Ko je neprikosnoven u Bosni, i šta su doneli Srbi i Hrvati: Rezime Sarajevo film festivala (1)

Piše: Dejan Šapić

Dobitnici nagrade počasno Srce Sarajeva za ukupni doprinos filmu bili su glumci Džon Torturo i Meg Rajan, dvostruki oskarovac reditelj Aleksandar Pejn i takođe oskarovac Kord Džeferson kao i legendarni američki scenarista i reditelj Pol Šreder koji je predsedavao žirijem selekcije Takmičarski program-igrani film.

Na samom otvaranju festivala već tradicionalno u Narodnom pozorištu Sarajeva počasno Srce Sarajeva uručeno je i palestinskom reditelju Eliji Sulejmaniju čiju retrospektivu filmova je publika mogla da prati u seleciji “Posvećeno”.

Godinama unazad najveća pažnja je usmerena na domaće, ex-YU, regionalne premijere poznatih autora koje uvažava podjednako i publika i kritika. U medijima dugo najavljivan, film otvaranja “Nakon ljeta” Danisa Tanovića bio najbolje posećen. Novi film omiljenog autora sarajevske publike, osim na svečanoj ceremoniji Narodnog pozorišta, prikazan je u još tri otvorena bioskopa od kojih jedan ima kapacitet od nekoliko hiljada mesta. Dan kasnije nekoliko projekcija u Sarajevu je bilo popunjeno. Istovremeno je “Nakon ljeta” prikazan u Mostaru i Tuzli. Jedini dobitnik Oskara sa ovih prostora za film “Ničija zemlja” 2001. godine, scenarista i reditelj Danis Tanović potvrdio je da je još uvek najznačajniji bosanski autor.

Priča prati dolazak mlade žene na udaljeno ostrvo kako bi rešila problem oko porodičnog nasledstva. Nepredviđene situacije dovode do različitih obrta i suočiće je sa pitanjima iz prošlosti. Potraga za nasledstvom postaće potraga za sopstvenim identitetom. U ovoj komičnoj drami glavne uloge tumače Uliks Fehmiu i Anja Matković koja je i koscenaristkinja zajedno sa Nikolom Kuprešaninom i rediteljem Tanovićem. Film je prikazan van konkurencije.

Mirjana Karanović i Jasmila Žbalić o trenutno najvažnijoj temi

Takođe van konkurencije bio je novi, drugi po redu film, scenariste i rediteljke Mirjane Karanović “Majka Mara” u kome se autorka, istovremeno, pojavljuje i u glavnoj ulozi. Svetska premijera sa gala projekcijom je priređena u Narodnom pozorištu a sutradan je bilo moguće videti još jednu bioskopsku projekciju. Samo su retki srećnici uspeli pogledati film.

Rediteljka se odlučila za trenutno najaktuelniju temu: odnos roditelja i vaspitavanju dece. Koliko se međusobno poznaju, da li majke znaju o čemu im razmišljaju sinovi, šta ih muči, sa kime se druže… Radnja je smeštena u Beograd, u svet uspešnih pripadnika visoke klase. Samohrana majka Mara primorana je da radi ceo život kako bi odgajila sina i stvorila mu uslove za prestižne studije i sigurnu budućnost. Sve u životu je sama stekla, niko joj nije pomogao niti je podržao.

Na početku filma je zatičemo na sahrani 20-godišnjeg sina jedinca Nemanje (Pavle Čemerkić). Taman kada je upisao prestižnu školu i spremao se da započne studije u Londonu iznenada je jedne noći preminuo u svojoj kući od posledica infarkta. Majka će pokušati da otkrije šta je dovelo do smrti njenog sina. Bolje će ga upoznati posle smrti preko preostalih poruka i video snimaka sa njegovog telefona. Pojaviće se i drug iz teretane Milan (Vučić Perović) preko koga će Mara pokušati da otkrije gde joj je sin izlazio, sa kime se družio, koje teme su ga okupirale i šta ga je mučilo.

Odnos majke i sina nadovezuje se na mini-seriju Jasmile Žbalić (koja je istovremeno i producent “Majke Mare”) „Znam kako dišeš“ gde takođe uspešna žena, tužilac višeg suda (Jasna Đuričić), istražuje lični odnos sa sinom koji je (možda) izvršio nasilje nad drugom u školi a koji je nakon toga preminuo. Kod Jasmile Žbalić borba se vodi na terenu društvenih problema sa svim njegovim slabostima. Kod "Majke Mare" borba je sa “unutrašnjim” i u pokušaju da se nadoknade propuštene prilike.

