Teatar Teatron iz Malmea postavio je na scenu komad "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića, prve reakcije su više nego dobre i pripremaju se sa njom za turneju po Švedskoj. Lepo je da se u svem ovom crnilu čuje nešto lepo i prijatno, kaže na to akademik Simović.
„Putujuće pozorište Šopalović“ premijerno je izvedeno 2. jula u Malmeu, a komad o trupi glumaca koja putuje po Srbiji okupiranoj u Drugom svetskom ratu prvi put igra se na švedskom. Teatar Teatron iz Malmea poznat je publici Bitefa. To je profesionalno pozorište osnovano 2001. a finansiraju ga država, region i opštine Malme i Lund.
Švedsku verziju „Šopalovića“ režirao je Tomas Lindstrom, a pored švedskih glumaca, igra i Željko Santrač, umetnički direktor Teatrona. Glumac i reditelj, diplomirao na akademiji u Novom Sadu, od 1994. živi u Švedskoj. A otkud „Šopalovići“ u švedskom pozorištu?
– Tu se uklopilo više stvari. Taj tekst sam dugo godina nosio sa sobom, na srpskom, i uvek mu se vraćao kad radimo nove produkcije na švedskom, jer govori o položaju glumca u ratnoj situaciji, ali i o tome kako je meni koji sa 30 godina dolazim u Švedsku, ne znam ni reč švedskog, a hoću da nastavim da se bavim glumom. Davno sam želeo da ga postavim, ali sve se složilo kada je naš dramaturg Jan Mark, koga bih po značaju u Skandinaviji mogao da uporedim sa Dušanom Jovanovićem na prostoru bivše Jugoslavije, čuo od rođake, dramaturškinje, da se „Putujuće pozorište Šopalović“ uspešno igra u mnogim teatrima u Francuskoj i setio se da sam mu mnogo pričao o drami, ali nismo imali prevod. Njegova rođaka videla je predstavu u Parizu i bila oduševljena tekstom, time koliko je dobar pisac. Jan je pročitao komad na francuskom i rekao: „Ovo je fantastično, ovo moramo da postavimo“. Kontaktirao sam onda sa Ljubomirom Simovićem i čuo da je tekst preveden na dvadesetak jezika, čak i na japanski i južnokorejski, da je igran u Evropi, da je igran u Francuskoj i frankofonim zemljama, ali nikada nije preveden, recimo, na nemački. To me je još više zagrejalo, tu nepravdu treba ispraviti, da jedan od najbolje napisanih tekstova osamdesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije dođe i do nemačkog govornog područja. Sada su ga Mark i koprevoditeljka Slavica Milosavljević jako dobro preveli na švedski, a nadamo se da će biti preveden i na norveški, danski, to su međusobno bliski jezici – priča Santrač.
Predstava je namenjena švedskoj publici, ali adaptacija nije bilo.
– Ništa se nije menjalo, nije bilo dopisivanja, glumci su bili oduševljeni time kako Simović „vodi“ sve likove. Istraživali smo na probama da li postoji granica gde prestaje gluma i počinje život, sudbinsku snagu teatra u teškim situacijama, kao što je rat na Balkanu – navodi Santrač.
Publika je, kaže, oduševljena komadom.
– Reakcije publike su fantastične, a prve kritike jako pozitivne. U Švedskoj rata nije bilo 250 godina, ali mnogi u publici kažu: ovo je baš to što se nama dešavalo proteklih 12 meseci dok smo imali koronu. Sve te restrikcije su nešto najbliže ratnom stanju što su doživeli, pa im je ta paralela jako pomogla da razumeju komad – objašnjava Santrač.
Pripremaju se i za nastupe u drugim gradovima. Teatron ne radi često velike produkcije, uglavnom se bavi manjim, podesnim za turneje, kaže on, ali su „sada dobili malo veća sredstva“.
– Igraćemo je celog jula, imamo 20 termina, prvo u Malmeu, pa u Lundu. Zbog korone smo bili ograničeni, pa smo ovog leta napravili takav koncept. Igramo na otvorenom, na trgovima, za najviše 50 ljudi u publici zbog ograničenja, ali za naredno leto planiramo da idemo na Gotland, kao i u više regiona u Švedskoj, u saradnji sa Riksteatrom. Taj državni teatar, pozorišna „fabrika“ u Stokholmu, pravi dvadesetak premijera godišnje u četiri modela: za od 30 do 1.000 ljudi u publici i onda se sve velikim kamionima transportuje po gradovima tako da umetnost i kultura budu dostupni svakom građaninu, pa i u najmanjem selu – priča Santrač.
Simović: Gledao sam premijeru u Parizu, bila je sjajna
„Šopalovići“ su tokom 30 godina izvođeni na pet kontinenata (osim Australije), u toliko zemalja da ni sam Ljubomir Simović više ne može da nabroji gde sve, ali je sve zabeleženo u njegovoj bibliografiji u SANU.
– Gledao sam od tih stranih predstava samo premijeru u Teatru de la vil u Parizu i to je bilo sjajno. Bilo je predviđeno da predstava tog teatra gostuje na Sterijinom pozorju 1992. Na Pozorju su prethodno bili reditelj Žan-Pol Venzel, dramaturg, scenograf i kostimograf, odlazili su i u Užice da vide kako izgleda grad u kom se navodno sve to odigrava i trebalo je da gostuju i tamo i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali su nastupile sankcije i niko nije mogao da omogući da se to dogodi. To ne mogu da prežalim. To je bilo u vreme najvećih napada na Srbe i Srbiju. Mića Danojlić tada je napisao da je gledao jednu od tih predstava u Teatru de la vil i kaže da je bio ogroman aplauz, a jedna žena iz publike ustala je i vikala na francuskom: „Ja sam Srpkinja!“ Kao da je htela da kaže da nismo mi zločinci, kad pišemo i igramo ovakve komade. U svoje vreme sam se angažovao oko osnivanja DEPOS-a, koji se suprotstavljao Miloševićevoj politici, i na sednici Saveta DEPOSA-a, gde je bila kulturna elita Srbije, reditelj Saša Petrović došao je iz Pariza i rekao mi: „Znate li da je vaša predstava proglašena za predstavu godine u unutrašnjosti Francuske?“. Bila je to prva predstava „Šopalovića“ u Francuskoj, režirao ju je takođe Venzel i na osnovu toga je pozvan da napravi premijeru u Teatru de la vil. To je jedina francuska predstava od njih 100 koje sam stigao da vidim – kaže Simović.
