Maja Uzelac za Nova.rs: Prošla sam toliko toga u životu, nije mi bitno šta će ko o meni da misli

Svi žele da budu posebni, ali Maja Uzelac jeste takva. Autentična i pomalo misteriozna. Takve osobe ne viđate svakog dana, i zato i njena prva knjiga pod nazivom “Prosto”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Rende”, izaziva veliku pažnju. U pitanju je zbirka kolumni, koje je Maja objavljivala tokom dve godine na portalu Nova.rs. Promocija je zakazana za 31. oktobar u 19 časova u “Kuli” u Cetinjskoj. Pored pisanja kao hobija, Maja, inače rediteljka, najviše se bavi produkcijom i režijom za klijente iz kulture i mode i povremeno kreira muzičke spotove.Zbirka kolumni “Prosto” nije obična, više je nekako poetska. Neko bi rekao da je to prava poezija.

- Poeziju čitam oduvek i pišem oduvek. Kolumne pišem već četvrt veka, ali ova je prva koja je otišla u tom smeru. Dosta me zabavlja što se ova zbirka kolumni na sajtu izdavačke kuće “Rende” prodaje s oznakom - Pesme. Mislim da imam neki ritam u sebi, koji temama, stvarima i ljudima prilazi u osluškivanju njihovog ritma, inherentnog. I onda tražim pravi miks - nekad je haiku, nekad deseterac, nekad uđemo u muziku pa nastane trep, brejkbit ili kolo - kaže za Nova.rs Maja Uzelac.Izmislila si u kolumnama svoj pravopis, bez znakova interpunkcije. Nema tačke, zareza, ili samo ponegde. Kako si došla do toga, spontano ili planski?- Osim što sam rediteljka, ja sam - po formaciji i lingvista. Zato je meni jezik uvek neka igra. Kad se desio internet, ja sam uronila. Prošla sam kroz zlatno doba Tvitera kao deo tog jezgra. Tu je pravopis već namerno trokirao, pravila brzine su bila pravila kula. Emodži nalet sam usvojila na jedan. To sam doživela kao koristan momenat u kontekstu jezičke ekonomije. Sve su to elementi koji su ušli u taj moj “prosti” pravopis kad je krenuo ciklus kolumni, koji je za mene veoma bitan.

Tu su i skraćenice “msm”, “nmg” "jbn", i sve u tom stilu. Imam utisak da je ta vrsta komunikacije jako šarmantna kada žene tako pišu SMS poruke ili tekstove. Uz muškarce nekako ne ide... Nekako mi je to kao ženska igra. Slažeš se?- Muškarci bi mnogo bolje mogli da se igraju kada bi smeli. Njima je, međutim, od postanja sveta, uvek stalo do nekakve ozbiljnosti, kako se ne bi slučajno uzdrmala neka njihova bitnoća. E sad, imaju vrlo često i ubitačnu dozu jednostavnosti koju retko koja žena uspeva da dostigne. Što se tiče ovih skraćenica, to je kod mene počelo iz zajebancije, dakle s jasnim cinizmom. Posebno mi se sviđalo što postoji neki treš muzički poluhit zvan: “Jbg nmg”. Vremenom mi je postalo jasno da dosta ljudi ne uviđa kemp elemente ovog mog izražavanja, i to mi je bilo okej takođe. Jer, kažem, igra je u pitanju.Možda će nekom biti iznenađujuće, ali bila si jako iskrena u kolumnama. Tvoj život, porodica, problemi, osećanja… Nisi bežala od toga da se izložiš?- Valjda sam prošla kroz kritičnu količinu sranja u životu, pa je najiskreniji zaključak bio da nisam toliko bitna kao što sam mislila, a reputacija tj. mišljenje, koje će neko o meni imati, tek nije. Shvatila sam da nemam više potrebu da poruke uvijam u oblande, da za priče tražim metafore, da prećutkujem nedovoljno prijatne prizore ili da publici izlazim u susret stilom koji ih neće zbuniti. Bilo mi je odjednom dovoljno da stvar napišem onako kako iz mene izlazi - to je bilo svaki put drugačije, shodno temi i emociji, ali uvek vrlo jako, jer je neposredno.I ispostavilo se da, kao takvo, odjednom znači ljudima. Više nego bilo šta što sam pisala pre toga, kad su rečenice bile odmerene i s upeglanim ivicama.Mnogima je asocijacija na tebe tvoj osmeh, koji je uvek prisutan, uz dozu cinizma. Tvoja kompletna pojava kao da poručuje da je pored pameti, potrebna i radost. Kako ti voliš samu sebe da doživljavaš?- Tačno tako, bravo i hvala.

