Maja Uzelac: Iz Beograda sam i vezana sam za drugu vrstu muzike, ali ispostavilo se da ideja da snimim film o Zvonku Bogdanu nije baš bezveze

Upravo projekcijom ovog dokumentarca u režiji Maje Uzelac večeras će biti zatvoren 32. Festival evropskog filma Palić na Letnjoj pozornici.

Prigodno je za kraj festivala odabran film rediteljke Maje Uzelac koji kazuje priču o čoveku koji je simbol Vojvodine, ovog prostora. Prirodno je bilo da intimistički i autorski pogled na velikog umetnika koji je čitav živoz veran ovom kraju i zatvori festival.

Da publika posvedoči tom putovanju kroz ljude, vreme i prostore: kroz vojvođansku ravnicu i napuštene salaše, mađarska imanja i gradove Zvonka Bogdana - Sombor, Suboticu, Novi Sad, Beograd…

Film se kreće kroz pesme Zvonka Bogdana i epohu koja još samo u njima živi. Ovo je i film o jednom vremenu koje nestaje, a obeleženo je ritualima koji su u Zvonkovim pesmama ispravno definisani kao činioci ikonografije ravnice, boemštine, laganog života koji novo doba odnosi.

Uoči premijere na zatvaranju Palićkog festivala Maja Uzelac, rediteljka dokumentarca, kazala je na susretu s medijima da je do projekta došla tako što ju je Ivan Kljajić, koji je producirao album Bogdana, pozvao da režira film:

- Ja sam iz Beograda i vezana sam, uglavnom, za drugu vrstu muzike. No, ispostavilo se da Kljajina ideja nije bila baš "bezveze". Ideja mu je bila da se na osnovu desetak pesama Zvonka Bogdana ispričaju sećanja na te numere, no to je meni bilo polazište da se film podigne ka opštem nivou. Bavili smo se, ne samo Zvonkom, već i onim što je unutra. A tu je ikonografija ovog prostora, vremena, epohe koja je u nestanku, ljudi koji su je činili, zanata koji izumiru, te konja, golubova...

Film "Ej, salaši" je na vizuelnom planu veoma ekspresivan, a direktor fotografije Jovan Milinov prisetio se kako su se vozili autom kroz Vojvodinu i stali bi da snimaju - samo strljiku i nebo.

- Ti kadrovi su bili mnogo lepi i ušli su u film. Slikam Vojvodinu već dugo i s njom je problem što imate ravnicu - dole polje i veliko nebo iznad. Pitanje je da li imate sadržaja na polju i li na nebu. A ovde se ispostavilo da ima.

Dokumentarac i za mlađu publiku

Iako je u čitavu priču ušao kao muzički producent, na kraju je Ivan Kljajić postao i scenarista dokumentaca "Ej, salaši". A setio se i kako je sve počelo:

https://www.youtube.com/watch?v=rbLdnmLgJ1s&list=RDrbLdnmLgJ1s&start_radio=1

- Pre četiri godine dobio sam poziv da budem producent na albumu "Ej, salaši" tačno četiri decenije od objavljivanja te pesme. Istražujući ceo Zvonkov opus shvatio sam da svaka pesma ima svoj povod, inspiraciju, znak koji je Bogdanu bio važan. Kada smo završili album, poželeo sam da izađemo iz studija i da se nađemo u ambijentu salaša gde i stvaraju tamburaši. Zvonko je to prihvatio i nije imao ništa protiv da to zabeležimo kamerom. Jer, nije bilo ničega dužeg na internetu, osim kratkih Jutjub klipova vezanih za Zvonka. I Bogdan je hteo da ja to uradim, ali rekao sam mu da nam trebaju reditelj i direktor fotografije - naveo je Kljajić.

Bogdan je sve prihvatio i snimali su skoro četiri godine.

- Rezultatom sam prezadovoljan. Uzbuđen sam što sad kad gledam film, gledam ga s distancom i svaki put ostavi snažan utisak - priznao je Kljajić.

I producent filma Siniša Bokan potvrdio je da je snimanje trajalo dugo, no da mu je bilo važno da naprave dokumentarac kojim će Zvonko Bogdan biti ovekovečen za sva vremena:

- Mislim da smo uspeli u tome. Poslednjih godina sam radio dokumentarne filmove o značajnim ličnostima: Žilniku, "praškoj školi", Peci Popoviću, a ovo je još jedan u nizu koji govori o značajnim imenima naše kulture - naglasio je Bokan.

https://www.youtube.com/watch?v=MAvHzJV3XEA

A kad su počeli da stvaraju film, otvarala su se, sasvim slučajno, vrata sama od sebe:

- Hodajući Novim Sadom naletim na dugogodišnju Zvonkovu saradnicu Juliju Bisak, koja odavno ne živi u zemlji. I uhvatim je za ruku, stvori se prilika da snimimo razgovor s njom i uvrstimo ga u film. I zaista film je duhovit, zabavan, ima reminiscenciju na prošlo vreme kog se mi sećamo, a sad je ovekovečeno u jedno filmsko delo koje će zauvek trajati - kazao je Bokan.

Rediteljka Maja Uzelac je izrazila nadu da su uspeli da prikažu "sukob" između privatnog i nečeg opšteg.

- Tu je sukob i sjedinjenje vrlo krupnog plana samog Zvonka i tog njegovog pogleda, koji mnogo govori, s vrlo širokim totalima Vojvodine, salaša, prostora iz kog je potekao i o kom govore njegove pesme. Ta epoha, sadržana u njegovim pesmama, i Zvonkovo sećanje, vezano za prave ljude iz prošlosti, koji su mu bili otac, majka, ujak, prijatelji, svedoče i o višem nivou cele priče gde ličnosti govore i o odnosima u kojima su živeli, i o toj bliskosti i toplini koje ne postoji više u tom obliku - navela je Maja Uzelac, dodavši kako je film izuzetno dinamičan, zbog čega može biti veoma atraktivan i mlađoj publici.

S Žilnikom je predivno raditi

A još jedan domaći film, prikazan pretposlednjeg dana Palićkog festivala, jeste onaj s potpisom kultnog sineaste koji je odavno svoj život vezao za Vojvodinu, tačnije Novi Sad. U pitanju je novi film Želimira Žilnika „Restitucija, ili, san i java stare garde“ koji donosi priču o povratku starog muzičara Stevana Arsina u Srbiju posle šest decenija života i rada u Nemačkoj. Razlog povratka jeste da privede kraju dugotrajni proces restitucije porodičnog imanja - plodne zemlje i zapuštene vile koju su mu zaveštali roditelji. Niz susreta sa članovima porodice, prijateljima iz detinjstva i mladosti, i slalom kroz izazove pravno-ostavinskih peripetija otvaraju neočekivano burno novo poglavlje u Stevanovom životu.

Glavnu rolu Stevana u 60. filmu u Žilnikovoj karijeri tumači naturščik Milan Kovačević, koji je na Paliću priznao da kad ga je reditelj pozvao da igra "počeo je da puši cigaretu za cigaretom da bi se smirio".

- Ali, ispostavilo se da prijatnijeg čoveka u životu nisam sreo. Već posle prvog dana snimanja izgubio sam osećanje straha. Žilnik mi je posle svake snimljene scene govorio kako je bilo odlično. Ja bih mu rekao: "Ma, šta mi to pričaš, ja sam amater". I na kraju, nijedna scena nije bila ponovljena zbog mene. Bio sam prezadovoljan kada sam video film prvi put - skroman je bio Kovačević, koji najviše deli ekran s Verom Hrćan Ostojić.

Glumica je priznala kako je bila izuzetno počastvovana što ju je Žilnik odabrao za film:

- Ali, onda me je obuzela trema jer na filmu nikada nisam igrala velike uloge. No, Žilnik me je opustio, toliko mi je verovao, i cela ekipa mi je pomagala da sam se osetila kao da letim. Sa Žilnikom je predivno raditi, ne osetite nikavu težinu. I kad završite posao, niste umorni, već presrećni. Kad sam pogledala film shvatila sam da je to ostvarenje specifične, upečatljive Žilnikove estetike, film topline, koji zrači optimizmom - ukazala je Vera Hrćan Ostojić.

Jedan od producenata Žilnikovog filma, kao i dokumentarca Maje Uzelac, Siniša Bokan podsetio je da je "Restitucija", premijerno prikazana na Berlinalu, pozvana na tridesetak festivala, čak i u Australiju.

- Imao je izuzetnu recepciju svuda. Ovaj film je naš ponos za svet, univerzalan, duh vremena.

Ispunjena misija festivala

Uoči projekcije poslednjih filmova i svelane dodele nagrada organizatori Festivala evropskog flma Palić sumirali su utiske s ovog, 32. i skraćenog izdanja smotre. Programski direktor Miroslav Mogorović naveo je da su prezadovoljni što su u tako kratkom vremenu uspeli sve da realizuju, kao i da su sve projekcije prošle uspešno, dok je izvršni producent Ilija Tatić ocenio kako su, uprkos svemu, ispunjeni zadovoljstvom.

- Imali smo solidnu posetu, a selektovani filmovi su očigledno bili dovoljno dobri da izazovu diskusiju. Uvek je dobro kada se priča o filmovima, a svi su izuzetno zadovoljni, i nose lepe utiske sa Palića. Naša misija je zato ispunjena - zaključio je Tatić, uz opasku da se raduje pripremama za sledeći festival.

Naredni festival od 18. do 24. jula

Direktor festivala Radoslav Zelenović priznao je da je na startu smotre osećao strah što je ovako objasnio:

- Kao da je vladao konsenzus da u ovakvim uslovima ne treba održavati festivale,. No, nas troje i Duško Kovačević kao predsednik Saveta odlučili smo da festival treba da se održi. Smatrali smo da je publici potreban, i da bi prekid značio da bi mnogo vremena bilo potrebno da se festival vrati u svoje vode. Festival su obeležili neverovatni filmovi, a prezadovoljan sam što sam upoznao čoveka kao što je Loznica, duhovit, uvek nasmejan, zna da vam ispriča sve - od kibernetike, matematike do filmova. Drago mi je šo je naš drug Svetozar Cvetković bio tu. Naš najveći strah je bio kako će publika reagovati. Hvala bogu, naš strah nije bio opravdan, i festival nije ugrožen. Vidimo se sledeće godine od 18. do 24. jula!