Javnost je jedan od onih virusa koji sladostrasno isisava sve naše sokove, rekao je David Albahari svojevremeno za Nova.rs. I naš najprevođeniji, a i jedan od najplodnijih pisaca od javnosti se i dalje uspešno sklanja. Čak i kad objavi novu knjigu ili kad kolege i prijatelji svedoče o "fenomenu Albahari".
Književnik, prevodilac, urednik, čovek koji je uneo preokret na ovdašnjoj literarnoj sceni, i koji ni dan danas ne prestaje da se menja – sve to je David Albahari. I mogle bi se o književniku ispisati silne knjige, a neke i jesu, no ko je kadriji da ga „protumači“ od onih koji ga znaju u srž – prijatelji i saradnici. I okupilo se njih nekolicina pre neko veče u Narodnoj biblioteci Srbije kako bi kazali po koju reč o stvaralaštvu, kameleonstvu, o dobroti Davida Albaharija.
Te preobražaje, koje je tokom ispunjene karijere načinio pisac, možda je najbolje opisao književnik i profesor Mihajlo Pantić:
– Albahari je pisac koji ne prestaje da se menja. Uvek ide za tim da iznenadi sam sebe u pisanju, što je kreativnost par ekselans. A kroz višedecenijsko poznavanje Albaharija, svedočim njegovom rastu, grananju, promeni njegovog opusa, koji je po mom skromnom mišljenju izdvojen u današnjoj srpskoj prozi. Albahari jeste označio svojim prvim knjigama promenu književne i poetičke paradigme. Bio je pisac na tragu pisaca koje je prevodio i čovek koji je osluškivao ono što je recentno u tadašnjoj književnosti. A i svojim uredničkim radom u „Književnoj reči“, i raznim edicijama, otvorio je prostor za dolazak nove generacije – ukazao je Pantić.
Kada je napisao roman „Cink“, bio je to znak piščevog prvog preobražaja. A, onda, usled „provale istorije“ na ovim prostorima, Albahari je od 1994. čitave godine i godine proveo u podrumu svoje kuće u Kalgariju, u Kanadi pišući romane koji su otvorili pitanja istorije, identiteta, prostora, svih, kako je rekao Pantić, epskih tema u književnosti.
– Usledio je serijal romana „Mamac“, „Svetski putnik“, „Snežni čovek“, „Pijavice“ s tim istorijskim iskustvom, a u novijim delima poput „Životinjskog carstva“ postavlja na otvoren način pitanje ideologije. Napravio je spiralu u kojoj se njegova književna imaginacija ne zaustavlja. Taj mehanizam neprestanog preobražavanja, otvorenosti za fenomene je zadivljujući – ocenio je Mihajlo Pantić.
David Albahari je jedan od prvih naših živih savremenih pisaca kojem je „Gradac“, kako je istakao urednik i izdavač časopisa, ali i pisac Branko Kukić, posvetio ceo 156. broj još 2005. godine. Nazvao ga je jednim od stubova naše savremene književnosti:
– Tih sedamdesetih pojavila se jedna čudna generacija koja je napravila prevrat umrežen sa svim što se događalo tada u svetskoj književnosti. To je ona kojoj je pripadao Albahari, pa Raša Livada, Radoslav Petković, Basara…
S Albaharijem se upoznao 1975. kada mu je u trećem broju časopisa „Gradac“ objavio „jednu čudnu priču“ koja se zove „Mama“.
– I njegova proza bila je potpuno drugačija proza od one na koju smo navikli, s uticajima engleske književnosti i one s područja SAD. Među prvima je, posle Slobodana Mašića, pokrenuo samizdat. To su bile knjižice od dvadesetak strana – recimo pesnici bit generacije. I Albahari bi sarađivao s bilo kim, pod uslovom da postoji određena temperatura, energija, radoznalost. Kada sam objavio prvu knjigu pesama u žiriju Matice srpske, koji je birao knjige, bio je Ivan V. Lalić, ali i Albahari. Pa, ima li lepše podrške piscu koji objavljuje prvu knjigu? Posle toga smo sarađivali na posebnom broju „Gradca“ koji se zvao „Antologija svetske priče“. Taj broj je napravio veliki prevrat, jer je Albahari u tom „Gradcu“, koji je u tadašnjoj Jugoslaviji imao ogroman tiraž i razgrabljen je, predočio sve ono što je bitno u svetskoj književnosti: Pinčon, Makjuan – ukazao je Kukić, navevši da je s Albaharijem objavio i zajedničku knjigu:
– Zvala se „Svaštara o travi“. To je knjiga o marihuani (smeh)!
S obzirom da se često govori o divnoj osobini Albaharija da pomaže nepoznatim ljudima i da otkriva nove, „prilog“ za tu priču dao je Branko Kukić:
– Jedan naš susret desio se u kafeu na Trgu republike koji se zvao Udba. Nažalost više ne postoji. Jednoga dana smo dugo sedeli u toj Udbi i razgovarali o raznim stvarima, i on mi je pomenuo jednu ideju – da kod nas postoji dosta mladih pisaca koji su potpuno zaboravljeni, a imali su mnogo dara i bili perspektiva naše književnosti, ali sticajem životnih, i drugih negativnih okolnosti, desilo se da odu u zaborav. I imao je ideju da okupi sve te pisce, i da napravimo knjigu. Do toga, nažalost, nije došlo, ali i to je još jedna potvrda njegove otvorenosti – kazao je Kukić, podsetivši i kako, kad je prvi put pročitao jednu priču Svetislava Basare, došao je i pitao – Ko je taj?
A „taj“ Basara prisetio se anegdote vezane za jednu zajedničku fotografiju s Albaharijem načinjenu na književnoj večeri u Prijepolju. I dok je, po svojevremenom svedočenju Albaharija, trebalo da putuju zajedno iz Beograda, Basara se nije pojavio na železničkoj stanici, zbog čega je putovao sam. No, pojavio se na „mestu zločina“ pre vremena, ostavivši ga u čudu kako se tamo ukazao i odakle i kako stigao. Ali, Basara je, kako je to sročio Albahari, oduvek bio stručnjak za nestajanje i pojavljivanje. No, Svetislav je tu zagonetku odgonetnuo:
– Ta misterija je vrlo jednostavna. David je krenuo iz Beograda, a ja sam ušao u voz u Užicu, u kojem sam tada živeo. A kada je izašla ta fotografija u jednoj knjizi, sebe nisam prepoznao jer sam bio duplo tanji a i nešto malo viši. Upitao sam se – Koji je ovaj s Davidom?
Albaharija kao pisca upoznao je preko priča u periodici, a onda je pročitao njegov roman „Sudija Dimitrijević“…
– Tada je već bio kompletan pisac. Posle toga je usledila serija priča, romana, i sve su to bili preobražaji, ali uvek, kako god se menjao, moglo se prepoznati da je to Albahari. A to je odlika rasnog pisca – naglasio je Basara, prisetivši se da, kada mu je izašla prva knjiga, na promociju u Dom kulture Studentski grad, došao je i Albahari, čak i divno govorio…
– Tada smo se prvi put upoznali, i neposredan je čovek, koji zna granice dokle se ide. Zato sam napisao o njemu u jednoj od svojih boljih priča „Korak ispred“ da je uvek korak ispred. David nije čovek za klasično druženje. Ja sam kafanski čovek, on nije iz te branše, čovek je kućevni – na sreću po srpsku književnost. Uglavnom smo se družili po književnim večerima i festivalima. Svaki susret s Davidom uvek je bila velika radost i prilika da nešto saznam. Uvek bi mi pomenuo nešto što treba da pročitam, a što niko u Srbiji ne zna. Albahari je kao pisac vrlo jasan, ali kao i kod svakog uvek je u rečenici nagazna mina. Ali, čitam Davida kao što čitam „Sveto pismo“, bez pokušaja da proniknem u štivo nego očekujući da štivo pronikne u mene.
Setio se Mihajlo Pantić i jednog malog „incidenta“ kojeg je naslovio – Šta to David cijuče ponovo…
– Jednom me je neko pitao šta to David cijuče, jer je „u letu“ protumačio naslov romana „Cink“ kao „Cijuk“. Bila je to štamparska greška… U najavi u novinama stajalo je da je Albahari predao svom izdavaču rukopis svog novog romana „Cinik“. Kako divno – cink, cinik, i cijuk.
A šta bi David Albahari rekao na sve ove hvalospeve, odnosno sam o sebi? Možda bi celu ovu priču najbolje zaokružio iskaz koji je pročitao Branko Kukić:
„DA bi bio zen baštovan i pisao haiku. Grabulje bi bile njegov najverniji prijatelj“.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar