kani" iz 1563. godine.

A da je ostvario svoj cilj, da sva dela "pohrani" u Parizu i tako praktično krađom napravio Luvr, najbolje svedočanstvo jeste upravo izložba naslovljena jednostavno "Napoleon" u Velikoj hali de la Vil u Parizu, koja će trajati do 19. septembra, javlja "Ajriš tajms", prenoseći pisanje dnevnika "Njujork tajms".Toliko je plena francuski vladar doneo iz svojih pohoda da je bez problema mogao da ispuni odaje onog što će vrlo brzo postati najznačajnija muzejska institucija te zemlje. I ne samo te zemlje. Muzej Luvr, osnovan 1793, i danas je - iako postoji 228 godina - najveća i najposećenija muzejska institicija na svetu.Možda je nekome prva asocijacija na Luvr "Mona Liza" Leonarda da Vinčija, ali ova institucija čuva gotovo pola miliona artefakata. Blago muzeja raspoređeno je u osam odeljenja, a raspon se kreće od egipatskih antikviteta, preko renesansnih skulptura, do islamske umetnosti i slika iz čitavog sveta, iz različitih istorijskih perioda. Kolekcija Luvra pokriva 9.000 godina istorije umetnosti. A za mnoge od tih dragocenosti "kriv" je francuski vojskovođa, državnik, car.Nova postavka u Parizu organizovana je povodom obeležavanja dva veka od Napoleonove smrti i svojevrstan je "ogled" onoga što će postati francuska tradicija dičenja tuđim kulturnim nasleđem. Pre jednog veka Franucuzi su, primera radi, opustošili podsaharsku Afriku. No, mnoga od dela koje je Napoleon doneo sa sobom u međuvremenu su vraćena u procesu restitucije, dok se oko nekih, uzetih kasnije, još uvek vodi bitka.- Napoleonu je bilo jasno da su francuski vladari pre njega koristili umetnost i arhitekturu da pojačaju svoju moć, i samo je nastavio to da radi - reči su Sintije Salcman, autorke knjige "Pljačka" (Plunder), svojevrsnog istorijata krađe koju je francuski vladar počinio samo u Italiji.

Oko 600 slika i skulptura izneo je, kako je precizirala Salcmanova za "Njujork tajms", samo iz Italije da bi "sebe povezao sa delima umetničkih genija". Krađu je pravdao "višim ciljevima, ciljevima prosvećenja".Međutim, kada je poražen od Sedme koalicije u bici kod Vaterloa 1815. godine savetnici su mu sugerisali da pod hitno vrati ukradena blaga. I tako je maltene polovina slika koje je Napoleon ukrao iz Italije vraćeno u tu zemlju. Međutim, druga polovina ostala je u Francuskoj. Među njima jeste i Veronezijevo remek-delo "Svadba u Kani". Ovo impresivno ulje na platnu renesansnog majstora iz Venecije i danas se čuva u Luvru. I postavlja se pitanje zašto ostala poharana dela nisu vraćena u svoje postojbine. Odgovor je da su francuski zvaničnici uspešno odolevali "naredbi" da ih vrate, a mnoga od njih premeštena su iz Luvra u druge muzejske institucije po zemlji, kako bi im se teže ušlo u trag.Povraćaj umetničkih dela otežala je i "papirologija". Naime, svaka od okupiranih italijanskih teritorija bila je prinuđena da ponaosob traži nazad svoje "posede", što je dodatno zakomplikovalo stvari.Kada se danas podvuče crta, ispostavlja se da ono što je Francuska zadržala spada među najdragocenija dela umetnosti ikad. Tu su slike i mozaici firentinskog umetnika Čimabuea, još jedno delo Paola Veronezea, ali i Ticijana.Kulturna repatrijacija, započeta 1815. godine, bio je prvi veliki čin takve vrste u modernom dobu. Pregovori vođeni pre dva veka bili su čak udarna tema u tadašnjoj štampi, u kojoj su svoje stavove iznosili Stendal i Gete. "Razmontiravanje" kolekcije Luvra bilo je model za sve restitucije umetničkih dela koje su sledile. Jedna od poslednjih jeste vraćanje umetničkih dela Beninu.Iako je dosta toga iz Napoleonovog vremena vraćeno, Italijani ni danas ne mogu da oproste "zločin", pa se i danas često čuje termin - "Napoleonske krađe"… Pre četiri godine u Rimu je napravljena i specijalna postavka svih dela koje je "pokupio" francuski vojskovođa i vladar i koje su potom vraćene.Egipat i danas bezuspešno potražuje vraćanje "Kamena iz Rozete", granodioritske ploče uzete tokom Napoleonove okupacije ove zemlje, s kraja 18. i početka 19. veka. Sudbina tog kamena doživela je pravi obrt, s obzirom da su ga, kada su porazili Napoleona, Englezi preoteli, pa danas počiva u Britanskom muzeju.Pariska postavka kroz raznovrsne objekte, ukljućujući i Napoleonov tron, mač optočen draguljima, njegove uniforme, ali i drvenu kočiju kojom je njegov posmrtni sanduk prevežen do grobnog mesta, pokazuje da je Napoleon Bonaparte bio kompleksna figura.