Spisateljica Ana Rodić i ti često radite kao tandem, kao kreativni tim. Kako ste se vas dve “ukačile” i na čemu trenutno radite?- Nas dve smo se našle oko radoznalosti, radosti i ogromne ljubavi prema životu. Čovek, možda, ne bi rekao da su to tako retke osobine - ispada da jesu. A kad se kreće s te polazne tačke, lako je da se stvari nadovezuju. Evo pregovaramo oko kreacije spota za jednu ozbiljnu grupu, planiramo promociju moje knjige i pišemo scenario za dugometražni igrani film, koji bih ja režirala. Završavam i dokumentarni film o Zvonku Bogdanu.Stvarno? Kako je došlo do tog filma?- Zvonkov muzički producent Ivan Kljajić je došao na ideju da se o Zvonku Bogdanu napravi film, pošto još nikad nije; dakle logično. A zatim je došao i na ideju da pozove mene za reditelja, što je malo manje logično, ali zato mnogo zanimljivo. Zajedno smo došli do scenarija koji se kreće linijom priča o nastanku Zvonkovih najpoznatijih pesama, a pritom malo po malo odmotava istoriju i ikonografiju cele te epohe koju stihovi opevaju; epohe konja, šešira, tambura i vina koja je prošla. I koja se nikad više neće vratiti. Snimanje je trajalo dve godine, a montaža je pri kraju. Dosta nam je teško da se od toga odvojimo. Čovek sraste uz te slike koje prate zvuk. Ali mislimo da imamo neočekivan film, film dobar za gledanje i film dostojan teme.

Kreirala si, u saradnji sa Anom Rodić, vizuelni identitet za Konstraktin nastup na „Evroviziji“ i potpisala režiju čuvenog „Triptiha“. Kako se sećaš rada na tom celom projektu?- Ja sam jedan od najvećih fanova Konstraktinih solo pesama i srećna sam što smo napravile sve to tako kako jesmo. Trenutak u vremenu je bio redak, jer je bio pokazna vežba s rezultatom: da, ljudi žele da kupe i nešto pametno i lepo, ako im se nudi. Samo im se skoro nikad ne nudi, jer se unapred tvrdi da oni to neće i ne bi.Gledajući tvoje fotografije po mrežama, deluje da ti je moda važna. Uvek je bilo tako?- Uvek. I moda, kao nešto što je zeitgeist; i stil, kao spoj sa večnošću. I svako jutro koje pogled u ogledalu može da započne harmonijom, smehom, čudom… Zavisno od kombinacije komada na samoj meni. Nije li to zgodno? Sam sebe dopunjavaš, razveseljavaš, ubitnjavaš, smekšavaš, zaobljavaš, uklovnjuješ, uozbiljuješ, ulepšavaš, zatvaraš i otvaraš - odećom, nakitom i cipelama, recimo. Nisam razumevala često zašto se odreći još jedne prilike za kreaciju i komunikaciju u životu.

Kako ti deluje Beograd danas? Šta vidiš kad posmatraš ljude, ulice, atmosferu generalno?- Problem kvaliteta vazduha vidim kao ključni. U bukvalnom i u metaforičkom značenju, ne može da se diše. To mora da se reši po obe stavke, inače ovde neće više moći da se živi. Sav klabing, kafane, mode i teatri na stranu...Da li je tačno da je Zoran Ćirić - “Magični Ćira”, bio jedan od tvojih omiljenih domaćih pisaca, i da više nije?- Tačno je da je bio jedan od mojih omiljenih likova sa književne scene, a nije tačno da više nije. Ljudi se u vremenu i prostoru gube i pronalaze - nekad da, nekad ne, zapravo. Nikad se ne zna.Neko mi je davno rekao da voliš bend "Prefab Sprout", a to je grupa za one sa vrlo sofisticiranim muzičkim ukusom. Imaš li danas uopšte vremena za slušanje muzike?- Nisam znala da se toliko toga priča o meni, okej je što je sve relativno osnovano. „Prefab Sprout“ jeste bio jedan od mojih omiljenih bendova davno, i moje srce je i dalje s Pedijem (Pedi Mekalun, frontmen „Prefab Sprout“, prim.aut.) i njegovim prvim ljubavima. Osim što moja di-džej karijera poslednjih godina pauzira, slušam uvek mnogo toga i ne želim da zamišljam svet u kom ne slušam muziku. To su, sad, uglavnom začudne plej-liste koje sama sastavljam od italijanskih kancona, dab- tehno klupskih hitova, avangardnih poeta, turskih disko opskurnosti, aktuelnih koledž himni, džez peripetija i svega ostalog što me dotakne u prolazu - kroz život, internet i serije, kroz putovanja i kroz prisećanja svejednako.Bonus video: Ida Prester se sprema za piknik u Botaničkoj bašti