Ko je pobedio u epskom duelu "Barbihajmer": Ovo je presuda našeg filmskog kritičara

BARBIE (2023, r. Greta Gerwig)Kad sam bio dečak imao sam ferari, bmw, dva mercedesa, autobus dabldeker i porše na baterije. Danas imam samo audi na dizel. Sa svojim drugarima sam kroz život jurcao sa lukovima i strelama, sabljama i pištoljima (i to na kapisle!). Danas sve probleme moram da rešavam razgovorom. Čak i sa ženama. Zbog svega toga u potpunosti razumem frustraciju svih onih devojčica kojima je Barbika, kada su stasale u žene, otkrila bolnu istinu da, ipak, ne mogu ceo dan da stoje na nožnim prstićima, imaju uži struk od grudi i budu u top tenu skoro svakog muškarca. Život nije fer i treba kriviti nekoga zbog toga. "Barbie" je, u izvesnom smislu, dosta uspešan pokušaj da se kompanija "Mattel", koja proizvodi Barbike, kao i njen ključni proizvod, oslobode krivice za takav ishod stvari.

Greta Gerwig nije neočekivan rediteljski izbor - njen feminizam bogato je dokumentovan u svim ostvarenjima na kojima je radila, ali jeste neobičan, barem koliko i izbor Todda Philipsa za "Jokera". Oboje su mnogo zagrizli i upustili se u bavljenje jednim svetom koji je vrlo nevoljan da se prepusti nepoznatim i ne-repriznim tretmanima. Phillips je napravio bolji posao, iz jednog jedinog razloga - iako je njegov film debelo meta-staziran referencama i postmodernizmima, on je u osnovi jedna jednostavna priča, relativno laka za praćenje. Kod "Barbie", to nije (sve vreme) slučaj.Prva polovina filma, u kojoj Barbie prolazi kroz egzistencijalnu krizu, kako sebe, tako i svoga Barbielanda - što je fenomenalna premisa i teren na kome Gerwigova pliva kao Lia Thomas, dosta prirodno teče i odvodi Barbie iz jednog preidealiziranog sveta u ovaj naš,  "muški", u kome ona ne samo da ne znači ništa, već je indirektno doprinela njegovom ustrojstvu. Njen pokušaj da shvati šta joj se dešava od tog trenutka neočekivano odlazi u drugi plan, zasenjen time da i Ken, koji je krenuo sa njom, u "stvarnom svetu" otkriva lepotu bivanja "pravim muškarcem" koja mu je bila uskraćena, kao i čari patrijarhata koje sada postaju temelj novog Barbielanda (Kendoma). Tu negde bavljenje Barbie (junakinjom) postaje problematizovanje Barbie kao ikone i dečije lutke, ali još više kao Mattelovog biznis plana, pa je ostatak filma fokusiran na to kako "novim" devojčicama preprodati Barbie kao reformisan koncept (pominje se i "obična" Barbie kao komercijalan i podoban model!?!). S jedne strane Barbie je inspirisala žene, jer je Barbie bila i predsednica i doktorka i vatrogasica, dok je s druge ponudila nerealne proporcije tela i duha. https://www.youtube.com/watch?v=pBk4NYhWNMMGerwigova je izgradila fenomenalno zabavan i kič svet, napravila par vrlo duhovitih postmodernih referenci, sjajno oživela Barbie i Kena sa Margot Robbie i Ryanom Goslingom, ali umesto da završi priču koju je hrabro započela, ona je krenula da zajedno sa nama diskutuje i debatuje ono što njeni junaci nisu bili u stanju da odžive, a lako moguće nije ni znala kako da sve te započete paralelne tokove dramski razreši. Zato film u finalu pada zatrpan konfuzno dramatizovanom diskusijom o značaju Barbie, dok ona sama prolazi kroz previše ponuda za svoju budućnost, da bi na kraju izabrala onu koja je u "Pinokiju" imala smisla (da oživi), ali ovde baš i ne. Jer to nije bio njen san i želja već žene koja se (više nije) igrala sa njom, zar ne? Te Barbie i dalje ostaje lutka, samo u odraslim rukama.OCENA: 7 MINUS / 10