I dok se u novoj biografiji iz pera Rut Skur, profesorke na Kembridžu "Život u baštama i senkama" (A Life in Gardens and Shadows) Bonaparte naziva osvajačem, ali i čovekom koji je želeo da "okonča period potpunog haosa i stabilizuje Francusku", karakteriše se i kao neko ko je bio "na revolucionarnom putu potrage za znanjem":"Zamislio je muzej univerzalnog karaktera u Parizu, videći sebe kao nekoga ko otkriva i skuplja blaga", beleži se u ovoj knjizi.Britanska autorka u knjizi potcrtava i kako je umetnost bila u službi politike. Tako opisuje paradu ulicama Pariza u julu 1798. kada su se pred građanima francuske prestonice "ukazale" četiri bronzane skulpture konja koje su skinute sa ulaznih vrata Crkve Svetog Marka u Veneciji. Gledali su građani Pariza na toj paradi i drugi poharani plen, od antičkih mermernih skultpura, preko retkih knjiga i rukopisa, do slika."Rim više nije Rim. Sve je u Parizu", uzvikivali su Parižani na paradi, beleži Skurova u knjizi.- Napoleon je zaista želeo da sva svetska blaga budu u Parizu, prevashodno u Luvru. Bez sumnje je upravo on osnovao muzej Luvr kakvim ga danas poznajemo, sa svim svojim bogatstvom i različitim kolekcijama - potvrđuje za njujorški dnevnik Vivijan Rišar, koja je na čelu odeljenja za istoriju Luvra.I dok je u Napoleonovo vreme misija bila da taj muzej stalno radi na širenju svoje kolekcije, ništa se nije promenilo ni danas. Cilj je ostao isti.https://twitter.com/FondaNapoleon/status/1402958733462933504Zanimljivo je da je Napoleonova krađa, čiji je rezultat bio otvaranje muzeja Luvr, zapravo utro put otvaranju mnogih javnih muzejskih institucija u Evropi, od proširenja Vatikanskog muzeja, do stvaranja madridskog Prada.Kako to da Napoleona danas ne smatraju najvećim lopovom i zašto on ne biva javno osuđivan za kulturnu eksproprijaciju kao što je to slučaj sa francuskim kolonijalnim zvaničnicima i njihovim pljačkama po Africi? Razlika je, prema rečima istoričarke Benedikte Savoj, u tome što je Napoleonova okupacija Evrope trajala jednu deceniju:- Pljačka nije trajala nekoliko decenija ili čitav vek. A francuski kolonijalisti su Afriku poharali od apsolutno svega. I ne samo da su uzeli sva kulturna blaga, već su i ponizili čitave nacije. A Napoleon nije bio tako ekstreman.