Mirko Kokir: Živimo u svojevrsnom "živom pesku”, gde ne znamo u kakvom svetu ćemo se sutra probuditi, što izložba i reflektuje

Izložba "Peščana pomeranja - Izbor iz Zbirke crteža i grafike Muzeja savremene umetnosti Vojvodine" biće otvorena večeras u 19 sati u ovom novosadskom muzeju.

Na postavci će biti prikazano oko 160 radova autora i autorki poput Lazara Vujaklije, Ivana Radovića, Milivoja Nikolajevića, Ankice Oprešnik, Milana Kerca, Mladena Srbinovića, Uroša Toškovića, Ljubomira Kokotovića i mnogih drugih.

Uoči otvaranja postavke, razgovaramo sa kustosom izložbe Mirkom Kokirom.

Zbirka crteža i grafike MSUV je, kako navodite, najbrojnija u kolekciji Muzeja, a opet - mnoga od ovih dela "više decenija nisu prikazivana publici". Zašto je to tako, zbog čega su ova dela ostajala u zapećku?

- Zbirka jeste najbrojnija, i po mnogo čemu je karakteristična unutar kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Pojedina dela jesu sporadično, tokom godina, predstavljana na grupnim izložbama u muzeju i van njega. Neka od njih, koliko sam upućen u to kroz dosadašnje istraživanje, nisu nikada predstavljena publici ili barem ne dugi niz decenija. Poslednja izložba iz grafičke zbirke realizovana je 2004. godine, a nakon toga priređene su dve izložbe akvizicija, na kojima je publika imala priliku da vidi dela koja su ušla u kolekciju.

Postoji više razloga zbog kojih dela nisu dugo izlagana. Među njima je nedostatak izlagačkog prostora za stalnu postavku, gde bi se povremeno predstavljala zbirka. Potom nedostatak kustosa zbirke, ali i sama priroda materijala tj. papira koji je osetljiv i retko se izlaže. Jubilej muzeja bio je dobar povod da se muzejske zbirke ponovo prikažu publici i da se pokaže koja se dela čuvaju u depou.

Lajtmotiv izložbe je strip Nila Gejmena, a koncept je vezan za način na koji se pustinjske dine pomeraju podsredstvom vetra. Na koji način je ovaj koncept sproveden u odnosu na samu postavku? Na koji način ste razmišljali o tome kako će dela biti izložena, odnosno o njihovoj selekciji u okviru ovog obimnog izbora?

- Kako je zbirka vrlo heterogena, bilo je izazovno smisliti idejni okvir izložbe, a samim tim izvršiti selekciju radova. Sa jedne strane, vodio sam se time da izložba bude reprezentativna i prikaže ključna dela i autore iz zbirke. Naravno da postoje i dela koja ovom prilikom neće biti prikazana, što ostavlja dosta prostora za dalje projekte i izložbe. S druge strane, vodio sam se i time da prikažemo i one radove koji bi oslikali realno stanje zbirke, valorizovali pojedince i ponovo ih postavili u vidno polje javnosti i struke. Na kraju, vodio sam se i time kada je publika imala priliku da vidi pojedine radove, pa su neki skoro izlagani i publikovani radovi bili ovom prilikom stavljeni u drugi plan.

Glavna ideja izložbe zasniva se na ideji pomeranja, tačnije promena. Kako živimo u svetu stalnih promena, svojevrsnom "živom pesku", gde ne znamo u kakvom svetu ćemo se sutra probuditi, izložba i na taj način reflektuje vreme u kom živimo i radimo. Na primer, ako bismo zaspali u pustinji, probudili bismo se u potpuno izmenjenom okruženju, prekriveni peskom. Tako vidim i ovaj trenutak u kome se dela iz zbirke prikazuju. Nakon buđenja, zbirka se poput Sendmena osvrće na prošlo vreme i ponovo gradi svoj svet i odnos sa publikom. Donekle se ova ideja nadovezuje na koncept izložbe "Vreme jede pogled - Izbor iz zbirke slikarstva" koleginice Jovane Trifuljesko, koja je realizovana prošle godine. I jedna i druga zbirka dugo nisu bile prikazane publici, pa se sagledavanje izloženih radova menja u odnosu na vreme.

Dela su podeljena u nekoliko celina, koje treba uzeti uslovno. U okviru izložbe postoje poveznice između dela koje nisu jasno naznačene, pa se ona "prelivaju" iz jedne celine u drugu. Ideja jeste bila da se akcentuje promena i nestabilnost same izložbe, ali i zbirke kao takve.

Izlaganje dela na papiru, koja su često manjeg formata, može biti izazovno pogotovo u većim izložbenim prostorima. Trudili smo se da na izložbi kroz dinamičnu postavku radova izbegnemo možda ustaljene načine izlaganja crteža i grafika, koji nisu uvek kreativni.

Izložba je zasnovana na "sagledavanju muzejske zbirke i uloge muzeja u formiranju istorija i dominantnih narativa". U tom smislu, sagledavate ili ulogu muzeja - kao vrste institucije generalno, ili ulogu Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u ovom odnosu prema istoriji?

- Zapravo i jedno i drugo. Muzeji su, prema istraživanjima, institucije kojima ljudi najviše veruju. Taj rezultat je interesantan, jer muzejske kolekcije često sadrže radove različitog porekla i značaja, i formiraju istinu o prošlosti, pa i umetničkoj prošlosti. Muzejske kolekcije treba ispitivati i istraživati, što je sada vrlo aktuelno, barem kada se radi o utvrđivanju porekla muzejskih predmeta. U tome posebnu poziciju imaju muzeji savremene umetnosti. Čak i u samom nazivu postoji paradoks - kako muzealizovati savremenost? I u tom smislu, muzeji savremene umetnosti, pa i MSUV, kreću se između izlaganja i oblikovanja tendencija u savremenoj umetnosti i brige o umetničkom nasleđu iz prošlosti, sa pitanjem šta je danas vredno čuvanja za budućnost.

Ovakvom vrstom pregledne izložbe fokus je premešten na jednu zbirku, pritom istražujući i sama dela, ali i način formiranja i razvoja zbirke. Pojedini autori i autorke jesu od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti, recimo Ivan Radović, Uroš Tošković, Lazar Vujaklija, Julije Knifer, Viktor Vazareli i niz drugih. Oni već imaju utvrđen visok status u istoriji umetnosti, a njihovi radovi deo su fakultetskih kurseva. U dinamičnoj istoriji MSUV bilo je zanimljivo pronaći kako su dela ulazila u zbirku i kako je društveno-kulturni kontekst uticao na to.

Na izložbi su radovi oko 160 autora i autorki. Koje biste autore, ili možda dela, izdvojili kao posebno interesantne u kontekstu ove izložbe, bilo da radi o zapostavljenom autoru/ki, delu ili opusu koji nisu bili valorizovani ili izlagani na odgovarajući način do sada, ili jednostavno na osnovu kvaliteta?

- Na izložbi je prikazano oko 160 radova, ukupno 77 umetnica i umetnika. Zanimljivih radova i autora ima mnogo, svaki iz različitog ugla. Oni koji su videli izložbu tokom pripreme i postavke su već izrazili svoje simpatije, tako da je na posetiocima da istraže izložbu i pronađu ono što rezonuje sa njima.

Jedan od kurioziteta zbirke jesu radovi umetnice Piroške Ronaj. Više od 170 njenih crteža i grafika nalazi se u fondu muzeja. Paradoksalno, o ovoj umetnici, čiji veliki broj radova posedujemo, znamo vrlo malo. Uspeo sam da dođem do nekih podataka o njenoj izlagačkoj delatnosti i aktivnostima, kao na primer da je sarađivala sa časopisom "Žena danas" gde je objavljivala svoje radove. Do sada nisam uspeo da dođem do drugih biografskih podataka, što predstavlja ozbiljan istraživački zadatak kojim svakako planiram da se pozabavim.

Koji su najstariji radovi koje će publika moći da vidi i u tom smislu posebno zanimljivi iz arhivsko-istorijske perspektive?

- To jeste još jedna od specifičnosti zbirke crteža i grafike: ona je hronološki najšira među zbirkama MSUV i obuhvata dela i iz prvih decenija 20. veka. Najstariji radovi koje posetioci mogu videti su crteži Ivana Radovića i Arpada Balaža, a potom tu su i Mihalo Kara, Ivan Kos i Piroška Ronaj.

Samo arhiviranje dela i način na koji se čuvaju Muzejske zbirke deo je koncepta i drugih izložbi koje su održavane u MSUV. Da li i vaša izložba u određenoj meri reflektuje razmišljanja na ovu temu?

- Tako je. Muzej se u svojoj istoriji bavio arhivama i različitim pristupima čuvanja umetničkih dela. Tokom prošle godine izložba "Vreme jede pogled - Izbor iz zbirke slikarstva" koleginice Jovane Trifuljesko, pružila je simulaciju muzejskog depoa i predstavila publici koji su to procesi koji se odvijaju skriveni od očiju javnosti. Ova izložba ne bavi se nužno načinom čuvanja dela. Dela na papiru čuvaju se u fiokarima, koji ne bi bili prezentni i praktični za sagledavanje obima zbirke.