5
Za moju generaciju nije bilo mesta. Mnogi se nisu snašli, neki su napustili zemlju, neki uronili u alkohol, drogu. Srećom, ima i onih koji su postali izuzetno uspešni, priča za Nova.rs glumac Radivoje Raša Bukvić koji nakon bogate internacionalne karijere niže glavne uloge u domaćim ostvarenjima i sprema se za prvu režiju.
Gledaćemo ga kao Uroša Perića u nastavku serije „Besa“, kao glavnog protagonistu u filmovima „Trag divljači“ po novelama Živojina Pavlovića, „48 sati i 1 minut“ i „Luminous“ u kojem tumači Nikolu Teslu. Bukvić je stigao da snima i u inostranstvu, seriju „La Princess“, film „Coffe Wars“, ali i da ozbiljno radi na svom prvom rediteljskom projektu „Antitalenti“ za koji je napisao scenario.
– U poslednje dve-tri godine sam imao projekte koji su se preklopili, tako da sam se spremao za te uloge, pravio sam svoju kuhinju, i sada kada je došlo na realizaciju, spreman sam, uigran sam, jer sam radio sve na vreme. Producentski su se stvorili uslovi da se snimanja ne poklopaju, tako da je sve bilo kako treba – priča nam Bukvić (41) kog smo zatekli na Tari.
Sve češće snimate u Srbiji?
– Desilo se da se da se moja karijera razvije prvo u Francuskoj, potom u Americi, a evo sad u Srbiji. Ima ljudi kojima ideja o povratku u zemlju jako teško pada, a meni je to bio konačan cilj jer nikada u svojoj glavi nisam otišao da se nikad ne vratim. Mislim da svako od nas treba da živi svuda, mi smo jedinke koje pripadaju svim zajednicama i biraju gde će u kom trenutku da budu. U ovom momentu sam u Srbiji, a videćemo da li ću se opet otisnuti negde. Stvorio sam sebi uslove da mogu da radim na svim prostorima. Posle 12 godina života u inostranstvu ovde se otvorilo tržište za mene, dosta radim i konačno sam blizu roditelja, više vremena provodim sa detetom, i to mi mnogo znači.
Pripremate prvi rediteljski projekat „Antitalenti“. Koji vas je to trenutak nadahnuo da napišete scenario?
– To je događaj iz moje mladosti, nesrećne 1993. i hiperinflacije. U to vreme moji drugari i ja napravili smo tri školska pank benda, ali zafalili su nam instrumenti. Jedan od ta tri benda zvao se „Antitalenti“ i bio je najpopularniji. Cela priča je oslonjena na tu mladalačku potrebu da se opskrbimo instrumentima u momentima kada para više nema, kada novac gubi potpuno vrednost, a jedan bubanj i dalje košta 300 maraka, gitara 150…
To je moj pokušaj da se baci tračak svetla na talentovanu decu koja su imala potrebu da stvaraju i tako privuku pažnju suprotnog pola preko muzike, glume, sporta, crtanja. Imao sam potrebu da se odužim svojoj generaciji koja je živela u raskoraku između jugoslovenske i nove srpske države. A tvrdim da smo jednako bili kreativni za razne umetničke aspekte kao prethodne generacije, samo što za nas nije bilo mesta. Nas je sudbina ćušnula u ćorsokak, mnogi se nisu snašli, neki su napustili zemlju, neki nažalost nisu više sa nama, uronili su bili u alkohol, drogu. Srećom, ima i onih koji su postali izuzetno uspešni, sankcije su od nas načinile velike borce i uspešne poslodavce.
Da li ste vi bili član „Antitalenata“?
– Ne, moj bend se zvao „Sanitarni čvorovi“. Nas je petnaestorica u ta tri benda, ali sve sam nas opisao kroz četiri lika. Ukrštao sam naše sudbine i napravio nove likove, napisao sam ih do neprepoznatljivosti jer ovo je umetnički a ne dokumentaran film. To je projekat koji ide svojim tempom, polako se razvija, učestvujemo na filmskim marketima.
Mira Banjac je nedavno za naše novine rekla da ste joj ponudili jedan veoma dobar posao i da nastavlja da snima.
– Savetovali su mi, pošto nikad nisam režirao film, da prvo uradim kraći scenario i snimim ga. Savet sam shvatio s ozbiljnošću i napisao priču oslonjenu na jedan od poslednjih susreta sa mojom bakom. To je jednostavna priča o ženi koja uživa u svojoj kući u kojoj je radila ceo život, opisao sam njene poslednje dane. Sve je puno optimizma i radosti, ima duhovite momente. Shvatio sam da je Mira Banjac idealna za ulogu bake, a ona je nakon čitanja scenarija oberučke prihvatila ulogu. Film će trajati 12 minuta i uskoro treba da počnemo da ga snimamo.
Čeka vas i uloga Nikole Tesle u filmu „Luminous“.
– Reditelj Boriša Simović, koji je pisao i scenario, napravio je veoma lep scenski prikaz delića Teslinog života. Žanrovski ne bih da ga određujem, ali film se bavi momentom kada Tesla želi da ispita energiju iz jonosfere gromova, i biće to jedna filmska bajka, poetična, na engleskom jeziku.
U svojim autorskim projektima se vraćate detinjstvu, porodici, Somboru. Vaši koreni su u Lici, da li ste posetili dedovinu?
– Kako da ne, poslednji put sam bio pre nekih deset godina. To je selo Vodoteč, pored Brinja, odatle mi je deda. A planiram da posetim i babino selo koje se zove Gostovo Polje. „Krv je krv“, što kaže Dardan Beriša u „Besi“.
Dugo ste živeli u Parizu, da li vam nedostaje?
– Ponekad sam nostalgičan za njim, kao što sam tamo bio za Somborom, a kada sam živeo u Los Anđelesu neke stvari iz Beograda su mi nedostajale. Kada sam otišao iz Srbije, nije bilo vremena da se bavim onim što mi nedostaje, to je veoma opterećujuća emocija, posebno kada treba da se bavite formalnostima kao što su vađenje viza, pronalaženja stana, snalaženje. Tek posle pet-šest godina kada sam se stabilizovao u Parizu, počeli su da se javljaju ti osećaji kako bi bilo dobro da se vratim da vidim roditelje, prijatelje sa kojima sam rastao, tako da ja nostalgiju stalno nosim sa sobom u svakom trenutku.
Vaš rodni Sombor postao je planetarno poznat zahvaljujući Nikoli Jokiću?
– Biti u senci Nikole Jokića, velika je privilegija. Mnogo sam srećan da je moj grad podario takvog mladića koji je pristojan, nenametljiv a virtuozan sportista. Obojica svaki slobodan trenutak provodimo u našem Somboru, a to nije samo zato što smo u njemu rođeni. Sombor, srpska Toskana, grad je po meri čoveka, nije brži od njega nego je taman, i čovek ima osećaj da vlada gradom a ne obrnuto.
