Pisci nisu dovoljno uticajni da prodaju niti da privuku publiku. Na ovaj moj intervju neće niko kliknuti. Hoće moji roditelji, moj dečko i poneki prijatelji. Ja nisam influenser. Mislim da nemam ni 900 pratilaca na Instagramu. Ne slikam se na žurkama, ne izlazim po medijima. I na sve posao mi je puno, puno, puno sedenja, samoće, čitanja, gledanja, promišljanja… I bola u leđima, kaže za Nova.rs dramatuškinja i scenaristkinja Maja Todorović (30).
Rad ove skromne žene čudesnog talenta stoji iza filma „Ajvar“ i pozorišne predstave „Kinez” za koju je dobila nagradu ASSITEJ za najbolji dramski tekst za mlade, „Antigona 1918“, „Nečista krv“, „Šćeri moja“ za koju jed dobila nagradu za najbolju nacionalnu dramu…
Napisala je scenario za film i seriju „Toma“ o Tomi Zdravkoviću, a pet godina unazad radi na scenariju sa rediteljem Dejanom Zečevićem za film „Marko Kraljević“ koji je dobio najveću finansijsku podršku Filmskog centra Srbije.
Rođena je u Splitu, a do studija je živela u Herceg Novom. Diplomirala je dramaturigiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Kako ste se odlučili da upišete dramaturgiju?
– Nisam ni sama sigurna otkud ja u ovom svetu. Moji roditelji su iz potpuno druge sfere, majka je farmaceut, a otac inženjer.
U školi sam bila uvek odičan đak, lučonoša u Crnoj Gori isto je što i vukovac u Srbiji. Ali sve to ne znači ništa u ovom poslu. Kad sam bila prvi ili drugi razred osnovne škole, pričala sam svima kako ću ja da „napravim film koji će da bude bolji nego ‘Titanik’, a dešavaće se u svemiru“. Tad je „Titanik“ bio veoma popularan, a ja sam bila opčinjena kosmosom od malena. Svi oko mene bi sa polusažaljivim osmehom pogledali u moje roditelje i rekli „slatka je“. Naravno, niko nije verovao da ću, eto, ipak praviti filmove, doduše ne u svemiru, mada ko zna možda i njih jednog dana. E sad, to da li će biti bolji od „Titanika“… Pa nekome hoće sigurno, znam mnogo ljudi koji preziru taj film, mada ja mislim da je to odlična melodrama. Tokom srednje škole sam imala razne ideje šta želim da upišem, od vojne akademije preko psihologije do astronomije i astrofizike. Vratila sam se na tu prvu želju iz detinjstva. Premišljala sam se između režije i dramaturgije, ali za režiju sam morala da biram između filmske i pozorišne i nisam htela da se odreknem ni jednog ni drugog, pa je kompromis bio dramaturgija koja objedinjuje sve to.
Mladi ste, a imate zavidan opus. Pišete za teatar, film, televiziju. Gde se osećate najkomotnije?
– Nekad je to film, nekad pozorište, a sad je tu i TV. Mislim da generalno malo više „filmski“ promišljam stvari, ali danas dolazi do tolikog spajanja i preplitanja medija da taj način mišljenja uopšte nije problem ni za pozorište. Teatar mi daje slobodu da se igram sa nekim stvarima koje na filmu ne funkcionišu. A film mi opet daje toliko mogućnosti koje nemam u pozorištu. Serije donose nešto novo, mogućnost da se ispričaju neke priče koje inače ne mogu da stanu u film i koje te „teraju“ da misliš na duže staze. I moram da priznam da meni jako prija ovaj „serijski procvat“ koji se desio u poslednjih par godina, i zbog pisanja i zbog gledanja.
Na koju svoju predstavu ste posebno ponosni?
– Najponosnija sam na svoju diplomsku dramu „Kinez“ koja se i dalje igra u Gradskom pozorištu u Podgorici. Tu se desila neka magija. Spojili su se divni glumci – Jelena Simić, Emir Ćatović i Goran Slavić, režirala je sjajna Anja Suša koja je sa sobom dovela odličnu ekipu, tako da se prosto sve nekako sklopilo. Druga bi bila „Nečista krv“, prvo zato što nije lako raditi dramu po tako velikom delu i to za nacionalni teatar. A onda kad pred sobom imaš i takvu ekipu glumaca i autora, tek onda ti nije svejedno. Uz sve to radi se o jednoj surovoj, teškoj priči. Znate i sami da danas većina publike, pa evo mogu slobodno i sebe da ubrojim tu, kaže – „ne mogu da gledam ništa teško“ ili „samo nek je smešno“. A u „Nečistoj krvi“ je sve teško i ništa nije smešno. Pa čak i ako se negde nasmeješ, smeješ se od muke jer organizam ne može da izdrži toliko težine i gorčine. Mislim da je to mnogo izazovnije polazište za rad nego kad radite recimo predstavu po tekstu Ace Popovića, Nušića, Steriju… Ma koliko gorak bio taj humor, ipak je humor koji publika mnogo lakše „vari“ i prihvata. Zato mislim da je uspeh „Nečiste krvi“ poseban i drugačiji. Kad kažem da je to bio izazov, ne mislim samo na moj deo posla, nego na sve. Pred istim izazovom su bili i reditelj Milan Nešković i svi glumci. Raditi sa svima njima koji su otprilike „najbolji od najboljih“ i gledati ih kako se oni suočavaju sa svim tim izazovima je posebno iskustvo. To što sam naučila u tom procesu, ne može da vas nauči nijedan fakultet. Sa Milanom Neškovićem radim i živim, tako da je to posebna vrsta razumevanja. Učimo jedno od drugog, nadopunjujemo se.
Film „Ajvar“ je pobrao brojne nagrade. Da li vas je to iznenadilo?
– Kada smo krenuli da pričamo o ideji za „Ajvar“, Ana Maria Rossi i ja smo odmah znale da ne pravimo film „za nešto“. U smislu nismo išle na to šta je sad aktuelno od tema i koja bi mogla da nas progura na festivale ili kojom bismo mogle da napunimo bioskop. Zanimala nas je intimna priča, rastanak, porodica i očekivanja koja ta porodica ima od nas. Taj film prosto dotiče naše „hronične“ probleme. Oni su svakodnevno tu, ma koliko mi pokušavali da ih zamaskiramo. Sve u tom filmu je iskreno, životno, svi ti likovi su kompilacije ljudi koji me okružuju. Verovala sam da će publika to da prepozna i da se prepozna. I plašila sam se istovremeno da će se neki prepoznati i previše.
Šta je bio najveći izazov kada ste prihvatili da pišete film i seriju o Tomi Zdravkoviću?
– Iskrena da budem, to je bila saradnja sa Draganom Bjelogrlićem. Svaki istraživački rad je lak i smešan u odnosu na to. Nakon svakog našeg sastanka, osećala sam kako u isto vreme želim da urlam od besa na njega, ali mu se i divim. Ne jedno pa drugo, nego oboje u isto vreme. Ne znam da li možeš da urlaš na nekog sa divljenjem, ali… On je čovek koji prosto nema mira, samim tim ni svi mi koji radimo sa njim ga nemamo. Nikad nije dosta i nikad nije dovoljno dobro. U jednom trenutku sam se osećala strašno netalentovano, bila sam očajna jer ne mogu da mu pružim nešto čime će biti zadovoljan. Ali onda sam ga polako upoznala i shvatila da to nema veze sa mnom, on prosto uvek hoće više. E sad, problem je kad ne zna šta hoće i dok traga, a kad zna šta hoće i kad mu ponudiš nešto što mu se svidi to sve postaje jedan potpuno drugačiji proces u kom se osećaš jako, jako, jako dobro. Neverovatan čovek. Drago mi je što sam prošla ceo proces sa njim i drago mi je što sam bila deo ovog projekta. Toma Zdravković je, na drugačiji način od Dragana doduše, takođe bio lik koga u isto vreme možeš i da obožavaš i da te nervira i da osećaš čitav spektar suprotnih osećanja u isto vreme. Sve te neverovatne oscilacije, odnosi, ljubavi, tuga iz koje su nastajale pesme čini ga strašno zanimljivim i potentnim dramskim junakom.
