0
Srbiju vidim kao pozorište, koje na scenu postavlja Šekspirovog "Hamleta", ali u toj postavci jedan glumac igra sve uloge, kaže za Nova.rs književnik i akademik Ljubomir Simović.
– Gledam i pratim sve ovo što se dešava i imao sam toliku potrebu da nešto javno kažem, i, eto, vi ste se javili – priznaje nam književnik i akademik Ljubomir Simović, dočekujući nas u svome domu na Dorćolu. Iako je toliko razloga da sa pesnikom i dramskim piscem pričamo o umetnosti, ne može da se „otrese“ društveno-političkih tema.
Pesnik, rođen u Užicu 1935. godine, od kada je debitovao „Slovenskim elegijama“ (1958) objavio je petnaestak pesničkih zbirki, brojne izbore iz svoje poezije, knjiga eseja o pesnicima i slikarima… Autor je četiri dramska komada: „Hasanaginica“ (prvo delo koje je daleke 1974. godine postavljeno u Narodnom pozorištu i za koji je dobio Sterijinu nagradu za najbolji dramski tekst), „Čudo u Šarganu“, „Putujuće pozorište Šopalović“, koje se trenutno igra u JDP-u i „Boj na Kosovu“.
Iako mu je pre neki dan bio rođendan, nikada, kako nam kaže, nije brojao svoje godine, niti se obazirao na „takvu vrstu slavlja“.
Kao klinac u Užicu kupovao je NIN zbog Mihizovih kritika, a danas, okružen ogromnom bibliotekom u svom domu, sa retkim izdanjima, na stočiću mu stoji „Danas“. Tu je i „Politika“, koju kupuje, kako nam priznaje, samo zbog čitulja… Ne zaobilazi ni „Novu“.
A ponosno mesto na njegovom radnom stolu zauzima pisaća mašina. Probao je sa kompjuterom, ali nije išlo… I baš na toj mašini trenutno piše esej o Jovanu Dučiću, ali i knjigu pesama „Riba sa dva repa“. Nedavno je kuća „Vukotić Media“ objavila šesto izdanje Simovićeve „priče o gradu koji hoće da bude priča o narodu“ – „Užice s vranama“.
U čemu je privlačnost ove „čas hronike, čas romana“ o rodnom mestu Ljubomira Simovića, književnik i akademik u razgovoru za Nova.rs objašnjava:
– To pitanje ne treba da postavite meni nego čitaocima. Ono što bih ja eventualno mogao da kažem, to je da sam se, pišući ovu knjigu, trudio da uspostavim i da održim ravnotežu između onoga što zovemo istorijom i takozvanog običnog, svakodnevnog života. Pišući o ratovima, o bombardovanjima i bitkama, o okupacijama, a i o oslobađenjima, nisam propuštao da sa istom pažnjom govorim o pijacama i kuhinjama, o kafanama i plažama.
Knjigu vaših pesama „Sreda u subotu“ objavio je letos, u izboru Branka Kukića, čačanski „Gradac“. Kukić u pogovoru piše da nas dualizam uči da je svet nesavršen, da se u čoveku bore dobro i zlo, nasleđeno i stečeno, a da preovlađuje mistični užas. Slažete li se sa Kukićem?
– Ja tekstove o mojim knjigama pažljivo čitam, ali ne dolazim u iskušenje da ih komentarišem. Mogu samo da kažem da je Kukić napravio jedan izbor iz mog pesništva, i da je taj svoj snabdeo odgovarajućim argumentima.
Tokom poslednjih trideset i nešto godina vaša drama „Putujuće pozorište Šopalović“ igra se na scenama na čak pet kontinenata. Letos ste imali premijeru u Švedskoj, u Malmeu, a priprema se i premijera u Portugalu. Šta je to toliko univerzalno u „Šopalovićima“, i ima li to veze sa suštinskim životnim problemima, posebno kad je u pitanju odnos života i umetnosti?
– Pristup svih tih pozorišta tom tekstu sigurno nije isti, ali ja u sve to nemam uvida. Ali i kad bih imao uvida ne bi dolazio u iskušenje da to na bilo koji način komentarišem. Sigurno da isti pristup nemaju pozorišta u Parizu i Seulu, u Lozani i Tokiju, u Montrealu i Bogoti.
