"Nemac je nogom odvalio vrata, dreknuo i postrojio nas po ulici": Mija Aleksić je pukom slučajnošću kao dete preživeo streljanje u Kragujevcu

Njegovi srednjoškolski dani prošli su u znaku rata – gimnaziju je pohađao tokom okupacije, dok su strah i nesigurnost bile svakodnevica mladih u to vreme.

Mija je godinama prepričavao događaje od tog 20. oktobra, kada se našao u redovima za streljanje.

„Tog 20. oktobra 1941. godine, pošao sam u školu. Pošto su Nemci zauzeli zgradu naše gimnazije i tu napravili bolnicu, mi smo sa odeljenjima bili rasuti po gradu. Naša dva odeljenja 8. razreda Druge muške gimanzije bila su smeštena u blizini Velikog parka u Kragujevcu i tu je bio i deo nastavničkog saveta. Imali smo čas koji je držala Branka Ranković, nastavnica srpskohrvatskog jezika, neki naš drug Vlada Kapama čitao je referat, ali je sve to bilo formalno da se malo održi neko raspoloženje jer su svi očekivali kad će Nemci da ulete u odeljenje“, prisetio se glumac svojevremeno i dodao:

„Ušao je jedan Nemac, pogledao u razred i zatvorio vrata. Mi smo mislili da je time završeno, da se neće više vraćati, ali se njemu izgleda učinilo da je to bio slab efekat i onda je nogom odvalio vrata, vrata su odletela u ugao, on je dreknuo i onda nas je postrojio po ulici. Sprovedeni smo u topovske šupe. Naravno da su oni u prvo vreme govorili da će to biti neko legitimisanje, odvođenje u logore, ali niko nije pomišljao na streljanje“.

Pukom slučajnošću, glumac je premešten u grupu od oko 150 ljudi koji su na kraju pušteni kućama.

„Oko pola 6 ili 6, streljana je prva grupa i to zatvorenika koje su doveli iz samog zatvora. Tu je bilo nekoliko Jevreja i komunista koji su bili u Glavnjači. Dovedeni su uveče i u blizini naših baraka streljani. Od tog prvog streljanja, nikakav strah ili neki drugi osećaj straha nisam ni imao. Čudno jedno osećanje – negde ispod kolena oseti čovek da nešto prostruji i posle postane kao stvar. Tada sam shvatio kako su Nemci uspevali da po nekoliko njih sprovodi kolonu od 100-200 ljudi“, prisetio se Aleksić.

Po završetku školovanja, Mija je izgradio zavidnu glumačku karijeru, nastupajući u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Narodnom pozorištu u Beogradu, a osvrario je i brojne filmske uloge koje i danas pamte generacije.

Samo neke od zapaženijih uloga imao je u ostvarenjima "Gospođa ministarka", "Ljubav i moda", "Servisna stanica", "Nema malih bogova", "Sreća u torbi", "Na mesto, građanine Pokorni", "San", "Nož", "Skupljači perja", "Bokseri idu u raj", "Sirota Marija", "Pop Ćira i pop Spira", "Pozorište u kući", "Profesionalci", "Maratonci trče počasni krug", "Čovek sa četiri noge", "Varljivo leto '68", "Bolji život", "Tesna koža 3", "Tango Argentino" i drugim.

Mija Aleksić preminuo je 1995. godine u Beogradu, u 71. godini, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.