Piše Maja Uzelac: Selidba

Se dešava danas. Meni. Iz starog stana u novi stan. Iz kolumne u istoriju.

Haha.

E da.

Hoću da kažem, evo me ispred 78 kutija i 146 kesa, kako gledam gde iznose naš život od četiri privremene godine ekspandiran kao riža za galete i spakovan loše i nikako, ko od bede. I sad stoji i čeka da bude prebačen na neko bolje mesto, dok na mene vrišti to izobilje, sad tako golo i nezaštićeno, koje se preliva preko ivica i viri iz rupica, šareno, providno, oštro i mekano, bušno. Od svake vrste kabla, preko biljke i ribe, gitare i gaća, pa sve do pasoša i do cipele od zlata – sve sad to može da se slomi, pocepa i crkne.

A nešto od toga sigurno i hoće.

Za to vreme, ja kuckam ovo dok prebiram komentare za grejding nekog videa, a malkice i biram za spot neke bazene i kostime i sine mi odjednom pa biram broj Ej roditelji, dovedite mi decu da uđu na čas u te nove kvadrate, krečene znojem i oblepljivane krvlju, da vide kako su lepi – lepi i beli, lepi i beli i prazni; pre nego sto u njih uđe sad ovaj kamion slon, prepun najlona i kartona prepunih svega ovog gore, pa onda odmah počne da izgleda kao čerga.

Nek znaju da je jednom, pre svega onog posle, to bio jedan lep stan, pravljen za njih. Za nas.

Hej

Teško je reći ćao jednom životu i ćao ćao novom; teško je, ali lakše nego bežati od svoje kuće iz svoje zemlje pod bombama noseći ništa npr. – a tako recimo neki ljudi svoje kuće napuštaju, a ja ne

Tako da

–

Sreća

Sreća je –

Stavimo u perspektivu sve

Dok moj već budući bivši, a tek od malopre novi urednik, zove, kaže Gde je kolumna

Tvoja poslednja

Kažem Ja sam je se rešila u glavi

Zajedno s ovim životom u kutijama

Tad kad ste javili Dosta:

Mi se ovde, u ovim novinama, rastajemo

A htela sam da napišem poslednju, jesam ja, majke mi

Ali evo, ova selidba traje ceo dan

A rekli su tri sata, znate

Tako je

Uvek sve u ovoj našoj Srbiji

A mi je ipak volimo

Volimo

I volimo

I tako nastavljamo s tim

Bez obzira

Na Sve

zar ne?

.

I često zato

Sve je nedovršeno

Sad jbg:

Moje obično ne

Ali neka bude sad

Za simbol

Pa

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas – Blistavi Grad