„Znam kako dišeš“ je u selekciji TV serija osvojio najviše, čak šest, nagrada Srce Sarajeva u kategorijama: glavna glumica Jasna Đuričić; najbolja režija Nermin Hamzagić; najbolji scenarijo za epizodu, Jasmila Žbanić i Elma Tataragić; najbolja ženska epizodna uloga, Jelena Kordić Kuret; najbolja muška epizodna uloga, Mirvad Kurić i zvezda u usponu, Lazar Dragojević.

Predstavnici Srbije u takmičarskim selekcijama TV serija, studentskim i dokumentarnim filmovima

Posle učešća na Festivalu TV serija u Kanu (Canneseries) gde je nagrađena za glumačku interpretaciju celokupne ekipe, srpska serija “Sablja” o atentatu na prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića imala je premijeru u Sarajevu sa prikazane prve dve epizode.

Autori „Sablje“ u produkciji RTS-a Vladimir Tagić i Goran Stanković, poznati po seriji „Jutro će promeniti sve“, odlučili su da priču započnu od trenutka atentata, prateći policijsku akciju "Sablja" iz ugla tri fiktivna lika. Ispoštovane su istorijske činjenice i učesnici a novi, fiktivni likovi preko kojih pratimo razvoj akcije su novinarka Danica (Milica Gojković), policijski inspektor Boris (Ljubomir Bandović) koji radi u tandemu sa kolegom Ljubom (Feđa Štukan) i mladić koji tek ulazi u kriminalne vode Uroš (Lazar Tasić). Pokojnog premijera Đinđića glumi Dragan Mićanović. Zapažene uloge imaju Zlatko Burić i Jasna Đuričić.

Serija je prepuna dinamike i kratkih rezova gde se povremeno ubacuju dokumentarni segmenti emitovani na televiziji za vreme i posle ubistva premijera. Događaji se odvijaju velikom brzinom prateći najvažnije trenutke pre samog ubistva, političku klimu u to vreme i pokretanje akcije "Sablja", nakon ubistva.

Nagrada za najbolji studentski film “Miris sveže farbe” pripala je već afirmisanoj Nađi Petrović, dramaturškinji i diplomiranom masteru filmske režije na beogradskom FDU. Njen roman „Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate“ ušao je u uži izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu dobivši sjajne kritike. U debitantskom filmu “Miris sveže farbe” pratimo šesnestogodišnju Emu koja samo razmišlja o povratku u dom iz detinjstva u kome je odrasla. Razlog je prodaja stana jer je to njenim roditeljima odgovaralo. Ona beži sa mlađom sestrom i počinje da prati kupca stana. Priča o odlasku i bežanju - pronalaženju sebe u stvarnom domu. Po njenim scenarijima snimljeni su filmovi koji su prikazani na više od sto festivala širom sveta a neke od njih je režirao Nikola Stojanović.

Posle pobede i osvajanja Srca Sarajeva za najbolji studentski film "Šerbet" (2019.) i učešćem sa prošlogodišnjim kratkim filmom “Duhovi na mojim leđima”, Nikola Stojanović ponovo se vraća na festival. Reditelj, scenarista, montažer i direkror fotografije, u novom desetominutnom dokumentarnom filmu “Biang Biang Express” (koprodukcija Srbija i Kina) koji je imao svetsku premijeru u Takmičarskoj selekciji dokumentarnog filma u Sarajevu, donosi nam priču o kineskim radnicima iz Šiana, provincije Šanzi i pravljenju lokalnog specijaliteta “Biang Biang nudli” po kome se zove film. Od početnih kadrova pšeničnih polja, preko zemljoradnika koji rade i fabričkih mašina namenjenih pojedinačnim procesima pravljenja nudli, pa sve do kuhinje i pripreme jela sa potrebnim začinima.

U dugometražnom dokumentarcu “Ko će pokucati na vrata mog doma” (Srbija, Bosna i Hercegovina, Belgija) Maje Novaković, prethodno nagrađenim za najbolji film na festivalu u Šefildu, pratimo ostarelog Emina duge sede brade i kose koji živi potpuno sam u kući jednog zabačenog sela. Jedini prijatelj mu je konj koji mu pomaže u svakodnevnim poslovima skupljanja granja od drveća potrebnih za ogrev. Nemajući nikoga sa konjem može da priča i da mu se ispovedi. U idiličnim planinskim pejzažima prekrivenih snegom, sa teškoćom se probija kroz smetove provodeći dane i radeći po hladnoći. Prihvata okrutnost prirode kao neminovnost i kao kaznu na koju je sam sebe osudio. Emin u sebi nosi tugu i gubitak za nekim. One su jedina konstanta u filmu. Melanholija se oseća u svakom kadru.

