Greta Gerwig je izgradila fenomenalno zabavan i kič svet, napravila par vrlo duhovitih postmodernih referenci, sjajno oživela Barbie i Kena sa Margot Robbie i Ryanom Goslingom, a Oppenhaimer je "školski primer(ak)" klasika, negde između zlatnog zanata i iskusne rutine.
BARBIE (2023, r. Greta Gerwig)
Kad sam bio dečak imao sam ferari, bmw, dva mercedesa, autobus dabldeker i porše na baterije. Danas imam samo audi na dizel. Sa svojim drugarima sam kroz život jurcao sa lukovima i strelama, sabljama i pištoljima (i to na kapisle!). Danas sve probleme moram da rešavam razgovorom. Čak i sa ženama. Zbog svega toga u potpunosti razumem frustraciju svih onih devojčica kojima je Barbika, kada su stasale u žene, otkrila bolnu istinu da, ipak, ne mogu ceo dan da stoje na nožnim prstićima, imaju uži struk od grudi i budu u top tenu skoro svakog muškarca. Život nije fer i treba kriviti nekoga zbog toga. „Barbie“ je, u izvesnom smislu, dosta uspešan pokušaj da se kompanija „Mattel“, koja proizvodi Barbike, kao i njen ključni proizvod, oslobode krivice za takav ishod stvari.
Greta Gerwig nije neočekivan rediteljski izbor – njen feminizam bogato je dokumentovan u svim ostvarenjima na kojima je radila, ali jeste neobičan, barem koliko i izbor Todda Philipsa za „Jokera“. Oboje su mnogo zagrizli i upustili se u bavljenje jednim svetom koji je vrlo nevoljan da se prepusti nepoznatim i ne-repriznim tretmanima. Phillips je napravio bolji posao, iz jednog jedinog razloga – iako je njegov film debelo meta-staziran referencama i postmodernizmima, on je u osnovi jedna jednostavna priča, relativno laka za praćenje. Kod „Barbie“, to nije (sve vreme) slučaj.
Prva polovina filma, u kojoj Barbie prolazi kroz egzistencijalnu krizu, kako sebe, tako i svoga Barbielanda – što je fenomenalna premisa i teren na kome Gerwigova pliva kao Lia Thomas, dosta prirodno teče i odvodi Barbie iz jednog preidealiziranog sveta u ovaj naš, „muški“, u kome ona ne samo da ne znači ništa, već je indirektno doprinela njegovom ustrojstvu. Njen pokušaj da shvati šta joj se dešava od tog trenutka neočekivano odlazi u drugi plan, zasenjen time da i Ken, koji je krenuo sa njom, u „stvarnom svetu“ otkriva lepotu bivanja „pravim muškarcem“ koja mu je bila uskraćena, kao i čari patrijarhata koje sada postaju temelj novog Barbielanda (Kendoma). Tu negde bavljenje Barbie (junakinjom) postaje problematizovanje Barbie kao ikone i dečije lutke, ali još više kao Mattelovog biznis plana, pa je ostatak filma fokusiran na to kako „novim“ devojčicama preprodati Barbie kao reformisan koncept (pominje se i „obična“ Barbie kao komercijalan i podoban model!?!). S jedne strane Barbie je inspirisala žene, jer je Barbie bila i predsednica i doktorka i vatrogasica, dok je s druge ponudila nerealne proporcije tela i duha.
Gerwigova je izgradila fenomenalno zabavan i kič svet, napravila par vrlo duhovitih postmodernih referenci, sjajno oživela Barbie i Kena sa Margot Robbie i Ryanom Goslingom, ali umesto da završi priču koju je hrabro započela, ona je krenula da zajedno sa nama diskutuje i debatuje ono što njeni junaci nisu bili u stanju da odžive, a lako moguće nije ni znala kako da sve te započete paralelne tokove dramski razreši. Zato film u finalu pada zatrpan konfuzno dramatizovanom diskusijom o značaju Barbie, dok ona sama prolazi kroz previše ponuda za svoju budućnost, da bi na kraju izabrala onu koja je u „Pinokiju“ imala smisla (da oživi), ali ovde baš i ne. Jer to nije bio njen san i želja već žene koja se (više nije) igrala sa njom, zar ne? Te Barbie i dalje ostaje lutka, samo u odraslim rukama.
OCENA: 7 MINUS / 10
OPPENHAIMER (2023, r. Christopher Nolan)
Pre skoro jedne decenije kablovski kanal WGN America okušao se u serijskom programu, između ostalog i, serijom „Manhattan“ smeštenom u Los Alamos u 1943. tokom koje grupa američkih i amerikanizovanih naučnika pokušava da napravi atomsku bombu pre nacista. Velika i interesantna tema, solidan kast i odlična produkcija, ali serija je imala isti problem kao i Nolanov film na istu temu – bila je dramski tanka.
Nolan je bez sumnje talentovan reditelj, ali ako film, kao ovde, nema zanimljivo postavljenu priču (kao recimo „Memento“) ili harizmatične i talentovane glumce (kao Williams vs Pacino u „Insomnia“ ili Heath Ledger u „The Dark Knight“, pa čak i Tom Hardy u „The Dark Knight Rises“) onda on biva prepušten njegovim relativno skromnim i pomalo staromodnim poimanjima „klasika“ i kreira film koji je „školski primer(ak)“ takve ambicije, negde između zlatnog zanata i iskusne rutine, koji uprkos svim vizuelnim dovijanjima ne uspeva da sakrije nedostatak drame, kao centralnog pokretača. Uostalom, ako ste se gledali film, budite iskreni prema sebi – da li tokom poslednjih četrdesetak minuta, kada film promeni žanr i iz istorijske drame pređe u politički triler, priča živne, nešto počne da se dešava, vi počnete da navijate, a glumci da glume, jer trpe dramu, a nisu u potrazi za njenim tragovima. Nolan ume. Ali ovde možda nije ni hteo.
Kao što već znate (iz filma koji je o Oppenheimeru RTS realizovao još davne 1970) „Oppenheimer“ se bavi time kako je naučnik J. Robert Oppenheimer predvodio tim američkih naučnika u kreiranju (prve) atomske bombe. Oppenheimer je bio vrlo kompleksna ličnost, snažnih ambicija, interesovanja za komunizam i revolucije, neobično intenzivnog emotivnog i seksualnog života, ali film o svemu tome samo zahvaljujući svom odličnom (brzom) ritmu i efektno kratkim scenama uspeva da delimično prikrije da se Nolan u najvećoj meri „doticao“ stvari, ali nije umeo dublje da porine u njih. „Oppenheimer“ je preširok i prevelik, a Nolan je previše disciplinovan da sve stvari ne podmiri ravnomerno. Te je „opšti utisak“ da mi o raznim stvarima saznajemo dovoljno, ali ni o čemu posebno. Tek u pomenutoj poslednjoj četvrtini filma, dva junaka, Oppenheimer i njegov „mentor“ Lewis Strauss ozbiljnije zarate i politička krletka u kojoj je Oppenheimer praktično proveo celu karijeru počinje da se steže oko njega, a poruka ovog filma na dva efektna načina (kroz njihov sukob i kroz razgovor Oppenheimera i Einsteina pored jezera) stiže do nas- američki politički milje je banalan i sujetan, nesposoban da shvati ozbiljnost, opasnost i veličinu naučničkih otkrića. Znanje poštuje znanje i tu mesta za ego nema.
Cillian Murphy je Nolanova produžena ruka koja, nažalost, nije uspela da mu se otme (kao pomenuti Ledger u „DK“). Robert Downey Jr je tumačio negativca, a tu uvek ima prostora da se napravi bolja uloga, ali moji komplimenti odlaze Emily Blunt, koja igra Oppenheimerovu suprugu čiji je kompleksan lik, iako više naslućen u prostoru koji joj je dat, svakako najmarkantniji u celom filmu.
Ako mene pitate, u „Barbiheimer“ duelu problematična „Barbie“ deluje kao bolji izbor na prvo gledanje, jer donosi interesantniji koncept i umetnički inovativniju obradu teme.
OCENA: 6 / 10
Bonus video: Barbi vs Openhajmer
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare