1
U svakoj oblasti ekonomije ili kulture, gde se ne vrte velike pare, žene su prisutne. Dakle na samim počecima, a kako se budžeti i cene povećavaju, tako se žene izbacuju, kaže za naš portal poznata srpska književnica.
Dugo se, čak 11 godina, iščekivao novi roman Mirjane Novaković (Beograd, 1966), ali na kraju smo ga ipak dočekali, i to kao novogodišnji poklon neposredno pred dolazak 2023. U pitanju je knjiga pod neobičnim nazivom “Mir i mir” (Laguna), i predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje pripovedačkog stila spisateljice koja je u široj javnosti najpoznatija po romanu “Strah i njegov sluga” (uži izbor za NIN-ovu nagradu 2000).
– U načelu, nema opravdanja, predugo sam pisala, verovatno da je moglo brže. Ali, zašto uopšte moram da objašnjavam? Kad napišem knjigu, napisala sam je, to je moj život i moj ritam. Da li postoji određeni i propisani razmak između knjiga? Da li je 11 godina dugo ili su i dve godine duge? Da ste me ovo pitali pre mesec dana, možda bi odgovor bio malo drugačiji, ali sad, posle uvek istog uvodnog pitanja, zaigra mi ruka nad pištoljem – polu u šali kaže Mirjana Novaković na početku razgovora za Nova.rs.
Šta ste želeli da nam ispričate u novom romanu?
– Roman je priča o generaciji koja je prošla kroz socijalizam i ratove i kapitalizam, kao i priča o njihovom odnos prema svetu, samima sebi, prijateljima, porodici i kako se taj odnos menjao u zavisnosti od društva u kojem su živeli. Kako su njihove nade i očekivanja i želje ostvarene kroz sve te traumatične periode, koliko ih je promenio svet, a toliko su želeli da oni promene svet, svako na svoj način. Jedna od tema romana je i klasni problem, u smislu kako naše živote određuje porodica u kojoj smo rođeni, bogatstvo ili siromaštvo u kojem smo odgajani, kao i (ne)mogućnost promene tih početnih okolnosti u našim životima i u našoj zemlji.
Važna tema romana je i sama umetnost, šta nam ona daje, kako uživamo u njoj, kako nas tera da doživljavamo svet i druge ljude, i kako, na kraju, posle svega, umetnost ostaje da je najbolje opiše ono što nam se desilo, za promišljanje, uživanje, a možda i za pouku budućim generacijama.
„Mir i mir“ počinje izvođenjem grčke tragedije u Narodnom pozorištu, ali u savremenom ključu. Otkrijte nam zašto baš Sofokle i Antigona? Šta nam se kroz to poručuje?
– Antigona je najizvođenija klasična tragedija i njena popularnost se menjala kroz vekove, a pravu renesansu je doživela kad su je postavili za vreme nemačke okupacije Francuske. Gledaoci su dolazili i gledali je, jer su zamišljali da je Antigona u stvati Pokret otpora, dok je zli Kreont nacistička vlast. Velika dela mogu da premoste hiljade godina i da omoguće uvek savremena čitanja i shvatanja. Tako je izvođenje „Antigone“ na početku romana prilagođeno našim sadašnjim uslovima, dakle, kriminalci, sponzoruše, tajkuni, vlast koja misli da ja nepogrešiva, i iskrica otpora. Ovo je bitno za bar dve važne teme romana, prvu, odnos sestre prema ubijenom bratu tajkunu, i drugu koja govori o moći umetnosti.
Jedno potkazivanje DB-u promeni život nekolicine prijatelja. Jedan od njih postaje tajkun koji biva ubijen… Da ne otkrivamo dalje ovaj krimić koji nas čeka u vašem romanu. Kako dođete do zapleta, koliko dugo ga osmišljavate?
– Zapleti nisu tako teški da se osmisle, mnogo su teži raspleti. S jedne strane moraju da imaju smisla, a s druge strane, moraju biti takvi, da ih nije lako predvideti. I možda najvažnije, moraju biti u skladu sa osnovnim temama i idejama romana. To se gradi kroz ceo tok pisanja, doteruje, ponekad i menja, prilagođava. Sad ovo što sam opisala izgleda kao nešto vrlo naporno, ali nije, u stvari, to je vrlo zabavno. I naravno, kao što pisci krimića znaju, ništa slađe nego ubiti nekoga.
U novom romanu opisujete sadašnji trenutak, ali i 80-te godine prošlog veka. Iz ove perspektive to je bilo zlatno vreme, ali i tada su ljudi bili nezadovoljni zbog socijalizma i jednopartijskog sistema. Da li to govori koliko su nam sećanja krhka i selektivna, i koliko je u stvari svako vreme i dobro i pogrešno na svoj način?