Hrvatski predstavnici u obračunu sa ratnom prošlošću

"Čovjek koji nije mogao šutjeti" hrvatskog reditelja i scenariste Nebojše Slijepčevića, osvojio je "Zlatnu palmu" za najbolji kratki igrani film na Kanskom filmskom festival, u Sarajevu je prikazan van takmičarske konkurencije.

Priča je bazirana na istinitom događaju iz 1993. godine, kada su na železničkoj stanici u Štrpcima u Bosni i Hercegovini iz voza srpske paravojne formacije izvele putnike muslimanske nacionalnosti. Njima se otvoreno suprotstavio tada penzionisani kapetan JNA Tomo Buzov, jedan od stotine putnika koji je iz Beograda, gde je živeo, krenuo u posetu sinu vojniku u Podgoricu. Želeći da svojim autoritetom zaštiti mladića koji nije imao dokumenta, on je zajedno sa jos 18 civila izveden iz voza i streljan.

Kratak 14-minutni film pratimo iz vizure Dragana, svedoka i učesnika, kojeg uverljivo tumači Goran Bogdan. Od početka Bogdana vidimo kao osobu od posebnog značaja za sve što će slediti. Dragan Mićanović tumači epizodnu ulogu Toma Buzova. Snimanje filma bilo je zahtevno, jer su kameru morali da postave između šest junaka na malom prostoru kupea voza. Veliko priznanje zaslužuje direktor fotografije Gregor Božić, posebno za poslednji kadar kada kamera u skoro 360 stepeni prelazi preko likova u skučenom kupeu.

Debitantski igrani film “Proslava” hrvatskog reditelja Bruna Ankovića (koprodukcija sa Katarom) rađen je prema romanu-noveli Damira Karakaša. Na kraju rata 1945. zatičemo Miju, vojnika poražene ustaške vojske, koji se sakriva u šumi od nove komunističke vlasti. Po šumama i obližnjim selima u Lici vojska pretražuju preostale odbegle saradnike nemačkih nacista koji su bili na strani Ante Pavelića. Dok provodi hladne noći u skrovištu, reditelj nas vraća u prošlost kroz flešbekove kada je Mijo bio dečak, pa mladić, sećajući se bede, gladi i nemaštine koje su obeležile njegovo odrastanje. Sve do presudnog momenta kada se priključuje “proslavi” dolaska nemačke vojske 1941. u Hrvatsku.

Film prikazuje dva dana u Mijinom životu koji obuhvataju vremenski presek od 20 godina. Sjedinjenost stanovnika sa prirodom i životinjama jer im od njih zavise egzistencija i opstanak. Slikovito je opisana nameština kada Mijo, a kasnije kroz sećanja i njegov otac to ponavlja, stružu koru sa drveta kako bi se prehranili. “Proslava” je svetsku premijeru imala na festivalu u Karlovim Varima. Na Filmskom festivalu u Puli je dobila mnogobrojne nagrade među kojima i Zlatnu arenu za najbolji film. U Sarajevu je prikazana u pratećem programu “U fokusu”.

Dokumentarni hrvatski film “Naša djeca” reditelja i scenariste Silvestara Kolbasa na Pulskom filmskom festivalu osvojio je Zlatnu arenu za režiju. Autobiografska priča o čoveku koji se bliži 70-oj godini i pokušava iz sadašnje perspektive da sagleda porodicu i odnose sa svoje troje dece: najstarijeg Jakova iz prvog braka, Evu iz drugog braka, rođenu postupkom veštačke oplodnje, kao i Antu, usvojenog iz doma za nezbrinutu decu.

Autor prožet osećanjima melanholije i životne potrošenosti pita se (sopstvenim glasom naratora u filmu) kako deca utiču na njegove stavove i na odnos njega i supruge. Sa druge strane, preispituje se kako je on uticao na svako od svoje dece i da li im je dovoljno poklonio pažnje i ljubavi. Kolbas kroz spostveni dokument podstiče gledaoce da preispituju sebe i svoje odnose,  da li su napravili ispravne životne odluke i izbore.

Bonus video: Mirjana Karanović na Sarajevo film festivalu