"Na svakih 72 sata neko ubije ženu": Zašto je film o femicidu u Italiji gledaniji od "Barbi"

"There's Still Tomorrow" (C'e Ancora Domani), 50-godišnje glumice, spisateljice i pevačice Paole Kortelezi, sada izlazi širom Evrope. Ovaj film postao je fenomen u Italiji prošle godine, uzimajući više novca i od "Barbi" i "Openhajmera". Do prošlog meseca, zaradio je oko 31.5 miliona funti u bioskopima, što ga čini najuspešnijim filmom u 2023, ali i najbolje rangirano ostvarenje koje je režirala jedna Italijanka do sada.

Kortelezi je kazala za BBC da još uvek ne može da veruje u toliki uspeh:

- Niko nikada nije mogao da predvidi ovoliku naklonost publike! Glumica sam skoro 30 godina, pisala sam scenarije poslednjih 10, a sada sam snimila svoj prvi film sa 50 godina. Da podelim uspeh na blagajnama sa ogromnim filmom kao što je "Barbi", koji se takođe bavi iskustvima žena, to je neverovatna stvar!

Međutim, jedan od razloga zašto je možda "There's Still Tomorrow" pogodio tolika srca u Italiji jeste taj što junakinja Delija (koju glumi Kortelezi) trpi nasilno fizičko i emocionalno zlostavljanje od strane svog muža. U filmu, Delija je domaćica i majka koja živi u siromaštvu u posleratnom Rimu 1946. godine, godine kada su Italijanke prvi put glasale.

Međutim, priča filma odjekuje među savremenom italijanskom publikom jer je prema nedavnim policijskim statistikama, 120 žena ubijeno u Italiji 2023. godine, otprilike jedna na svaka tri dana. U izveštaju se navodi da su nešto više od 50 odsto njih ubili partneri ili bivši partneri. Četvrtinu njih ubila su deca - u 89 odsto tih slučajeva sin.

https://www.youtube.com/watch?v=nNREdtrrQyk

Pitanje femicida buknulo je u Italiji u novembru 2023. godine, nekoliko nedelja nakon objavljivanja filma "There's Still Tomorrow". Održani su masovni protesti zbog ubistva 22-godišnje studentkinje Džulije Čeketin, koju je navodno ubio njen bivši dečko, koji čeka suđenje. Njenoj sahrani je prisustvovalo na hiljade ljudi, a njena smrt je izazvala velike proteste i pozive na veću zaštitu žena.

Kortelezi kaže da njen film delimično pokušava da istraži kulturni mentalitet za koji ona tvrdi, da „traje milenijumima“. Takozvani "zločini iz strasti" kriminalizovani su tek u Italiji 1981. godine, a u julu 2023. sudije u Rimu su dospeli na naslovne strane širom sveta kada je školski domar oslobođen optužbi da je zlostavljao 17-godišnju učenicu, jer je seksualni napad trajao manje od deset sekundi. Na Instagramu i TikToku u Italiji svi su delili taj slučaj zajedno sa heštegom #10sekundi.

- Tema ubijanja žena je, nažalost, veoma, veoma aktuelna, posebno u Italiji. Ali, femicid je često tragičan kraj nečega što nije tako počelo. Ono što ne znamo je istorija koja kulminira užasnim činom nasilja i smrću žene svaka 72 sata u Italiji. Možemo samo zaključiti istoriju nasilja koje se često ne iznosi ni vlastima pre nego što eskalira - objašnjava Kortelezi.

Rediteljka kaže da je tema nasilja nad ženama godinama deo njenog rada, iako to, kaže, lično nije iskusila.

- Želela sam da napravim savremeni film smešten u prošlost kako bih uporedila šta se promenilo, a šta je ostalo isto. Možda sada, kao žene, imamo određena prava i garancije, ali ono što se u društvu nije promenilo je ovaj mentalitet koji iskrivljuje ljubav i pretvara je u posedovanje. Zato nam je potrebno bolje obrazovanje!

Priča filma "There's Still Tomorrow" smeštena je u 1946, snimljena u crno-beloj tehnici (počast klasičnim italijanskim filmskim stvaraocima tog perioda) i bavi se temom kao što je nasilje u porodici, ali ironičan humor još uvek prožima sve.

- Kada sam ranije pisala scenarije, koristila sam istu vrstu jezika. To nije komedija sama po sebi, već se jezikom komedije govori o nekim veoma ozbiljnim temama.

Kada je "There's Still Tomorrow" premijerno prikazan u Italiji, kritika ga je opisala kao "sentimentalnu priču o patnji i samopožrtvovanju", dodajući da Kortelezi to "izvodi sa stilom".

Rediteljka otkriva da su muškarci činili 45 odsto publike u Italiji, što joj veoma znači:

- Ovo nikada nije trebalo da bude film protiv italijanskih muškaraca, već poziv da delimo i zajedno koračamo istim putem u životu. Zaista nisam želela da udaljim muškarce od priče i da upirem optužujući prst u njih. Mislim da su se, zbog tona filma i načina na koji su svi likovi prikazani, muškarci zapravo identifikovali sa ženskim likovima. To se vidi u načinu na koji su reagovali tokom filma - kaže Kortelezi dodajući da su se mnogi muškarci osećali sposobnim da govore na sesijama pitanja i odgovora nakon projekcije i podele svoje priče, što je često bilo zaista dirljivo.

Glumica i rediteljka svoju 11-godišnju ćerku naziva svojom "muzom" za film i kaže da bi se mogao opisati kao "ljubavna priča majke i ćerke".

- Ceo ovaj projekat se desio zato što sam joj čitala knjigu o ženskim pravima, a moja ćerka nije mogla da veruje da je postojalo vreme kada naša prava nisu bila u zakonu. Palo mi je na pamet da moramo da razgovaramo sa mlađim generacijama, da moraju da shvate da njihova prava nisu datost. Samo zato što nešto postignemo, ne znači da će to biti zauvek. Htela sam, na neki način, da počnem da prenosim štafetu mlađoj generaciji - zaključuje Paola Kortelezi.

Bonus video: BARBI vs OPENHAJMER