Milan Vlajčić - Kritika filma "Dina": Distopijski pogled ka nama

Nova, buduća vremena – stari ratovi i omraze! To bi mogla biti jedna od sugestija novog, SF spektakla „Dina“ (izvorni naslov „Dune“, 149 min. Kombank Dvorana Beograd). Ali, ne nastaju ambiciozni filmski projekti da bi se u njima prepoznavale kritički zaoštrene konotacije sličnog oblika, premda ni to nije nebitno. Bilo je izazovnih ideja i u prethodnim pokušajima da se kultni roman Frenka Herberta „Dina“ (1965) transponuje u sineastičku viziju (argentinski multimedijalista Hodorovski, odustao zbog mnogih nevolja), dok je ambiciozni spektakl Dejvida Linča ostavio ukus plemenitog promašaja.Jedan od najznačajnijih reditelja današnjice (uz Finčera, Skota, Nolana, Vinterberga i još ponekog), francusko-kanadski autor Deni Vilnev posle remek-dela „Dolazak“ i „Blejd Raner 2047“ imao je hrabrosti da se upusti u rizičan poduhvat. Rizičan jer se smatralo da je teško uspostaviti privlačnu i ubedljivu sineastičku ikonografiju u prostoru peščane pustopoljine, džinovskog crva, nevidljive supstance oko koje se krve neka plemena pristigla sa susedne planete.Posle mnogih neugodnosti (uvek kritični momenat za ambiciozne spektakle – zamašni produkcijski troškovi, pandemija kovida-19), na velike ekrane (na one manje, ne pomišljajte!) stiže filmski epos koji jedinstvenim vizuelnim rešenjima i svim elementima usaglašene distopijske naracije vezuje gledaoca, nudeći istovremeno sliku veću i strašniju od života. I odmah da naglasim, ovo nije film usmeren samo ka zakletim pobornicima SF žanra koji gutaju sve, od Flaš Gordona, Jode i Džedaja, do stripolikih, planetarnih zvezdanih ratova beskraja...Istinu govoreći, oni koji nisu čitali roman Frenka Herberta (posle „Dine“, usledilo je još pet romana-nastavaka, ali neće valjda...) malo teže će se snalaziti sa svim sastojcima fabule, ali slično se događalo i sa mnogim, danas kultnim ekranizacijama značajnih književnih dela. Uostalom, roman sam čitao pre mnogo godina, mnogo šta sam zaboravio, ali teško filmu koji obavezno podrazumeva držanje lektire u glavi!Uostalom, ova filmska „Dina“, ako me sećanje ne vara, prati fabulativnu podlogu Herbertovog romana samo negde do polovine. I zato završna replika glasi „Ovo je tek početak“. Dobro, mnogo toga je već do tog završnog kadra nagovešteno, ne mora da se sve okonča u poslednjim krvavim bitkama za slobodu. A da se ipak nagoveštava nastavak filma, kaže prvi podatak utisnut u tamnu podlogu ekrana „Prvi deo – godina 10191“.U tom jedanaestom milenijumu, na planeti Kalaban otac moćne porodice Atrides dobija nalog iz carske kuće da se preseli na planetu Arakis, beskrajnu peščanu pustinju u kojoj se nahodi melanž, začin, koji ima halucinogeno dejstvo i produžuje život. Nijednog trenutka nam se ne pokaže kako ovaj sastojak deluje, ali njegovu funkciju zasad valja shvatiti kao onaj Hičkokov mekgafin, koji uskovitla strasti, a onda padaju i ljudske glave.

Vojvoda Leto Atrides zna da na tom području već prebiva neprijateljsko pleme Harkonen, sluti da će biti nevolja, što se ubrzo i obistini, jer u prvom surovom okršaju stradaju borci obeju strana. Pleme Harkonen predvodi Debeli Baron (Stelan Skarsgard), koji i likom i ciničnom retorikom podseća na Brandovog odbeglog generala iz Kopoline „Apokalipse danas“.Pohod je prilika da se u njemu prekali 15. godišnji Pol (Timoti Šalame) koji kao i njegova majka Džesika poseduje natprirodnu moć, baratanje laserom kao munjevitim sečivom. Dvorovi porodica Atrejd i Harkonen podsećaju na pompezna kamena zdanja moćnih porodica evropske Renesanse, dok borci jedne i druge strane svojim izgledom podsećaju na borce muslimanskih gerila današnjice, ali i na ljude koji u migrantskim kolonama danas hrle ka Evropi (film je većim delom snimljen u Jordanu i Abu Dabiju).Za savladavanje interplanetarnih prostora koriste se letilice u obliku džinovskih insekata koji ipak više podsećaju na zmajeve nego na ptice. Njihovo sletanje u slou-moušnu podseća na nalet Kopolinih helikoptera uz Vagnerov marš Valkira.Fascinantno, kao i dizanje iz peska džinovskog crva veličine nekoliko stotina metara, koje uzrokuje pravi cunami!Na novoj planeti postoji pobunjena grupa Fremena (Slobodnjaka), koju predvodi Havijer Bardem. Sa njima će na kraju uz mnogo muka, pa i krvavih okršaja, biti sklopljen dogovor, a u toj botbi će pokazati svoju zrelost Pol, harizmatični vođa u nastanku. U njegovoj blizini je mlada Šana (Zendaja), njihovo emotivno prepoznavanje je impresivno predstavljeno.

Velika novina je snažno prisustvo ženskih likova, koji su u najboljim filmovima SF žanra uvek imali dekorativnu ili „mušku“ važnost (primer „Osmog putnika“). Polova majka Džesika (Rebeka Ferguson) ima presudnu ulogu u sazrevanju sinovljevom, Časna Majka (Šarlota Rempling) magnetski deluje i ujedno unosi malu sumnju u svoje motive, dok je Zendaja veliko otkriće.Iako je film „pokrio“ tek polovinu Herbertovog romana, u njemu nema zastoja. Javljaju se mnogi likovi, radnju obogaćuju snovi i vizije pojedinih junaka, dijaloga je malo, sve je prepušteno oživljavanju interplanetarne opere, upečatljivosti naracije koja je postignuta moćnom filmskom tehnologijom. Ova distopijska slika prikazuje novu civilizaciju koja zadržava stare „civilizacijske“ navike: borbu za autoritarnu vlast, kolonizatorske apetite na duge staze, gušenje ličnih sloboda. Ali, uvek ima i želje za slobodom, makoliko koštala.Iako je stizao da autorski status postigne uz najveće rizike, Vilnev je u svim pomenutim filmovima imao vrsne saborce. Direktor fotografije Grig Frejzer je u ovom filmu krcatom obrtima i čudima, obezbedio optičku zamamnost prizora, dužinu kadrova koji vuku ka oniričnom, ohlađenu gamu boja, da ne pominjem ratničke okršaje.https://www.youtube.com/watch?v=uTmBeR32GRAKad je reč o pojedinačnom stvaralačkom ulaganju, možda je najveću inovativnost pokazao tvorac muzike Hans Zimer. Radio je četiri decenije sa najvećim rediteljima današnjice (Ridli Skot, Malik, Nolan), potpisao 221 film, ali ovo što je uradio u „Dini“ je podvig van premca. On je stvorio novi registar zvukova i zvučnih efekata (digitalno izazvanih): od početka do kraja (ne baš doslovno, ima sekvenci kad je i tišina „zapisana“), mi čujemo škripanje, udaraljke, kratke rifove gudača (perkusionistčki), škotske gajde, glasove istočnjačkih narikača... Ova partitura, imam utisak koji je teško dokazati ovako na papiru, pokriva i neke skokove u naraciji koji bi bez toga i „škripali“. Buka i bes, onako foknerovski.Bonus video: Adrijana Lima prošetala u Veneciji novu haljinu i novog dečka

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apadrijanalimavenecijagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2366297"]