Piše Ljubomir Simović: Prećutkivanje knjiga gore od zabrana

Piše: akademik Ljubomir SimovićDanas, kad Književni klub Bagdala, kao svoju tradicionalnu književnu nagradu, uručuje Prsten despota Stefana Lazarevića, ne možemo a da se ne zapitamo šta književne nagrade mogu da znače u zemlji u kojoj već više od trideset godina ne postoji književni život.Mi stariji pamtimo godine u kojima su pozorišne predstave skidane s repertoara, kada su filmovi, umesto u bioskopskim salama, završavali u bunkerima, kada su knjige izlagane ideološkim hajkama, zabranjivane i uništavane. Setimo se samo sudbine pozorišnih predstava "Kad su cvetale tikve" i "Golubnjača", ili filma "Plastični Isus", setimo se sudbine "Jeretičke priče", ili knjiga "Nova klasa", "Crveni kralj", "Ljudske slabosti", "Vunena vremena". Setimo se da se vlast nije ustezala da autore čija je dela zabranila i uništila šalje u Zabelu ili Padinsku skelu.U novije vreme, za neutralisanje knjiga i njihovog uticaja upotrebljava se nešto manje bučno i spektakularno, ali mnogo efikasnije od zabrana i hapšenja: ignorisanje i ćutanje. Ponašati se kao da knjige ne postoje. Zašto zabranjivati knjigu koja je štampana samo u trista primeraka, koji će se prodavati ko zna koliko godina?To što danas u našoj zemlji ne postoji književni život nije slučajno. I nije neobično što se pitamo šta književne nagrade mogu da znače, i kakav značaj i uticaj mogu da imaju, u zemlji u kojoj se ljudi pitaju zašto učiti ako se diplome mogu kupiti na svakom ćošku, i zašto pisati naučne radove i doktorske disertacije ako se i prepisivanjem može doći do visokih i najviših položaja i titula.U izlozima knjižara odavno se ne mogu videti knjige koje su nekad izlazile u bibliotekama "Svetski klasici", "Današnji svet", "Književni pogledi", "Književna misao", "Sazvežđa", "Orfej", "Književnost i civilizacija". A, po nedavnom svedočenju jednog „korisnika Biblioteke grada Beograda“, knjige koje su u tim bibliotekama izlazile pre šezdeset ili sedamdeset godina, odavno su u stanju raspadanja, a Biblioteka, zbog štednje na koju je naterana sirotinjskim budžetom, te raskupusane kupusare ne može da pošalje na lečenje kod knjigovezaca. Ako ovom sumarnom i sumornom pregledu dodamo i stanje u kome se nalazi naš jezik, koji se sve brže i sve temeljnije kvari, čime drugim da zaključimo ovo neveselo izlaganje nego podsećanjem na Eliotovo upozorenje da "narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski"?Sklon sam da verujem da upravo to što književni život ne postoji, da upravo to što su knjige potisnute u rezervate od trista primeraka, da u trenutku u kome se rađa svet u kome će trista primeraka označavati dozvoljen domet, i biti realna mera uticaja knjige i književnosti, da upravo to uvećava značaj književnih nagrada. One, za početak, treba da nas podsete da knjige postoje. Što je još važnije, moralo bi se podrazumevati da one održavaju onaj sistem vrednosti koji je najtačnije i najsažetije definisala Marina Cvetajeva: "Meriti visokom merom"!U vreme kad je ta mera uveliko ugrožena, a najčešće i zaboravljena, Bagdala je meru koje će se držati označila imenom i delom despota Stefana Lazarevića. U trenutku kad primam ovaj prsten, i kad čujem despotovu poruku da ljubav sve prevashodi, u istom času, iz nekih davnih daljina, visina i dubina, čujem i Dositejev glas: "Knjige, braćo, a ne zvona i praporce!"Beograd, 12. novembar 2020.