Žene žele plate, a ne da ribaju, rade na 50 stepeni ili završe u Urgentnom jer ih je prebio muž: Nova.rs na jedinstvenoj izložbi u Novom Sadu

Ako tkaninu ne poimate na "prvu loptu", već ste otvoreni za traganje onda je nedavno otvorena izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine "Slučaj niti. Globalni narativi o tekstilu" otrežnjujuća.

Posle Kameruna, Tunisa, Kipra, Soluna, Prištine, Skoplja, Novi Sad je nova stanica ovog međunarodnog putešestvija, u čijem je fokusu - tekstil. Istorija tekstila, kako onog iz Južnoafričke republike, ili Latinske Amerike, te s Anda, tako ona Indijanaca, Nemaca, Srba, ali i njegov recentni značaj prikazana je kroz radove savremene umetnosti.

Internacionalnu izložbu "Slučaj niti. Globalni narativi o tekstilu", u organizaciji Instituta za odnose sa inostranstvom ifa iz Štutgarta, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Gete instituta, koja će trajati do 25. maja, kao kustoskinje potpisuju Suzane Vajs, Inka Gresel i Sanja Kojić Mladenov. I pred posetiocima su dela koja su iznedrili Atelje 61 / Nada Adžić Poznanović, Ula fon Brandenburg, Milica Dukić, Noa Eshkol, Andreas Eksner, Uli Fišer, Zile Homa Hamid, Hajde Hinriks, Olaf Holzapfel, Ivana Ivković, Krista Jeitner, Elisa van Jolen i Vinsent Vulsma, Kolektiv Škart, Marinela Koželj, Eva Mejer i Eran Šaerf, Karen Mikelsen Kastanon, Tanja Ostojić, Judit Raum, Rene Redle i Vladan Jeremić, i Franc Erhard Valther.

S obzirom da je reč o putujućoj postavci, u svakom od gradova predstavljeni su i lokalni umetnici i kustosi. Kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Sanja Kojić Mladenov je tako na izložbu uvrstila radove šestoro naših umetnika, hoteći da pokaže kako i kod nas ima onih koji se bave tekstilom na različite načine i želeći da ih, u skladu s motom izložbe - a to je nit - spoji.

Jedan od njih jeste Vladan Jeremić, koji zajedno s Rene Redle, predstavlja dvodelni crno-beli rad "Gluve cipele" iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Ujedno ovaj rad uvodi posetioce u čitavu postavku. Na stručnom vođenju kroz postavku za predstavnike medija Vladan Jeremić je ocenio da je delo koje potpisuje s Redle i sada u Srbiji aktuelno, jer pokazuje da radovi savremene umetnosti mogu da se koriste i u protestne svrhe.

- Isprva su ovi "komadi" korišćeni za vreme umetničke akcije koja je imala protestni karakter. Realizovana je 2018. godine u Palermu u sklopu "Manifeste". Radom smo dočarali priču radnica iz Vranja koje su štrajkovale zbog katastrofalnih uslova rada u fabrici "Geoks". I tamo smo, zajedno sa sindikalcima iz Italije i onima koji vode kampanju za bolje uslove rada u tekstilnoj i industriji obuće, napravili ova dva rada. Jedan prikazuje sistem direktnih stranih investicija, a drugi štrajk u fabrici cipela "Geoks". Te radove doneli smo ispred uprave "Geoksa" u Palermu i podelili sa svima priče radnica iz Vranja - ispričao je Jeremić.

Društvo se osvestilo

Kad je taj rad, načinjen na keperu i pamuku, prvi put viđen kod nas, na izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2021. godine publika ga je proglasila za najangažovaniji. I ne čudi jer su, kroz stripske elemente, žene prikazane kako rade na vrućinštini od pedesetak stepeni, dok ih pride neko maltene korbačem tera da rade još, i još, i još...

Na našu konstataciju da priča rada "Gluve cipele", nažalost, i posle sedam godina odzvanja, Jeremić se složio:

- Da, radnici se i danas bore za svoja prava. Možda tada i nije bio toliko aktuelan, a sada je, nažalost, više. S druge strane, to je dobro, jer moramo da se borimo. Dobro je da se naše društvo osvestilo da nešto konačno može da se uradi. Pogotovo mladi ljudi, svaka im čast!
Na te Jeremićeve reči nadovezala se kustoskinja priznavši da je na postavku želela da uvrsti one radove koji i nose savremeni društveni kontekst, bave se emancipatorskim praksama, aktivizmom, zajedništvom, ukazuju na poziciju žene, njen, često, nevidljiv rad kad je posredi tekstil.

Aktivizam se očituje i kod radova nemačkih umetnika, primera radi onog koji vas dočekuje čim se popnete uz stepenice muzeja. Jer, ugledaćete monumentalan rad, za koji je lajtmotiv bio dizajn tamošnjeg marketa Aldi, nekada davno, posle Drugog svetskog rata namenjenog onima s "tankim džepovima", dok je danas sasvim drugačija priča.

Bauhaus, spoj umetnosti i tržišta

Veliki deo muzejskog prostora posvećen je Bauhausu. Specijalno za ovu izložbu umetnica Judit Raum je razvila Bauhaus prostor - vizuelnu arhivu i instalaciju posvećenu istoriji tkačke radionice u Desau. Tu su ponovo tkane tkanine i istorijski materijali u posebno dizajniranom prikazu koji u šest poglavlja otkrivaju priču o uspehu. Tekstilna radionica Bauhausa nastala je još 1917. Tvorile su je žene, a jedna od njih - Oti Berker bila je hrvatskog porekla i tokom Drugog svetskog rada stradala je u Aušvicu. Istorija Bauhausa neodvojiva je od društveno-političkih odnosa u Nemačkoj, pa su mnoge od tih dama bile prinuđene da ga napuste. Umetnica Bauhausa Ani Albers je još 1965. opisala "slučaj niti" kao nešto bez početka i kraja.

- Bauhaus je spajao umetnost, dizajn, zanat i industriju. Izložene su originalne, istorijske tkanine iz zbirke Bauhausa koje se mogu i dodirnuti. Ideja je s početka bila da se u tekstilu izvedu umetnički radovi, da bi potom usledilo povezivanja s tržištem, industrijom, te se stvarao visoki dizajn za upotrebu u domu - od zavesa, do nameštaja. O povezivanju umetnosti i tekstila s tržištem svedoči i novosadska Ustanova za izradu tapiserija "Atelje 61". Od 1961. godine ta radionica proizvodi tapiserije za umetnike po njihovim nacrtima, a iz njihove ogromne zbirke na izložbi je prisutan rad koji pokazuje istorijsku praksu ali i ukazuje na modernistički pristup - objasnila je kustoskinja.

Sasvim drugačiju priču donosi rad "Sjedinjena s vodom" iz prošle godine. Potpisuje ga Beograđanka s adresom u Berlinu - Tanja Ostojić koja na tkanini istražuje promene u telu žene u menopauzi…

Publika može videti i kako su se u Africi, kroz pačvorke, prenosile šifrovane poruke, dok su razasuti delovi farmerki pokriveni bodljikavom žicom na podu Muzeja savremene još jedno svedočanstvo borbe Nemaca - kako one za prava radnika u izgoreloj fabrici, tako i one za rušenje barijera između zapadnjačke i istočnjačke kulture.

Kad su muškarci polunagi

Kuriozitet izložbe jeste i da se prvi put u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine mogu videti dva rada Marinele Koželj. U istom zdanju u kom je njen suprug, koji je preminuo 2024. Raša Todosijević imao veliku retrospektivnu izložbu.

- Još od devedesetih Marinela je skupljala otpatke od različlitih materijala do kojih je mogla da dođe, i od njih kreirala posebne radove, spajajući različite elemente. Same kompozicije Marinelinih radova pripadaju modernističkoj umetničkoj praksi, liče na dela Kandinskog, Miroa, a opet su paralela s Bauhausom. Drago mi je što autorka, koja je sada u sedamdesetim godinama, konačno izlaže. U dogovoru s njom smo radove, koji se nalaze u njenom stanu, izneli premijerno iz tog intimnog prostora u javnu sferu muzeja - ukazala je kustoskinja.

Impresivan je i rad Ivane Ivković "The Base of Trust". Jer, pred vama se ukazuje jedan ogroman tepih i daleko manji televizor na kojem se smenjuju slike polunagih muškaraca kako ribaju isti taj tepih.

- Često se Ivković bavi u svom opusu pitanjem obrnutih pozicija muškaraca i žene. I dok su kroz istoriju žene najčešće bile nage ili polunage, ovde su muškarci preuzeli ulogu objekta i bave se poslom koji je "ženski". A opet zavrnuti tepih na nekoliko mesta simboliše skrivena značenja kapitala - sugerisala je Sanja Kojić Mladenov.

Na istoj liniji je i Kolektiv Škart. Na domišljat, ali i ubitačan način u radu "Nepraktične žene" prikazuje priče kuvarica iz jednog udruženja žena, od kojih su mnoge izbeglice ili samohrane majke iz Beograda, Zemuna, Zrenjanina… Pored onih starih "mudrosti" o tome šta bi žena trebalo da radi, poput odavno oveštale - Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori - transformišu žene. One tako više nisu samo kuvarice koje ćute i namiruju. I žene imaju neka htenja, želje. I žele plate, ravnopravnost, a i da ne završe u Urgentnom centru jer ih je prebio muž…

Jedan od upečatljivijih radova na postavci - "Pismo Radi", koji potiče iz 2021. potpisuje Milica Dukić. Umetnica se prisetila i kako ga je uopšte iznedrila:

- U Užicu sam učestvovala na umetničkoj rezidenciji, a jedan od zadataka bio nam je da se u radu inspirišemo lokalnim obeležjima. Obilazeći značajne lokalitete bili smo u Narodnom muzeju Užice, a na izložbi "Užička republika" bili su izloženi predmeti iz Drugog svetskog rata. Među uniformama, oružjem, teškim objektima susrećem se odjednom s maramicom koju je izvezla Rada Nikolić. Imala je samo 19 godina, i bila je zarobljena u logoru Banjica u kom je i umrla. U logoru je izvezla 1942. poslednju poruku majci, porodici i prijateljima. S obzirom da u svom radu i sama koristim tehniku veza osetila sam potrebu da "odgovorim" Radi s tananim crtežom i ceremonijom sahrane.

I izložbu krase, jedan do drugog, dva rada - Radin i Milicin.

- Tokom višemesečnog boravka u logoru ona je na tom vezu beležila stradanje svojih prijatelja. "Pozdrav svim milima i dragima, vaša Rada, ne tugujte za mnom, mnogi pošteni, nevini su nastradali", piše, uz datum kada je uhapšena, pa osuđena, ali s praznim prostorom za datum streljanja. Njeni prijatelji su uspeli da sačuvaju tu izvezenu poruku, krišom je iznesu iz logora i daju je njenoj mami koja ju je čuvala kao najdragoceniji predmet, a na kraju poklonila Narodnom muzeju Užice.

Milici, kako je priznala, koliko god bila dirnuta Radinom pričom da je napravila umetničko delo, to nije bilo dovoljno. S obzirom da drži i radionice, pokazala nam je ono što će publika, koja bude posećivala izložbu od 14. aprila tek videti. Naime, otišla je na Akademiju umetnosti u Novom Sadu i pozvala studente u blokadi da odgovore na temu i da rad preraste u "Pisma Radi". I studentkinje su se rado odazvale. A koje su poruke izvezle? Jedna glasi - Duh borbe, a druga - Nevini i dalje stradaju...