OPPENHAIMER (2023, r. Christopher Nolan)Pre skoro jedne decenije kablovski kanal WGN America okušao se u serijskom programu, između ostalog i, serijom "Manhattan" smeštenom u Los Alamos u 1943. tokom koje grupa američkih i amerikanizovanih naučnika pokušava da napravi atomsku bombu pre nacista. Velika i interesantna tema, solidan kast i odlična produkcija, ali serija je imala isti problem kao i Nolanov film na istu temu - bila je dramski tanka.Nolan je bez sumnje talentovan reditelj, ali ako film, kao ovde, nema zanimljivo postavljenu priču (kao recimo "Memento") ili harizmatične i talentovane glumce (kao Williams vs Pacino u "Insomnia" ili Heath Ledger u "The Dark Knight", pa čak i Tom Hardy u "The Dark Knight Rises") onda on biva prepušten njegovim relativno skromnim i pomalo staromodnim poimanjima "klasika" i kreira film koji je "školski primer(ak)" takve ambicije, negde između zlatnog zanata i iskusne rutine, koji uprkos svim vizuelnim dovijanjima ne uspeva da sakrije nedostatak drame, kao centralnog pokretača. Uostalom, ako ste se gledali film, budite iskreni prema sebi - da li tokom poslednjih četrdesetak minuta, kada film promeni žanr i iz istorijske drame pređe u politički triler, priča živne, nešto počne da se dešava, vi počnete da navijate, a glumci da glume, jer trpe dramu, a nisu u potrazi za njenim tragovima. Nolan ume. Ali ovde možda nije ni hteo.Kao što već znate (iz filma koji je o Oppenheimeru RTS realizovao još davne 1970) "Oppenheimer" se bavi time kako je naučnik J. Robert Oppenheimer predvodio tim američkih naučnika u kreiranju (prve) atomske bombe. Oppenheimer je bio vrlo kompleksna ličnost, snažnih ambicija, interesovanja za komunizam i revolucije, neobično intenzivnog emotivnog i seksualnog života, ali film o svemu tome samo zahvaljujući svom odličnom (brzom) ritmu i efektno kratkim scenama uspeva da delimično prikrije da se Nolan u najvećoj meri "doticao" stvari, ali nije umeo dublje da porine u njih. "Oppenheimer" je preširok i prevelik, a Nolan je previše disciplinovan da sve stvari ne podmiri ravnomerno. Te je "opšti utisak" da mi o raznim stvarima saznajemo dovoljno, ali ni o čemu posebno. Tek u pomenutoj poslednjoj četvrtini filma, dva junaka, Oppenheimer i njegov "mentor" Lewis Strauss ozbiljnije zarate i politička krletka u kojoj je Oppenheimer praktično proveo celu karijeru počinje da se steže oko njega, a poruka ovog filma na dva efektna načina (kroz njihov sukob i kroz razgovor Oppenheimera i Einsteina pored jezera) stiže do nas- američki politički milje je banalan i sujetan, nesposoban da shvati ozbiljnost, opasnost i veličinu naučničkih otkrića. Znanje poštuje znanje i tu mesta za ego nema.Cillian Murphy je Nolanova produžena ruka koja, nažalost, nije uspela da mu se otme (kao pomenuti Ledger u "DK"). Robert Downey Jr je tumačio negativca, a tu uvek ima prostora da se napravi bolja uloga, ali moji komplimenti odlaze Emily Blunt, koja igra Oppenheimerovu suprugu čiji je kompleksan lik, iako više naslućen u prostoru koji joj je dat, svakako najmarkantniji u celom filmu. https://www.youtube.com/watch?v=bK6ldnjE3Y0Ako mene pitate, u "Barbiheimer" duelu problematična "Barbie" deluje kao bolji izbor na prvo gledanje, jer donosi interesantniji koncept i umetnički inovativniju obradu teme.OCENA: 6 / 10Bonus video: Barbi vs Openhajmer