Vratimo se knjigama… „Odbrana Beograda“ („Vukotić Media“) govori o zbivanjima u našoj zemlji u vremenu od novembra 2016. do januara 2020. godine. Šta nam ova „istorijsko-društvena čitanka“ o Srbiji kazuje?
– To je jedna u nizu od nekoliko knjiga u kojima, kroz intervjue i druge tekstove, govorim o onome što se sa našom zemljom događa tokom poslednjih trideset i više godina. O sadržaju te knjige možda dovoljno kaže jedan odlomak iz intervjua koji sam u svoje vreme dao „Užičkoj nedelji“ – rekao sam da Srbiju vidim kao pozorište, koje na scenu postavlja Šekspirovog „Hamleta“. Ali u toj postavci jedan glumac igra sve uloge: on je i Hamlet i Ofelija, i Polonije i Laert, i kraljica Gertruda i kralj Klaudije, i Rozenkrac i Gildenstern, i Horacio i Fortinbras, i Duh Hamletovog oca. A nikome ne prepušta ni uloge vojnika i grobara.
„Ova vlast je morala davno da padne“, napisali ste u autorskom tekstu za naš portal za Novu, 2021. godinu. I evo skoro 12 meseci kasnije, ispada da smo na istom?
– Neposredan povod da to napišem bilo je ukidanje Glavne železničke stanice u Beogradu. Ko bi normalan jedan grad od dva miliona stanovnika ostavio bez železničke stanice? Vukan Vučić, profesor emeritus na Pensilvanija univerzitetu, ocenio je to kao skandal. Već to je pokazalo šta znaju, i na šta su spremni, ovi kojima je Beograd dopao šaka.
Pre nekoliko meseci rekli ste da bismo umesto Beograda na vodi mogli da dobijemo Beograd bez vode. Mislite li da se ostvaruje vaša crna slutnja?
– A čemu da se nadate posle Savamale, Krušika, Jovanjice, Stare planine, Kopaonika? Uprkos brojnim kritikama arhitekata, urbanista i ostalih stručnjaka, projekat Beograd na vodi ne samo da nije obustavljen, nego dobija sve veće razmere. Umesto predviđenih 45 i 65 metara visine, ovim objektima je naknadno dozvoljeno da rastu i preko sto metara, sve dok potpuno ne ponište vidike i duh Beograda. Tom projektu nisu žrtvovani samo Savamala, Glavna železnička stanica, Pošta Beograd 2, hotel „Bristol“, i preko sto hektara savske obale, njemu je žrtvovan i naš državni suverenitet. Pravnici su upozoravali da su u realizaciji tog projekta suspendovani Ustav i zakoni Srbije. Mi ne znamo čiji zakoni tamo vladaju. Ne znamo kakvi su ugovori sklopljeni sa Ujedinjenim arapskim emiratima, ne znamo koliko košta onaj anahronistički spomenik Stefanu Nemanji, ne znamo kakva su obećanja i garancije dati Rio Tintu. Vlast kaže da će se o otvaranju rudnika litijuma u Jadru izjasniti narod, na referendumu. Koji narod, na kakvom referendumu? Rio Tinto je od građana Jadra već otkupio preko 30 hektara zemljišta. Zašto bi otkupljivao tu zemlju ako nije dobio jake garancije, ako nije siguran da će tamo, danas ili sutra, otvoriti taj rudnik? Ni nadležna ministarstva, ni predsednik države, niko nije uzeo u obzir upozorenje koje im je, u maju ove godine, upućeno sa naučnog skupa u SANU, a koje izričito kaže da je isplativost tog projekta neizvesna, a da je devastacija tog predela neminovna! Neminovna! Kao što, u slučaju Beograda na vodi, nisu slušali arhitekte i urbaniste, tako sada, u slučaju Rio Tinta, ne slušaju hemičare i biologe. Da su pročitali samo tekstove akademika Bogdana Šolaje i Vladimira Stevanovića, shvatili bi u kakvu pustinju pretvaraju Jadar i Rađevinu. I celu Srbiju.
Zašto ne umemo da čuvamo ono što je, kako ističete, važno za naš opstanak?
– Zato što našu sudbinu olako prepuštamo ljudima čije su pretenzije u zastrašujućoj nesrazmeri sa njihovim znanjem i sposobnostima. Drastičan primer predstavlja zvanična poseta premijera Crne Gore, Krivokapića, Srbiji. Na aerodromu ga nije, kao što je red, dočekala premijerka, nego ministar poljoprivrede, obučen u farmerke. Sigurno da tako, u farmerkama, ne bi dočekali ni Angelu Merkel. Da ne pominjem Putina! To nije bilo slučajno. Hteli su da ponize, i ponizili su, i Crnu Goru, i njenog premijera. Ali su najviše ponizili Srbiju.
A Vučić?
– Ni Vučićev rečnik nije nimalo bolji od rečnika njegovog ministra. On se, na primer, nije ustezao da govori o „barapskim i kriminalnim trikovima Prištine“. On i njegov ministar su, očigledno, iz iste škole.
U svoje vreme, diplomata Pavle Jevremović je našeg ministra inostranih poslova, povodom njegovih neodmerenih izjava o albanskim političarima, upozoravao da se tako ne govori o ljudima s kojima treba da se pregovara… Nije imao kome da govori. Naši političari se nadmeću u dvema disciplinama: u ruganju i dodvoravanju. Tako Aleksandar Šapić, na primer, posle jedne usijane apoteoze „utemeljivaču i tvorcu savremene Srbije“, zaključuje da „danas Vučić treba Srbiji a ne Srbija Vučiću“. Jorgovanka Tabaković pita: „Aleksandre, da li te je dostojan ovaj narod?“ A sam Vučić, svakodnevno podstican ovakvim laskanjima, bilo šta da radi, bilo kome da se obraća, bilo o čemu da govori, ima samo jednu poruku: „Država, to sam ja!“
U knjizi „Znakovi pored puta“ Ivo Andrić ima jedan tekst u kome opisuje kako se u sultanima, okruženim gomilama evet-efendija, kojima je jedina dužnost da se nadmeću u odobravanju svakog njihovog slova, razvija hipertrofija ličnosti, kako ta hipertrofija rađa i razvija samovolju, i kako sve to prati inflacija reči.
Dokle ta hipertrofija ide vidi se i po tome što je naš predsednik sebe proglasio, između ostalog, i za Robina Huda.
Ispada da, poput stanja u politici, ni u kulturi nije ništa bolje. Nekoliko puta ste konstatovali da književni život u našoj zemlji ne postoji više od trideset godina. Čija je to krivica?
– Kad se setim Beograda iz vremena kad sam bio student, kad se setim književnih časopisa i listova koji su tada u Beogradu izlazili – „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Književne novine“, „Vidici“, „Svedočanstva“, „Mlada kultura“ – kad se setim izdavačkih kuća i njihovih sjajnih biblioteka, i kad se setim časopisa koji su redovno stizali iz svih delova Jugoslavije, i kad sve to uporedim sa ovim što danas u Beogradu imamo, ostajem bez reči. Upravo čitam kako i „Srpski književni list„, koji na jedvite jade izlazi, dva ili tri puta godišnje, izbacuju iz prostorija u kojima nema ni struje. Mrak. Mrkli mrak.
Kad se zamislite nad tim kako bi svet, nesvestan Dantea, Dostojevskog, Getea ili Bulgakova, izgledao, šta vam prvo padne na pamet?
– Kad god mi je postavljano takvo pitanje, neizbežno mi je na um padala Eliotova rečenica: „Narod kome nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski“. A krivci za sve ovo su oni kojima je, da bi vladali ovako kako vladaju, potreban takav narod.
Na kraju citiram stihove iz vaše pesme „Kvantaška pijaca“:
„Ne bojte se, braćo, hladne zime.
nego se bojte, braćo, neslane soli!“
Uoči hladne zime koja nas čeka, ostaje li nam ista zebnja?
– Kad ste već vaše pitanje počeli citiranjem stihova iz te pesme, dozvolite mi da vam odgovorim stihovima kojima se ta pesma završava:
„Zasvetleće žiška u pepelu,
namaći će se vunena petlja na iglu,
zabeleće se guske u rukavcu,
osvanuće na trpezi hrana,
kada opet so postane slana!“
Bonus video:
Andrićevi znakovi u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
