1
Ja sam vremenom naučila da prolazim kroz iglene uši i da svaku priliku da se izrazim hvatam u letu i stavljam u oblik koji joj pripada. Da li je to knjiga, izložba, spot, ili baš film ako se zvezde poklope, nije na kraju ključno. Ključno je stalno raditi, kaže za Nova.rs Maja Uzelac.
Pre nekoliko dana u Beogradu je otvorena prva samostalna izložba rediteljke Maje Uzelac „Second Hand Emotion“. Multimedijalna postavka u Domu kulture Silosi Beograd predstavlja posetiocima u Silosima vizuelni esej o neprekidnoj i napetoj vezi između čoveka i prirode u društvu spektakla. Kroz svakodnevne rituale i savremene stereotipe, izložba gradi eko-anksioznu zbirku poezije, izraženu kroz diptihe, triptihe, kolone i redove, govoreći univerzalnim jezikom slike, a kao i u filmskom stvaralaštvu Maje Uzelac kamera je prisutna između prizora i oka. Duhovita napetost između očekivanja i stvarnosti iscrtava se na delima multimedijalne umetnice kroz naivnu potragu za slobodom, dok se usamljenost nameće kao centralna emocija savremenog čoveka.
Rediteljka i lingvistkinja Maja Uzelac, koju pamtimo kao autorku TV emisije „Kulturni nokaut“, knjige „Prosto“, kolumnistkinju u vodećim novinama, časopisima i na portalima, među kojima je bila i Nova.rs, potpisnicu nagrađivanih muzičkih spotova, modnih filmova i reklama, kao i dugometražnog dokumentarca „Ej, salaši“ o epohi u odlasku kroz storiju o Zvonku Bogdanu, vlasnica kreativnog studija i produkcije „Lava Pop“, otkriva u razgovoru za Nova.rs kako se ohrabrila da radove skupi na jedno mesto i predstavi ih publici na prvoj samostalnoj izložbi, koja će u Silosima trajati do 28. oktobra:
– Sve je to bez predumišljaja. Ja fotkam kao što dišem – nekad pliće nekad dublje, ali uvek to radim. Ne doživljavam sebe kao fotografa, ipak, više kao nekog šetača-promišljača (pa sad to u ženski rod da se stavi). Stoga podnaslov izložbe – vizuelni esej. A pošto sebe ne shvatam preozbiljno, nije mi potrebna nikakva smelost da se nekako predstavim – sve je to što možete da vidite u Silosima ovih dana kompletno spontano, svakodnevno, proživljeno, i, kao takvo – ne može da bude loše. Može da vas dotakne ili ne dotakne, da uđete unutra ili da ostanete napolju – ali, opet, to je i do vaših iskustava i kapaciteta. Moje je uvek da nešto pustim u etar, pa ko uhvati frekvenciju.
Zanimljiv je naziv postavke – „Second Hand Emotion“. Kakve su to „polovne“ ili emocije iz druge ruke koje dočaravate?
– Ovih dana sve prolazi i kroz tuđe oči. Uvek je tu neki ekran, a gde je ekran, tu je i neki eksterni pogled, prema kom se podešavamo, koji nas sebi prilagođava. Postavka obuhvata i osobe koje na telefonima gledaju ono što je ispred njih, ali lica umotanih u maramu.
Multimedijalna postavka zapravo je vizuelni esej o neprekidnoj i napetoj vezi između čoveka i prirode u društvu spektakla. Mislite li da su uzusi te veze, stalni i napeti, rezultat društva spektakla u kom živimo?
– Uz melanholične fotografije s ostacima dečjeg rođendana, u Silosima stoji žena koja povremeno i dalje baca konfete…kao neki odjek završene proslave i čuvarka pamćenja. Postoji uvek taj naš pokušaj da se za nešto uhvatimo, da o nešto oslonimo svoju nadu, a taj izmišljeni ritualni nivo koji obično uključuje gužvu, trošenje i plastiku u nekoj formi, uvek je lakše savladiv nego što bi bilo popeti se na planinu, preplivati okean, ili već.
Zašto je, kako to kazuju vaša umetnička dela, čovekova potraga za slobodom naivna, a usamljenost – centralna emocija?
– Njima je, tamo gore, planetarno posmatrano, mnogo više stalo da nam otmu sve što imamo nego što je nama da to sačuvamo. Uskoro će se pokazati da sloboda biva ono što je pevala Dženis Džoplin još – „nothing left to lose“. To, normalno, ne znači da ne treba poginuti na barikadama. Izložba se završava jednim pomalo začudnim eksponatom koji nas postavlja između dve civilizacijske opcije, vrlo aktuelne ovih dana.
Vidite li, kako to ocenjuje Mihael Milunović, svoje radove kao meditaciju o skrivenim teksturama života. I koliko je teško bilo prodreti do tih tajanstvenih nivoa?
– Ja znam da sam mnogo toga osvojila namerno, trudom, a mnogo više slučajno, nevoljom. Da me je neko pitao da li bih ja kroz to sve da prođem da bih prodrla do tajanstvenih nivoa, ja bih mu rekla da se nosi u pičku materinu, logično. Ali pošto me nije pitao, onda eto.
Zorana Đaković Minniti istakla je da su vaše slike krivina, spomenika, reklama, znakova, ulica, ljudi ili njihovih odraza mesta i utočišta i napetosti, svih mesta kojima se i sami krećemo, pokušavajući da shvatimo – od čega bežimo, čemu stremimo i šta nas čeka. Mislite li da je tačan opis vaših dela i da li ta pitanja vise nad glavom svakog pojedinca?
– Sve to u jednom času odrastanja dođe na dnevni red i onda normalni ljudi od toga pobegnu kao đavo od krsta i ceo život se prave da ne znaju da ništa ne znaju, dok se mi neki u to non-stop bacamo kao kaskaderi i svaki put iz vatre iznesemo neku nepoznatu trunku, grančicu ili kamenčić. I onda je to dalje neki temelj, neki putokaz kao.
Na poslednjem Beldoksu desila se premijera dokumentarnog filma o Zvonku Bogdanu „Ej, salaši“ kog ste potpisali kao rediteljka. Iako ste priznali da ste oduvek bili vezani za neku drugačiju vrstu muzike i za Beograd, a ne za ravnicu, koliko vam je rad na ovom filmu otvorio neke nove perspektive?
– Ravnica je neverovatno filmična, pošto je kompaktna, a opet savršeno nepravilnog, organskog tkanja. Mene već taj vizual uzbuđuje. A zatim cela ta epoha, među žitom podrazumevana, kao između redova; i salaši, drvoredima sakriveni, uz ručno rađene predmete koji taj ceo životni put opslužuju. Možda ne znam tradiciju, ali znam film. A mi smo film pravili.
Isticali ste više puta da ste još po završetku Fakulteta dramskih umetnosti napisali scenario za dugometražni igrani prvenac. No, nikako da ga realizujete, pa ima li to veze s tim što ste žena ili s funkcionisanjem ili nefunkcionisanjem sistema u nas? Pretpostavljam da, ipak, ne odustajete, jer ste u jednoj kolumni za Nova.rs napisali da ste sebe oduvek videli kao ženu – tenka?
– Taj me je davno prošao, srećom. Scenario. Ali novi su došli, nesrećom. Postoji, naravno, u meni ta stalna potreba da se ideje i osećanja oblikuju, izbacuju, stavljaju na sto, a film je skupa životna potreba i većinom se njim bave bolji trgovci od mene. Ja sam vremenom naučila da prolazim kroz iglene uši i da svaku priliku da se izrazim hvatam u letu i stavljam u oblik koji joj pripada. Da li je to knjiga, izložba, spot, autfit na kraju, ili baš film – ako se zvezde poklope, nije na kraju ključno. Ključno je stalno raditi i raditi iz sebe, predano i pošteno, ljudski.
Pozvala bih se na naziv vaše kultne autorske TV emisije i pitala da li je kultura u Srbiji u nokautu?
– Tad je delovalo kao da je poslednji stadijum, samrtni hropac – iz ove perspektive sad to izgleda kao zlatno doba. Sve je relativno. Jedino što je apsolutno je duh, a njega sad treba staviti u pogon i u protest.
Jednom ste rekli da ne želite da zamišljate svet u kom ne slušate muziku. A kad smo već kod muzike – da li vas je, možda, zamorila režija video spotova?
– Ljudi stalno imaju utisak da sam ih napravila neviđeno puno, e pa to je valjda efekat koji su imali – pošto zapravo nisam, tek desetak. Mnogo sam ih odbila, jer ja muziku slušam, i mora ona nešto da mi govori.
Vidite li sebe kao glasnogovornicu Beograda? Ako je tako, kakav je danas vaš i naš Beograd?
– Tako je to nekako ispalo, da sam te vrednosti svog grada umela dobro da nosim i da šaljem dalje. Ali Beograd najzad govori sam za sebe, i ne treba mu medijator ni PR. Jako sam ponosna na njega, i na celu Srbiju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