– Ima ona izreka, pazi šta želiš, može da ti se ostvari. Sigurno je da nisu sva vremena ista, devedesete su bile neporecivo najgore, što je jedan od razloga što se „Mir i mir“ ne bavi njima. Bilo mi je zanimljivije da prikažem vremena i razloge koji su doveli do ratova, i onda vremena koja su, između ostalog, posledica ratova. Verovatno da ljudi uvek više vole vremena kad su bili mladi i slobodni i kad su verovali da sve mogu. Čak i kad nauče i shvate da to nije bilo baš tako, opet su osećanja iz mladosti jača, strasti veće, i to svi rado pamte. U tom smislu, verovatno će se neke generacije rado sećati i devedesetih.
Da li vam smeta kada vas doživljavaju kao žanrovskog pisca?
– Ne smeta mi, svako doživljava pisce i knjige onako kako ih razume. Koristim često i rado elemente raznih žanrova, i to valjda više nije sramota, kao što je nekad bilo. I nadam se da su i moje knjige malo doprinele da se taj stav promeni. Mislim da je stav da književnost mora biti dosadna i naporna da bi bila velika, između ostalog, i doveo do toga da se malo čita (mada je televizija mnogo veći krivac). S druge strane, bitno je i da knjige ne budu samo puka zabava, i prava je stvar naći meru između dve krajnosti.
„Odbijam intervjue u kojima traže da pričam o svom životu. To je danas jako popularno. Nekad nije bilo. Sada je popularno da se svi ponašaju kao da su pevaljke. E pa, ja nisam pevaljka.“ Ovo je vaša rečenica iz jednog intervjua od pre nekoliko godina. Da li je situacija u društvu danas slična?
– Verovatno je još gora. I izgleda mi da ponuda stvara tražnju. Što se više piše o tome, to se više čita. Ozbiljno je to tržište: „slavne“ ličnosti plaćaju da se piše o njima, čitaoci plaćaju da to čitaju, ili gledaju reklame, a firme plaćaju da se reklamiraju na sajtovima tabloida. Ko je zaradio, zaradio je, a narod sve drogiraniji glupostima i muljem i besmislenim sadržajem. Samo se pitam se da li će se jednog dana većina zasititi tuđih života.
S druge strane, poslednjih godina je popularna ispovedna proza, ogoljavanje svoje ličnosti i svog života kroz književnost… Kako vam se to čini i da li nalazite i tu nešto za sebe? Na primer, „Moja borba“ od Knausgora, ili kod nas „Deca“ Milene Marković…
– Teško da ima pisca koji ne koriste elemente iz svog života u svojim delima. Pitanje je samo koliko je to dominantno. Volim da čitam upravo onako kako pišem, knjige u kojima se više izmišlja nego što se seća. Ali to je samo moja lična preferencija i ništa više.
Pisac i književni kritičar Dejan Ognjanović je nakon čitanja vašeg čuvenog romana “Straha i njenog sluge” napisao da ta knjiga „ne potpada pod onaj drečavi kišobran ‘ženskog pisma’ pod kojim u Srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima.” Da li je ženama teže da se dokažu kao ozbiljni pisci, kakvo je vaše iskustvo?
– Imam teoriju da u svakoj oblasti ekonomije ili kulture, gde se ne vrte velike pare, žene su prisutne. Dakle na samim počecima, a onda kako se budžeti i cene povećavaju, tako se žene izbacuju i pomeraju. Onda, na kraju, kad počinje da propada, žene opet imaju šansu da uđu. To se poslednjih decenija malo menja, ali sporo i nedovoljno. Što se tiče naše književnosti, postoje predrasude, ali predrasude se nikad nisu razbijale rečima nego samo delima. Ili, mom slučaju, rečima, ali u delima. Šta drugo može čovek, tj žena da uradi nego da radi?
Vi ste Beograđanka koja živi u Novom Sadu. Kako danas doživljavate ta dva grada?
– Novi Sad je mirniji, jeftiniji, lakše se stigne sa jednog na drugo mesto. Ljudi mnogo više pričaju (i duže), ali opet su nekako zatvoreni i izolovani po raznim aspektima – ko je kad došao, odakle je došao, zašto je došao. Beograd je saobraćajni i ekološki pakao, ljudi ne razgovaraju toliko, ali opet su otvoreniji. Opet, uvek pišem o Beogradu, kao pravoj gastarbajterki, rodna gruda mi zaborava nema.
Koliko svakodnevna politika utiče na vaš život?
– Kao i na svakog od nas, uglavnom loše. Mada, odavno sam prestala da se nadam da će se nešto kod nas promeniti na bolje, ništa više me ne može iznenaditi, niti razočarati. Uvek očekujem najgore, i s te strane, maestralno ispunjavaju moja očekivanja.
Bonus video: Zašto je Džonatan Frenzen plakao dok je čitao Elenu Ferante?