„Marko Kraljević“ je pre neki dan dobio najveću podršku Filmskog centra Srbije. O kakvom projektu je reč?
– To je projekat koji sa rediteljem Dejanom Zečevićem Zekom razvijam već prilično dugo, skoro pet godina. Zanimljivo je što smo se nas dvoje upoznali kada sam ja bila student druge godine fakulteta, i za neku analizu sam odabrala njegov film „Četvrti čovek“. On mi je tad pomenuo ideju da radi film o Marku Kraljeviću u kom će turski glumci da glume Turke, a „naši“ – pod tim mislim na region – „naše“, i sve to kao neki savremeni špageti vestern. Sve to kaže meni, najvećem fanu Serđa Leonea. I od tad sam molila boga da ne uradi to sa nekim drugim. I nije. Ja sam završila fakultet, Zeka i ja smo radili neke druge projekte zajedno, počeli smo da se družimo i privatno. Ispričala sam i njegovoj ženi, producentkinji Nikolini Zečević, i ona nas je lepo spakovala u kancelariju jedan dan i rekla: „Izvolite, krenite“. I počeo je najdivniji proces saradnje. Zeka razume scenaristu, i razume mene lično. Zna šta mogu da mu ponudim i onda samo gleda kako da mi „zagolica“ maštu da ja krenem da stvaram. A Nikolina stoji iza nas spremna da nam omogući sve da mi možemo da se igramo.
Po kojim motivima je nastao scenario?
– Po epskim pesmama, najviše po motivima pesme „Marko Kraljević i Musa Kesedžija“. Ali nije u pitanju neka realistična istorijska drama, logično, pošto je u pitanju mit. U obrazloženju jedne od komisija na konkursu na kom smo odbijeni je pisalo da je scenario „istorijski netačan“. To što je meni logično da je mit istorijski netačan izgleda nije svima normalno, pa zato bolje da napomenem. Dakle, svet koji mi stvaramo je mitski, ima primese istorije, ali mnogo se više bazira na razgradnji i savremenom tretmanu mita. To ne znači da lete zmajevi i da pravimo „Igru prestola“. Ne, to je pre Zapad iz filmova Serđa Leonea, a bogami i junaci. Nema crno-belih heroja, Marko nije nikakav „savršeni junak“ ni nadčovek. I on ima svoje mane, sujetu, strahove, mrakove, želje… Nešto pomalo kao i pomenuti Toma Zdravković možeš da ga u isto vreme voliš i mrziš i sažaljevaši diviš mu se…
Koji žanrovi su vaš izbor?
– Sem što nisam nešto preterano luda za hororima jer sam anksiozna po prirodi, a oni mi samo pojačavaju taj osećaj, nemam neki „omiljeni žanr“. Imam reditelje i pisce, filmove, serije i predstave koje volim. U poslednje vreme delim stvari na to da li mi je nešto držalo pažnju i da li me je dirnulo. To što je lepo slikano ili što su skupi specijalni efekti ili što je gomila sjajnih glumaca u podeli, ne znači mi ništa ako tokom gledanja filma, serije ili predstave mislim o tome šta ću da jedem kad se to završi. Sve što me dirne i natera da mislim o tome danima, toga sam fan.
Kada pitam glumce zašto su prihvatili neku ulogu, uvek dobijem odgovor – zbog scenarija. I zna se da bez dobrog scenarija nema dobre ni predstave, ni filma… Ali scenaristi su uvek u senci, zašto?
– Divno pitanje i ja bih volela da znam zašto. Mislim da smo i mi sami krivi što se ne borimo za svoje mesto. Imate sad situaciju da su rasvetljivači, scenci, gaferi… napravili svoja udruženja i drže se u svakom smislu, postavljaju cene i uslove rada. I onda u finalu, njihov honorari budu mnogo veći od honorara scenariste. Ne nipodaštavam njihov rad, ali nemam problem da kažem da smatram da to nije fer. Jer na osnovu scenarija se dobija novac, na osnovu njega se privlače glumci, koproducenti, saradnici… Mi pisci nikako da se udružimo jer i dalje radimo jedni uprkos drugima i gledamo se kao konkurencija, a ne kao saradnici i kolege. To udruživanje bi bilo značajno ne samo zbog visine honorara, to je čak i najmanji problem, nego uslovi rada i naša prava su nešto što pod hitno moramo da krenemo da rešavamo. Ovde se i dalje smatra uvredom to što tražite ugovor. A mnogima je logično da vas zovu da pišete čak i kad nemaju nikakvu ideju hoće li od toga nešto biti. I da vam još kažu: „E, nema ništa od toga, izvini, ćao“. Ali, naravno, podrazumevaju da to što si napisao pripada njima, iako te nisu platili, jer je njihova ideja. Ideja je često na nivou: „E, ima članak u novinama“. Dakle njihova je zapravo ideja da od članka iz novina pravite film.
Zašto posao kojim se bavite nije dovoljno interesantan medijima?
– Da bi se bilo šta postiglo u ovom poslu to znači da svakog dana budeš sam, da svakog dana u svojoj samoći radiš i da se nateraš da radiš. Nisi na setu gde svi rade pa moraš i ti. Nisi u pozorištu gde su svi na probi i rade pa moraš i ti. Sam si. I sam si odgovoran za svoj rad. Dakle nije mnogo zanimljivo za senzacionalizam medija. A danas se sve meri prema tome koliko si važan i koliko te ima u medijima. Kako pisaca nema u medijima, to se nekako onda poistoveti sa tim da nisu dovoljno ni važni.
Koliko ste fizički prisutni kada se realizuje vaš autorski rad?
– Na probama sam gotovo uvek tu od prve do poslednje jer tu sam i potrebna. Promišljamo svi zajedno, menjamo, domaštavamo, prilagođavamo. Nemam problem da menjam svoj tekst dok god je promena na bolje. Na snimanju se retko šta menja kad se već krene u snimanje, ali sam tu u toku priprema sa istim zadatkom kao u pozorištu.
Šta trenutno radite?
– Završavam rad na drugoj sezoni serije „Dug moru“. Nedavno sam dobila poziv od reditelja sa kojim sam se upoznala na radionici u Berlinu i njegovog direktora fotografije da radim na njihovom novom filmu. U procesu smo pisanja scenarija koji treba da se snima u Atini. Radim na još jednom jako zanimljivom scenariju po ideji Aleksandra Protića i nadam se da ću uskoro da se posvetim malo više radu na mom dugometražnom igranom filmu za koji sam već dobila podršku Filmskog centra za razvoj scenarija i obišla nekoliko radionica. Vreme je da krenem da pišem i nešto svoje za pozorište… Kad se pozorišta otvore, ne mogu da dozvolim sebi da budem jedini pisac koji nema ama baš ništa napisano.
Kako opstati kao slobodan umetnik?
– Za slobodnog umetnika uvek postoji strepnja i bez korone. Ali sam naučila sebe da ne živim u toj strepnji i da mi život ne prolazi u tome. Nije ta strepnja samo finansijske prirode. Problem je što često moraš da pristaješ na projekte koji ti se ne rade, jer izbora nemaš. A onda rizikuješ da te zovu „tezgarošem“ i strepiš da te zbog toga neće zvati za ozbiljnije projekte. Olako etiketiramo ljude iz svoje zone komfora. Ne bi nam škodilo malo više empatije.
Imate li neku profesionalnu želju?
– Moja najveća želja je da uz pisanje predajem dramaturgiju ili neki oblik dramskog pisanja, da li na fakultetu ili kada bi postojale neke redovne radionice… Svejedno, dok god mogu da nekim drugim ljudima pomažem u pisanju. Već to radim na nekom nivou, mnogo ljudi mi šalje svoje scenarije, od srednjoškolaca do kolega, i trudim se da svima jednako pomognem. I sama idem redovno na radionice na kojima, osim što razvijam svoj projekat, pokušavam da naučim metode skript doktora, gledam na šta polaznici radionice najbolje reaguju, šta im najviše pomaže…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare